Besplatni tai chi treninzi u Limanskom parku [AUDIO]

Tai chi je drevna kineska borilačka veština, koja je pored samoodbrambenog aspekta danas veoma popularna i kao metod za očuvanje i poboljšanje zdravstvenog stanja, odnosno kao jedan veoma kvalitetan vid rekreacije za sve uzraste i oba pola. Ovako ovu disciplinu definišu u Wushu klubu Laohu Novi Sad, koji Novosađanima tokom jula i avgusta nudi besplatne treninge tai chija u Limanskom parku.

„Od osnivnja kluba, odnosno nekih deset godina tokom leta organizujemo besplatne treninge tai chija. Ovaj period je ujedno i kraj sezone našeg kluba, a i vreme pogoduje da se više vežba napolju. Dajemo šansu našim sugrađanima da se oprobaju i upoznaju sa veštinom, jer mnogo ljudi još uvek ne zna šta je tačno tai chi. Možda su negde o ovoj disciplini čuli, ali nisu dovoljno s njom upoznati, pa je ovo šansa za njih da vežbaju zajedno sa nama“, navodi predsednik kluba Laohu i glavni trener Ivan Peršaj.

Na trenizima tai chija u Limanskom parku je i 30 polaznika / Foto: www.facebook.com/wushu.laohu

Besplatni treninzi tokom jula i avgusta se održavaju u Limanskom parku od 19 do 20 časova ponedeljkom i sredom. Na treninge mogu doći svi zainteresovani, prijava nije potrebna a preporučuje se vežbanje u laganoj sportskoj odeći i obući.

Tokom sezone članovi Wushu kluba Laohu vežbaju u sportskoj sali Elektrotehničke škole „Mihajlo Pupin“ u Novom Sadu. Osim tai chija, polaznici mogu da vežbaju i kung fu.

Tai chi i mistika

Ivan Peršaj napominje da drevne kineske borilačke veštine našoj zajednici nisu sasvim poznate i ne znaju šta sve nude.

„Sve kineske borilačke veštine imaju neku mistiku. Koliko je to prednost, može biti i nedostatak, jer ljudi onda zamišljaju mnoge stvari, koje nisu toliko ni realne. Tai chi je pravac borilačkih veština, koji je specifičan, jer spada u unutrašnje, odnosno meke stilove kineskih borilačkih veština. Kod njega je dosta stvari zasnovano na kineskoj tradicionalnoj medicini, čak nekim delom i na taoizmu u konceptu jin janga i konstantne promene. Taj način učenja tai chija je pogodan i za polaznike, koji samo žele da se rekreiraju. U startu se uče usporeni pokreti, koordinacija i bazične stvari, koje su korisne za poboljšanje zdravstvenog stanja, a ne samo za samoodbranu“, navodi Ivan Peršaj.

S obzirom na izgled pokreta tokom vežbanja tai chija, na neki način možemo da ga uporedimo i sa jogom, koja je indijska drevna metoda samorazvoja.

„Obično kažem da unutrašnji stilovi kineskih borilačkih veština, a čak i joga, koja je indijska, predstavljaju različite puteve do istog vrha planine. Pri tome, tai chi u sebi sadrži borilačku primesu. Ko želi da se ozbiljnije posveti, može u tai chiju da nauči kako da se odbrani. Joga je usmerena ka nečem drugom, više ka zdravlju i unutrašnjoj energiji“, objašnjava naš sagovornik.

Sve kineske borilačke veštine imaju neku mistiku. Tako i tai chi. / Foto: pixabay.com

Osim tai chiju, u Wushu klubu Laohu se posvećuju i kung fuu. Zapravo je kung fu izvan Kine uobičajen naziv za borilačke veštine nastale na području ove zemlje. Međutim, wu shu je daleko tačniji naziv za ovu disciplinu i na području Kine razumljivije ime za kineske borilačke veštine. Konstatuje to i Ivan Peršaj.

„Kinezi imaju mnogo borilačkih veština a sve ih nazivaju wu shu, odnosno ratnička veština. U wu shu spada i tai chi, ako i stotine drugih stilova. Jedan od tih stilova, koji mi takođe vežbamo, a koji traži malo više fizičke snage i kondicije, je nan ćuen, odnosno južnokineska pesnica. To je druga sekcija, koju imamo u klubu“, dodaje predsednik Wu Shu kluba Laohu Ivan Peršaj.

Problem sa kategorizacijom kineskih borilačkih veština

S obzirom na to da su kineske borilačke veštine dugo bile zatvorene a majstori nisu dozvoljavali da se veštine šire van Kine, danas je malo teže govoriti o sistematizaciji kineskih borilačkih veština kako u svetu, tako i kod nas. Kineske borilačke veštine jesu stare, ali su svetu dugo bile nepozante, jer su ostale izolovane, za razliku od nekih japanskih borilačkih veština, kao što su karate i džudo.

„Zbog toga je slična situacija i kod nas. Ne postoje organizovana takmičenja, brojni su mali savezi sa nekoliko klubova, što predstavlja problem pri popularizaciji ovih disciplina“, kaže Ivan.

Prema njegovim rečima je teško uporediti japanske i kineske borilačke veštine, jer postoji mnogo teorija, koje govore o njihovom nastanku i razvoju. Na primer, karate je po nekim izučavanjima, nastao tako što su na Okinavu stigli majstori iz južnog dela Kine, a zato karate dosta liči na pojedine južno kineske stilove. Kasnije je u Japanu usavršen i razvio se kao poseban stil. Takođe, u kineskim borilačkim veštinama postoje i pandani japanskim borilačkim veštinama, kao što su aikido i džudo.

Dobro nam je poznato da se, recimo u karateu, teži ka savladavanju veština i napredovanju. Kreće se od belog pojasa, a cilj je dostići crni pojas. Situacija je slična i sa kineskim borilačkim veštinama, međutim i na ovom polju postoje određeni problemi.

Danas je malo teže govoriti o sistematizaciji kineskih borilačkih veština kako u svetu, tako i kod nas. / Foto: pixabay.com

„Opet je reč o sistematizaciji i raznovrsnosti stilova. Na početku u većini kineskih škola nije bilo rangiranja, sem učenik – majstor. Samo pojedine škole su imale pojaseve, koji su bili različitih boja ili su bila samo dva pojasa. Tek kada je kineska država uvidela svoju kulturnu tradiciju u borilačkim veštinama i interesovanje sveta, počela je krajem 80. godina prošlog veka polako da ih sistematizuje. Uveli su zvanja na nivou države, ali veliki broj škola, a i sami stilovi imaju svoje interne kategorizacije“, objašnjava Ivan Peršaj.

Zasigurno je u komercijalizaciji i promociji pojedinih kineskih borilačkih veština zaslužan i legendarni Brus Li. Po tom pitanju je Ivan Peršaj delimično skeptičan.

Brus Li je ipak zaslužan za veliku promociju kineskih borilaôkih veština, smatra i Ivan Peršaj.
Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •