“Filip” performans, 2017. godina (fotografija Peter Kainz)

Hiperprodukciju savremene umetnosti zahteva tržište, ne scena, smatra umetnik i teoretičar umetnosti Nemanja Popadić

Kada razmišljamo o savremenoj umetnosti, postavlja se pitanje šta je zapravo savremena umetnost, ko je umetnik i šta je potrebno da bi se neko smatrao umetnikom. Da li su to nagrade, smisao dela, ili pak umetnik mora da premine da bi dobio taj status. Svakako živimo u svetu hiperprodukcije, a sa pojavom tehnologije svako može da prezentuje svoj rad publici – bilo da je u pitanju “live streaming” , online galerija ili putem tradicionalnih kanala, kao što su muzeji ili galerije.

Za loš položaj umetnika odgovorno je više faktora

Savremeni umetnik i teoretičar umetnosti Nemanja Popadić, koji je trenutno na doktorskim studijama na Univerzitetu primenjenih umetnosti u Beču na smeru „Umetnost i nauka“, objašnjava kako je, kada je u pitanju umetnost i stvaralaštvo, veoma važno da osoba  mora da bude posvećena tom radu, a ne da radi nekoliko poslova, jer tada umetnička dela imaju smisao i težinu, nisu nusproizvod želje za zaradom.

„Apsolutno sve osobe iz branše, koje poznajem, a i sebe tu uključujem, moraju da rade ponekad i dva posla, ili da se bave nečim potpuno drugim samo da bi mogli da prežive i uopšte da se bave umetničkom praksom“, kaže Popadić. On smatra da to delimično dolazi i iz toga što je danas mnogo veći broj ljudi koji se „bave, pokušavaju da se bave, ili samo misle da se bave umetnošću.“

“There is no true forgiveness” instalacija, 2013. godina / Foto: Valentino Nicola, post-produkcija Nemanja Popadić

Prema rečima Nenada Popadića, afirmisani ljudi iz branše pitanju ko je pravi umetnik, često pristupaju sa „visokog, snobovskog nivoa ili čak na snishodljiv način“. Kako sam kaže, on to želi da izbegne, ali ne može da pobegne od toga, jer danas mnogo veći broj ljudi uplivava u stvaralačko, umetničko polje, „bez prave kritike, bez pravih kredencijala, ponekad i bez škole ili pozadinskog iskustva“, što dodatno otežava položaj svih umetnika.

Najvažnija stvar koja utiče na položaj umetnika, ističe Popadić, je svakako nedostatak sredstava.

Nedostatak mogućnosti da se uopšte živi i da osoba ima kolike-tolike prihode da bi uopšte mogla da razmišlja o stvaralaštvu. Zapravo, teško je doći do insititucija, fondova. Takozvane „veze i vezice“ funkcionišu svuda – i da, generalno, položaj je jako, jako težak. Gori nego ikada što mogu da potvrdim iz ličnog iskustva i iz iskustva mnogih kolega i prijatelja iz branše. Kod nas pogotovo, ali i u svetu. Nažalost, u Srbiji je finansijska situacija mnogo teža nego u razvijenim evropskim državama, gde postoje fondovi, vidovi finansiranja za realizaciju određenih projekata, međutim, vi od toga kao umetnik ili kao stvaralac nemate gotovo nikakvu zaradu“, kaže naš sagovornik.

“In situ.” Instalacija – detalj, 2015. godina

‘Šta je zapravo umetnost?

Savremena umetnost, iako široko shvaćena i rasprostranjena, na evropskom nivou je, po oceni Nemanje Popadića, u velikoj krizi, što možemo zaključiti upravo zbog te rasprostranjenosti i hiperprodukcije.

Prvenstveno zbog toga što se mnoge prakse, nazovimo ih kreativne prakse, smatraju umetnošću i što veliki broj stvari koje zapravo nisu niti promišljene, niti kontekstualizovane, konceptualno rešene na pravi način, vrlo brzo dolaze do realizacije. Dakle, ne postoji nikakva auto-refleksija, a sada govorim iz mog iskustva, mada vrlo generalizovano. To se pogotovo vidi kod publike – a svi su publika: od eksperata, preko ljudi iz branše, pa sve do ljudi koji se bave nečim potpuno drugim. Svi se donekle slažu i postavljaju pitanja ‘Šta zapravo jeste umetnost?’. Mi vidimo umetnička dela koja su nastajala u drugoj polovini 20. veka i to je nešto što je nastajalo u tadašnjim kontekstima. Danas često možemo da čujemo pitanje ‘Zašto je to sada umetnost, to svako može da napravi’. Mislim da je zapravo to i problem što sami umetnici, ne svi, ne želim da generalizujem, ali postoji znatni broj onih koji hiperprodukuju bez ideje, bez koncepta, bez ikakvog ličnog osećanja, hiperprodukuju ono što tržište, ne scena, zahteva – hiperprodukcija za muzeje, galerije…“, smatra Nemanja Popović.

Problem je to što postoji znatni broj onih koji hiperprodukuju bez ideje, bez koncepta, bez ikakvog ličnog osećanja, hiperprodukuju ono što tržište, ne scena, zahteva – hiperprodukcija za muzeje, galerije…

Nemanja Popadić

A gde je onda kritika?

Upravo zbog toga što je tema umetnost koja se prepliće i sa hiperprodukcijom, logično je pomisliti da je dostupna i kritika, i kritičari, pa i teoretičari umetnosti, koji bi ocenili da li je nešto umetnost i da li je u pitanju kvalitet ili pak kič, škart ili „propali pokušaj“. Međutim, prema rečima Popadića, to nije slučaj upravo zbog toga što, iako je svet napredovao, tehnologija se razvila, a umetnici je pratili – teorija umetnosti ostaje na istom nivou, a počinje da slabi sa analizom oko sedamdesetih godina 20. veka.

„Kritika umetnosti je jako slaba trenutno. A slaba je zato što se kritičari baziraju, odnosno pristupaju postmodernoj umetnosti sa istim kriterijumima ili alatkama koje koriste kada analiziraju, na primer, baroknu sliku. I to, naravno, ne funkcioniše. Zapravo je reč u pristupu: ne može se analizirati video instalacija ili performans isto kao što se analizira ista ta barokna slika. A sa druge, treće, pete strane: programi za studijski program Istorije umetnosti iz koje i proističu kritičari i kustosi se kreću od umetnosti u antičkoj Grčkoj, Egipta i tako dalje, a već kada dođemo do neke moderne, tu su u pitanju 1970. ili 1980. godine, tu sve prestaje. Jako malo programa se bavi postmodernom, jako malo studijskih programa istražuje dela umetnika koji su i dalje živi – obično se smatra da umetnik mora da premine kako bi se to uopšte uvrstilo u neku istoriju što uopšte nije tačno“, zaključuje Popadić.  

“In situ.” Instalacija – detalj, 2015. godina

Kada je u pitanju broj umetnika i količina kreiranih umetničkih dela, Popadić još dodaje:

„Dešavaju se neki pomaci na sceni, ali hiper-hiperprodukcija je to što zapravo guta sve i ne ostavlja dovoljno prostora ni za upijanje, doživljavanje i razmišljanje o toj umetnosti, niti za samu kritiku, jer je za dva dana već nešto novo tu.“

Srbija kaska: ne zbog kvaliteta, već zbog finansija i organizacije

Nemanja Popadić je od početka svog akademskog usavršavanja zapravo u Evropi. Osnovne studije završio je na Arhitektonskom univerzitetu u Veneciji na smeru za modni dizajn i vizuelne umetnosti, magistraturu na Univerzitetu primenjenih umetnosti u Beču na smeru „Umetnost i nauka“, gde je i na doktorskim studijama, a piše doktorat iz filozofije iz oblasti vizuelnih i medijalnih umetnosti, na temu virtualne realnosti kao nefarmakološke anestezije.

Upravo zbog toga što je već od svoje 18. godine van Srbije, smatra kako ne može iz prve ruke da prokomentriše stanje u savremenoj umetnosti, ali iz onoga što može da prati u medijima i da čuje od svojih poznanika sa Akademije umetnosti – Srbija kaska.

“Liminal Metamorphosis: Rite of being in the zone” skulptura/instalacija/performans, 2016. godina / Foto: Peter Kainz

„Iako ima pomaka, Srbija kaska za Evropom – i po pitanju tehničkih realizacija izložbe i po pitanju „trendova“,  ali ne bih to doveo u vezu sa nedostatkom kvaliteta ili obrazovanih ili treninranih ljudi, već je to u najvećoj meri vezano za nedostatak sredstava. Svi smo svesni da je minorno to što se u Srbiji ulaže u kulturu,  a u poređenju sa Evropom mislim da smo jedna od poslednjih država po ulaganju u to polje. I to što se ulaže i čime se rapolaže ne radi se na pravi način. S jedne strane su sredstva koja apsolutno nedostaju, a usudio bih se reći da nedostaje i kadar. Ne umetnički, već organizacioni koji bi na pravi način kanalisao i organizovao relevantna dešavanja na polju kulture.“

Umetnost ne mora nužno da bude i socijalno angažovana

Matera, grad u Italiji, je Evropska prestonica kulture za 2019. godinu, i tim povodom Fondacija „Porta Coeli“ u srednjevekovnom dvorcu Lagopesole prvi put organizuje Festival „Mediteranske savremene umetnosti“ sa tendencijom da to postane Bijenalni događaj. Na tom festivalu Nemanja Popadić osvojio je prvu nagradu i zlatnu medalju za performans „Knocking. Act II“ koja se sastoji iz dva dela.

Izvor: Vimeo / Nemanja Popadić

„Postojala je dokumentacija performansa koji je već bio izveden, a bila je predstavljena u vidu video instalacije gde je projekcija dolazila od nazad u specijalno napravljenim ramovima sa platnom što je izgledalo kao projekcija na ekranu. Diptih je u pitanju – dve simultane video projekcije. A nekoliko dana pre završetka izložbe izveo sam i performans uživo u trajanju od 45 minuta. Ovaj performans istražuje vreme i percepciju vremena, kako performera tako i publike, gde sam, dok sam bio na stolu u fetalnoj poziciji sa desnom rukom otkucavam sekunde onako kako ih doživljavam. Zvuk igra veliku ulogu, jer sve što čujemo su zapravo ti otkucaji koje su mnogi kritičari doživeli kao otkucaje srca ili kao kucanje na vrata koje niko ne otvara, ali to jeste zapravo začarani krug gde se ništa ne dešava samo vreme protiče, a ja ga odbrojavam onako kako ga doživljavam“, objašnjava nagrađen performans Nemanja Popadić i dodaje kako su mu u izradi performansa pomogli i Filip Kadvanji koji je dizajnirao specijalne ramove i Merle Morzē koja je radila na video produkciji.  

Nemanja Popadić kaže da je ova nagrada priznanje za njegov rad koji znači puno jer umetnost koja nije socijalno angažovana često bude diskriminisana

Nemanja Popadić kaže da je ova nagrada priznanje za njegov rad koji ne spada u angažovanu umetnost, što je kod većine umetnika sada „trend“, a publika je, kako kaže Popadić, zasićena istim temama.

Umetnost koja se dotiče aktuelnih tema po meni nije čista umetnost, već socijalno angažovana, gde se na određeni način skreće pažnja na probleme u društvu i to nije obavezno loše. Ali protivim se stavu da umetnost nužno mora da bude takva.

Nemanja Popadić
Pročitajte i članak Blink, blink i zbogom zdravom ukusu

Umetnost koja se dotiče aktuelnih tema po meni nije čista umetnost, već socijalno angažovana, gde se na određeni način skreće pažnja na probleme u društvu i to nije obavezno loše. Ali protivim se stavu da umetnost nužno mora da bude takva. Ona umetnost koja mene interesuje bavi se više filozofijom i pokušavam da dotaknem svaku osobu i to na emocionalnom nivou. Takva umetnost je u krugu kolega ili nekakve kritike diskriminisana, jer ne tretira nijednu goruću temu. Ne bih sebi dozvolio da dajem komentar o nečemu, o čemu ne znam dovoljno. Tako na primer, ne mogu da komentarišem o političkoj situaciji u Americi ako nikada nisam tamo bio, a mnogi umetnici to rade. A kada je u pitnaju publika – mislim da je obrnuta situacija. Mislim da je publika mnogo više dirnuta nečim što zadire u nečije lične, intimne, filozofske teme i pitanja o kojima svi mi razmišljamo. Tada se oseća pogođenom i više razmišlja o tome što je videla i doživela.“

ⓒ Nemanja Popadic. Zabranjeno je svako modifikovanje, kopiranje, štampanje, javno prikazivanje i reprodukovanje, distribuiranje ili na drugi način javno objavljivanje fotografija, bez pisane saglasnosti Autora.