Džoker, otelotvorenje maltretirane i marginalizovane zajednice

Ovo nije tekst o mentalnom zdravlju, iako ne nameravam da zanemarim temu njegovog značaja, a još manje da je zatvorim. Prosto želim da kažem da u hrpi tekstova koja počinju i završavaju se nekim sloganom o značaju psihičkog zdravlja ponudim mini analizu filma Džoker (eng. Joker) iz, odmah se ograđujem, laičkog i naivnog oka posmatračice koja čak sebe ne može da nazove ni istinskim filmofilom, jer mnoge rupe u okviru (ne)odgledanih klasika moram da popunim (što zaista nameravam).

„Don’t smile“ – baš kuliška scena kad se sa table na kojoj piše „Don’t forget to smile“ briše „forget to” i ostaje okrnjena poenta čitavog filma. Mislim, nikakva dubokoumnost nije posredi, isključivo njegova namera da kaže „Alo bre, pa dokle više?!“. Kao što smo se drugarica i ja posle odgledanog filma složile da „Joker nije individualna ličnost, nego otelotvorenje maltretirane i marginaliozovane zajednice kojoj je prosto rečeno dosta bede i sažaljenja“.

Izvor: Sydney Sims on Unsplash

Shvatile smo da je ovaj film zapravo sjajna, atraktivna slika i upravo podsetnik na nešto što je već mnogo puta prikazano, a to je način na koji većina jedne zajednice vidi one drugačije i manje srećne. Možda ne drugačije po morfo-fizičkim osobinama (to je tek tema za sebe) nego one na prvi pogled iste. Pogledaju ih i pomisle: „Druže, šta je tvoj problem?“.

Pomislim da je ljudima u mnogim situacijama baš to problem, što naizgled i bukvalno samo naizgled se čini da su vam (nam) date iste mogućnosti u vidu  ruku, nogu, ušiju, očiju, a postoje Džokeri i Tomas Vejnovi u gradu, državi… na svetu. Kapiram da je to ono ljudima nedokučivo, kako neko pliva, a neko se davi, iako su nas sve učili da dišemo i da mašemo rukama.

Izvor: Ian Espinosa on Unsplash

Međutim, poenta ovog sižea nije kritika društva, niti kritika tebe jer svi grešimo. Dok u isti mah jeste kritika društva i kritika tebe jer svi pravimo iste greške, iako smo ih prilično svesni i treba da ih menjamo. Objašnjenje za to uvek leži u tome da MI kao članovi jedne zajednice treba da se zauzmemo i pomognemo našim Džokerima. Jer na pitanje ko je kriv u ovakvim situacijama je utoliko nemoguće odgovoriti koliko i na pitanje „Šta je starija koka ili jaje/pravo ili država?“.

Dosta se u poslednje vreme polemiše o različitim delovima ovog filma, o tome da li nasilan ili ne, da li je prikazao nešto novo ili je reprodukovao neku večitu temu.

Ples na stepenicama Izvor:Pixabay

Priča se i o scenama u filmu koje estetski poboljšavaju čitav utisak. Scene, poput njegovog plesa ispred ogledala ili plesa na stepenicama, su mnogo više od samo vizuelno lepog, iako neretko u oku posmatrača ostanu samo to – vizuelno lepe -. Verujem da one nedvosmisleno prenose poruku filma i ujedno mogu biti dovoljne za razumevanje istog.

Nakon odgledanog filma stiče se utisak da je jedini lik u ovom filmu zapravo Džoker, dok druge uloge samo popunjavaju prostor, daju Džokeru ljudsku dimenziju, pokušavaju da ga integrišu u zajednicu.

Naravno da ne možemo zanemariti činjenicu da ovaj film ima strip podlogu i da zaista najširu sliku dobijamo gledanjem svih vezanih filmova, ali ne nužno. Govorim „ne nužno“ jer perspektiva izolovanosti ovog filma, kao i izolovanosti Džokera kao nosioca istog iz perspektive osobe koja nije upoznata sa delima ostalih DC junaka može doneti neki novi uvid u priču i zapažanje nekih novih detalja u istoj.

Apsurd leži u mom razočaranju što mi je jedan film visoke holivudske produkcije  (iako nemam ništa protiv istih, gledam šta mi godi) pomogao da konačno uobličim svoje mišljenje, sročim, napišem ga i njime svalim krivicu na svakoga ko sa podsmehom i prezirom gleda na one nevidljive i nesrećne članove zajednice kojoj (ne) pripadaju.

Autorka: Milica Karać