Blog

Pandemija “najsmešnijeg virusa koji postoji samo na FB”, mene uopšte ne dotiče. Živim u predivno uređenoj državi gde se zakoni poštuju. Ustav pogotovo.

Gledala sam u narandžasti zrak na zidu koji se polako spuštao tačno na sliku rozog dušeka koji je sam plutao na bazenu, bez igde ikoga. Podsećao me na jednu od najvažnijih lekcija o životu koju sam naučila – Lascia stare – ili (u baš preslobodnom prevodu) – pusti da bude.

Korona je armagedon, promeniće nas sve menje ili više, bespovratno i trajno. Sterilizovaće i prosušiti naše i onako oskudne fluide.

Kada sve ovo prođe, a valjda će proći, mnogo više ćemo ceniti male stvari koje sloboda i svakodnevni život nosi sa sobom, pa ćemo recimo više uživati u pivu sa prijateljima u “Izbi” ili “Fridi”. A možda ćemo shvatiti i šta znači reč “solidarnost”, i početi razumevati ljude oko sebe, njihove slabosti i probleme, a ne podsmevati im se.

Ušli smo u drugu nedelju vanrednog stanja, ali panika se još prepoznaje i sreće po ulicama i domovima. I to je potpuno u redu.

Samoizolaciju sam proglasila kada je Predsednik saopštio da će se od korona virusa braniti češicom ljute, a doktor Nestorović preporučio šoping u Milanu!

Ne znam koju boljku imam. Volela bih da neko analizira. Prija mi samo muzika. Samo da drnda na glasno. Ne pitajte žanr. Lista boleština, kao i lajf, tambien. F – dijagnoza sigurno.

Ludilo jedno koliko se energije potroši na komuniciranje mobilnim u jednom danu. Ludilo. Neki pišu kako je ovo vreme da se bavimo više sobom a ja dopunjavam bateriju kao tinejdžerka u kazni koja, dok su joj sve drugarice u gradu, ne želi da propusti zabavu.