Da li smo srećniji i ispunjeniji ako prevarimo?

Koliko istinski uživamo u prevari? Da li je prevara društveno prihvaćena?

Kažu da je 21. vek doba kada su iskušenja veća, a karakter sve slabiji. Može li se čovek toliko promeniti u svojoj suštini, odstupiti od svojih principa i moralnih ubeđenja zarad trenutne obmane? Motivi za prevaru mogu biti potraga za raznovršnošću, kao i potraga za nezadovoljenim fizičkim ili emocionalnim potrebama. Međutim, postoji još jedan, nezanemarljiv trenutak, a to je osećaj da gubimo svoju autentičnost. Uhvaćeni u koštac sa monogamijom, nespretni da odplešemo čitav ples ispravnim koracima, dogodi se taj trapavi korak koji nas ili trgne da se vratimo ili nas baci na pod. Uvereni da smo izgubili svu slobodu, pa povremeni manevri u ovom smislu vratiće nam ideju da smo i dalje slobodni i da nismo zatočeni u monogamnom odnosu.

Da li se sve svodi na pitanje o monogamiji ili o iskrenosti prema sebi?

Varamo. Varamo sebe da smo zadovoljni, da smo srećni i onda kada nam se svet iznutra ruši, kada gubimo lagano konce koje mislimo da i dalje držimo u ruci. Varamo roditelje onda, kada ne možemo otvoreno da priznamo da imamo problem. Izvrćemo istinu i koristimo bele laži da bi donekle zaštitili njih, samim tim i sebe. Varamo najbolje prijatelje da nam nije stalo do bivšeg, dok nam kolena klecaju u klubu, kada naiđe. Gledamo ih u oči i varamo, gledamo se često u ogledalu i obmanjujemo sebe. Varanje nam dođe neizostavni deo svakodnevnice, kao odbrambeni mehanizam. Zarad čega?

„Svako nosi svoju odgovornost, kako za razvoj partnerske veze, tako i za probleme i poteškoće koje nastaju u njoj. Partnerska veza je živ, dinamičan odnos koji se menja zajedno sa osobama koje ga kokreiraju,“ mišljenje je psihološkinje Anđelke Jelčić, saradnice sajta Vaš psiholog.

Da li smo srećniji i ispunjeniji ako prevarimo?

Postoji i onaj deo koji nas ne uče u školi, već to pokupiš negde na putu do iste, varaš ili budeš prevaren. Ali je najvažnije da lekciju naučiš, makar to bilo i kasnije, da samo pravi igrači imaju skila da igraju čisto. Psihološkinja Jelčić nas upućuje na to da za svaku osobu u zavisnosti od njenih uverenja, porodične i dominantne kulture dolazi do jedinstvenog tumačenja izvanpartnerskih veza. U izloženosti iskustvu sa kojim se ranije nisu susreli, parovi će pristupiti rigidnim pridržavanjem normama koje su ranije važile.

Svaka prevara ima svoju funkciju i vođena je određenom idejom, svesnom ili nesvesnom. Razlozi za prevaru mogu biti mnogobrojni. Nezadovoljstvo trenutnim stanjem u vezi, opadanje libida, nisko samopouzdanje, povređen ego… Emocionalna inteligencija je jednako važna, kao i sve ostale. Potrebno je raditi na njoj, graditi i lečiti, u cilju samospoznaje.

Antropološkinja Helen Fišer, autorka mnogih knjiga o muško-ženskim odnosima, na pitanje ‘zašto muškarci toliko varaju?‘, odgovara pitanjem: ‘Šta mislite sa kime ti muškarci spavaju? I prosta matematika.’

Dvostruki moral je doveden do ivice savršenstva. Pravi problem ne leži u pukoj fizičkoj prevari. Dovoljno je da spoznamo da ostajemo u brakovima, vezama i prijateljstvima gde se ta nit zajedničkog interesovanja davno izgubila.

“Čak i osobe koje čvrsto veruju da je izvanpartnerska veza nešto što je loše, pogrešno, nešto što im se nikada neće desiti, mogu se naći u konfliktu između svojih uverenja i ponašanja. Priznali prevaru ili se ona otkrila, ishod je isti. Povreda partnerskog odnosa, ličnog i zajedničkog identiteta je nastupila, par se nalazi pred procesom zalečenja povrede, obnavljanjem izgubljenog poverenja“ kaže psihološkinja Jelčić.

Zanimljivo je mišljenje i o unutrašnjem osećaju, aktera ove predstave. „Jedan partner nosi i identitet onoga ko povređuje odnos, izdaje, drugi je neko ko je doživeo izdaju, dok treći partner u vezi nema jasnu poziciju. Svi mogu nositi ideju o moralnoj, društvenoj osudi, strahovati od tuđih reakcija, od toga kako će sami sebe gledati i kako će ih drugi gledati ako budu razotkriveni“ dodaje naša sagovornica.

Dakle, za sve učesnike, negativna osećanja su neminovnost, a svaka osoba se sa njima nosi na različite načine.

Odraz u ogledalu se ne da prevariti

Građenje svoje ličnosti, veština i sposobnost kompetencije je deo odrastanja u kom se najviše trudimo da ne izneverimo sami sebe. Bez obzira na pritiske okoline, doslednost je ono u čemu svi moraju istrajati. Biti svoj, a ipak pripadati nekome, je moto koji pomera granice slobode. Neraskidiva je ona veza, veza u kojoj smo sami sa sobom i na njoj moramo svakodnevno raditi.

Maja Savić