Kad porastem biću super heroj – vaspitač /AUDIO/

Kada se upotrebi kovanica „rodna ravnopravnost“ najčešće se pomisli na položaj žene, na to da devojčica može da bude i princeza ali i vitez(ica) ukoliko tako odabere. A šta je sa muškarcima? Da li i dečak može da bira da bude vitez, princ, učitelj, vaspitač u vrtiću? I da li će se u vazduhu osetiti nelagodnost kada osoba muškog pola kaže da je vaspitač koji radi sa malom decom u vrtiću? Još važnija pitanja su da li će vaspitač biti odbijen na konkursu zato što je „pogrešnog pola“ i kako će mama i/ili tata reagovati kada im dete krene u vaspitnu grupu kod muškog vaspitača?

Stara afrička poslovica kaže da je za odgajanje čoveka potrebno celo selo, a upravo nju citira i Mihail Ramač, vaspitač srednje i starije vrtićke grupe u jednom novosadskom privatnom vrtiću.

„Mnogo faktora utiče na vaspitanje dece, a vaspitač je jedan od naravno značajnijih, ali uz njega to čine i porodica, roditelji, bake, deke, okruženje pa u neku ruku, kao što i poslovica kaže „čitavo selo““, kaže Ramač i dodaje da je najvažnije kod vaspitača upravo njegova ličnost.

Mnoge knjige, pogotovo one sa kojima se mladi studenti na ovom smeru susreću, prema Ramaču, ističu da je ličnost vaspitača nešto što je najvažnije, tako da bi to trebalo i da bude jedan od prvih testova – test ličnosti da bi se moglo videti da li je neko za taj posao ili ne.

„ Znači, nikako nije pol?

“Pa ne. Naravno. Pol nikako nije presudan, i voditi se time – mislim da je to mnogo stereotipno za 21. vek“, prosto objašnjava Ramač.

Najveća diskriminacija – na fakultetu

Osim što po predškolskim ustanovama možemo primetiti veliki disbalans među vaspitačima i vaspitačicama, to se, naravno, da primetiti i na studijama. Mihail Ramač objašnjava kako je, kada je upisao Visoku strukovnu školu za obrazovanje vaspitača u Novom Sadu, na njegovom smeru od 150 studenata bilo petoro studenata, dok su ostale bile studentkinje, a da su se već u drugoj godini našli u još većoj manjini, jer ih je ostalo dvojica ili trojica.

„Neka prva iskustva nisu bila pozitivna. Na fakultetu smo više bili kao crne ovce, nismo baš bili dobro prihvaćeni, ne znamo zašto. Naravno, ne među svima. Ali među većim delom generacije. Bilo je raznih situacija – desilo se i da su nas izbacivali iz toaleta zato što ne postoji na fakultetu naznaka da je to muški ili ženski toalet, već jedan univerzalan, a neko ko se tada našao tamo pomislio je da nije u redu da ga koriste i muškarci iako je za sve studente. To su neke sitnice koje naravno nisu važne i nemaju neki značaj ali to govorim kako bih naglasio da je kod nas još uvek mnogo, mnogo zastupljena ta stereotipnost da muškarci nisu za taj posao“, kaže Ramač, koji iza sebe ima tri godine vaspitačkog iskustva, a trenutno je na doškolovavanju na studijama pedagoškog fakulteta u Jagodini kako bi stekao zvanje diplomiranog vaspitača.

Vaspitač Mihail Ramač: „Svi smo mi šareni i svako može da doprinese razvoju deteta.“ / Foto: Nicole Honeywill /Unsplash

Ravnopravnost polova = ravnopravnost i žena i muškaraca

Zakon o ravnopravnosti u Srbiji prepoznaje dva vida diskriminacije na osnovu pola – neposrednu i posrednu.

U oba slučaja diskriminacija jeste svako neopravdano razlikovanje, isključivanje ili ograničavanje osobe gde bi ona mogla biti stavljena u nepovoljniji položaj na osnovu pola ili vršenjem radnje koja je prividno zasnovana na načelu jednakosti i nediskriminacije, ali u oba smera – i žene i muškarca.

To da li je bio diskriminisan za pojedina radna mesta u struci, kako kaže Ramač, ne može da tvrdi.

Ne mogu da tvrdim da je to bila otežavajuća okolnost, zato što ne znam koji su kriterijumi na tim konkursima. Ponekad su čak i protivrečni gde se očekuje od kandidata koji tek počinje da radi da ima položenu licencu za vaspitača, koja se dobija tek kada se odradi godinu dana pripravničkog staža u predškolskoj ustanovi, a potom se položi ispit za licencu. Tako da ne mogu da tvrdim da je to bio otežavajući faktor ali mogu da kažem da se na primer, u privatnom sektoru zaista insistira na tome ko kako radi, koliko vi kao vaspitač možete da pružite i da li se uklapate u tim ustanove koja ima svoju viziju i nešto razvija“.

Ramač dodaje i kako mu je trebalo oko godinu dana da pronađe posao. Kako kaže, malo je nedostajalo da zaluta i u neke druge poslove, od novinarskog posla do rada po fabrikama na trakama.

„U našoj državi se stvari događaju nekim drugačijim tokom i kada pomisliš da je već sve gotovo tako ispliva neko mesto gde na sreću neke veze, korupcija i slične stvari ne prolaze i gde se ceni rad i trud. Imao sam sreću da dospem na takvo mesto“.

Stereotipna iskustva su neosnovana

„Ne znam zbog čega se pojavljuju stereotipi kada su u pitanju vaspitači i učitelji,  ako uzmemo u obzir da su u prošlosti učitelji ili vaspitači mahom bili muškarci, ne znam zbog čega se to tako izokrenulo, ali mislim da nema potrebe za svim tim. Ličnost je ta koja vas čini dobrim u vaspitno-obrazovnom procesu. Kako jedna moja koleginica kaže „svi smo mi šareni“ – u smislu svako od nas ima mnogo toga – sebi svojstvenog da ponudi i mislim da svako ima nešto dobro da ponudi deci“, objašnjava važnost ličnosti vaspitača Ramač i dodaje kako je muška figura u vrtiću veoma značajna koja se oseti u ustanovama gde su zaposleni i muškarci i žene.

Ramač dodaje i da tako deca mogu da dobiju šarolikost, usvoje neke drugačije veštine, ali i drugačiji pristup edukaciji i odgoju jer muškarci i žene imaju drugačije uglove gledanja na svet, uostalom, kao što to ima i svaka individua.

Da bi zaokružio trogodišnji rad sa svojom grupom vaspitač Ramač je napravio kompilaciju interaktivnih i edukativnih pesama koje je koristio u radu sa decom / Foto: naslovna strana CD-a / Mihail Ramač

Poseban uzrast i posebna kreativnost               

 „Posao vaspitača donosi mnoge svakodnevne izazove: učenja, podučavanja, izazove na polju kreativnosti gde sebe otkrivate uvek na novom polju i kada mislite da ste nešto novo saznali, shvatite ustvari koliko toga ne znate. Deca su veoma kreativna i vrlo često nas iznenade nekim svojim mislima ili zapažanjima“, ovako vidi svoj posao Ramač.

Dodaje i da u svom radu sa decom najčešće koristi muziku iz čega je i proistekao CD „Tajna mača vaspitača“ na kom su izdate edukativne interaktivne dečije pesme koje je Ramač osmislio za potrebe svog rada sa decom i čiju je produkciju sam uradio.

Shodno tome, vaspitač u vrtiću, Mihail Ramač na kraju zaključuje:

„Kad porastem biću superheroj, a moja tajna moć biće muzika“.