Daško Milinović: Antifašista zauvek!

Daško Milinović, Multiradio.

Bio je žrtva onlajn nasilja ali i osoba koja je zbog optužbi za širenje govora mržnje privođena. Radio voditelj Daško Milinović nema nameru da odustane od društvenih mreža kojima kako kaže treba dati šansu. “Postoji nekoliko važnih pravila ukoliko želite da se bavite društvenim aktivizmom. Prvo, ako nemaš volje, živaca i hrabrosti nemoj se time baviti i drugo, nauči pravila i zakonitosti interneta” kaže Daško Milinović za Multiradio.

Ono što su nam kao deci govorili, da su voda, vatra i struja „dobre sluge, a zli gospodari“, takođe važi i za internet. Zato i mislim da ne treba lako odustati od njih.

“Video sam baš pre neki mim sa Majkom Tajsonom, ne znam da li je u pitanju pravi citat, koji je rekao da su društvene mreže napravile to da su ljudi previše opušteni sa time da pričaju šta hoće, a da ne dobiju „po labrnji“. Tako da bi to mogao biti jedan od razloga. Ta sloboda koju društvene mreže donose ide uz odgovornost, a ljudi to zaborave. I onda u toj svojoj slobodi počnu da se, narodski rečeno – bahate. A i cela ta scena društvenih mreža je napravljena tako da pogoduje najnižim ljudskim emocijama. Tome doprinosi veo anonimnosti koji ljudi imaju, plus neograničena tehnička mogućnost da izraze baš svaku svoju misao. Između glave i prstiju nema nikakvog filtera” kaže Milinović.

Irena Čučković: Kada već govorimo o društvenim mrežama, videli smo tokom pandemije da ipak postoje načini da one kontrolišu plasiranje, na primer, lažnih vesti. Sa druge strane, reakcija u nekim drugim ozbiljnim situacijama često izostaje, a opet se dešavaju slučajevi da su ljudi bili banovani zbog satire, što se i tebi dogodilo…

Daško Milinović: Gledajući šta su ljudi sve do sada izmislili kao meru protiv zloupotrebe slobode govora, ja sam često mišljenja da je možda američki model Prvog amandmana najbolji. Dakle, ja sam za apsolutnu slobodu govora, ali uz snošenje posledica za izrečeno. To je jedno sa drugim neraskidivo povezano. Međutim, ne smemo nikada dozvoliti da stvari koje se tiču ličnih ukusa, preferencija i slično, budu regulisane od strane država ili kompanija koje su vlasnici tih društvenih mreža, jer ćemo doći do toga da se zakonom svašta propisuje, i postavilo bi se pitanje gde podvući crtu. To bi onda dovelo do toga da ljudi sa određenim preferencijama propisuju drugima šta da oblače, kako da izgledaju, šta smeju da kažu, a šta ne. Isto tako, društvene mreže kao korporacije stvorene sa ciljem profita moraju da shvate svoj značaj u današnjem svetu i moraju da preduzmu određene mere da se jasno označe neke stvari. Takav je primer Fejsbuka, na prvom mestu.

Najpre su nas sve „navukli“ da otvorimo profile, a onda su počeli da naplaćuju razne vrste plasiranja sadržaja. U tome je problem, i to je ono gde bih ja tražio nekakvu intervenciju. Ne može se baš sve za pare promovisati.

Naprosto, previše je to moćno oružje, koje može ostaviti ozbiljne posledice, što smo i videli posle skandala u vezi sa Cambridge analitikom i Bregzitom i američkim izborima. Zato mislim da tolika moć u toliko malo ruku mora na neki način biti regulisana, i da zakon prvenstveno treba da se bavi regulativom kompanija koje su vlasnici društvenih mreža. A ovi krajnji korisnici, dokle god su to pojedinci, bez leđa u vidu promovisanih postova, nisu toliki problem. Mnogo veći problem je mogućnost da se za novac plasira sadržaj koji poziva na mnoga krivična dela, na kraju krajeva.  

Irena Čučković: Ali kada govorimo o tim krajnjim korisnicima i, na primer, interakciji između dva Tviter naloga, šta je sa slučajevima kada postoje otvorene pretnje? 

Daško Milinović: Pretnja je pretnja i tu ne treba praviti razliku između toga da li ću ja nekog na ulici napasti ili na internetu. Ja pripadam generaciji koja pamti svet pre interneta i sve moje socijalne veštine su sticane pre interneta. Ja sam ih samo preneo tamo u većoj ili manjoj meri. Sad, postoje mlađi ljudi koji ne znaju svet bez interneta i kojima je možda čak neki prvi socijalni život ostvaren preko interneta. Razlika u tome što ja imam taj stari, „analogni“ mozak, jeste u tome što ja nešto što ću napisati i što će možda videti deset hiljada ljudi, posmatram isto kao nešto što bih rekao na nekom razglasu pred deset hiljada ljudi. Prosto, tako se odnosim prema tome.

Svakako mislim da bi i u formalno obrazovanje trebalo uvesti ponašanje na internetu, kao što smo kroz roditeljsko vaspitanje naučili kako da se ponašamo na ulici, u školi, u institucijama, sa različitim ljudima u različitim kontekstima…

Internet je jedna čitava nova sfera našeg delovanja, gde su ljudi u velikoj meri ostavljeni da se „sami snađu“, dakle da postanu samouki. Neki su se tu snašli, a neki ne. Da bismo to malo izjednačili, mislim da bi bilo dobro da se u obrazovanje uvede neki predmet, koji bi se bavio ponašanjem u virtuelnom prostoru. Treba naučiti ljude da ako nekome poručiš na internetu da ćeš ga zaklati, da je to isto kao da si to uradio na ulici, i da za takvo ponašanje treba snositi posledice. 

Irena Čučković: Što se tiče zakonske regulative na nivou države, ti si imao interakciju sa Odeljenjem za visokotehnološki kriminal, možeš li nam ispričati kako je do toga došlo? 

Daško Milinović: To je jedan klasičan primer neregulisanosti, gde je moj očigledno satirični nalog iskorišćen za dnevno-političke ciljeve. Pored toga šta kažeš, važno je kad kažeš, u kom kontekstu i slično. Jednostavno, u zatvorenom autoritarnom društvu, gde je vlast prvenstveno zlonamerna, znaš da će se selektivno koristiti stvari. Taj moj sporan tvit je čak bio „najavljen“, kao test da li sloboda govora važi za sve, ili samo za one koji su deo vlasti. Dakle, „sad ću ja da napišem nešto grozno osobi koja svima piše grozne stvari, sa pozicije pedstavnika vlasti i šefa poslaničkog kluba vladajuće stranke“. On je mene prijavio policiji zbog pretnji, gde sam ja rekao da mu nisam pretio, i završili smo na polju semantike i gramatike kako bih dokazao da to nije bila pretnja. Mi živimo u apsurdnom društvu, gde se podižu krivične prijave protiv glumaca koji u predstavama urade nešto što dramski tekst od njih zahteva.

Jednostavno, mi smo pod vladavinom Srpske napredne stranke videli apsurdnosti koje su kao loši skečevi Montija Pajtona. Kada hoće da ti naude, koriste se zakonima koje inače ne sprovode. 

Irena Čučković: Osim što si tada bio priveden i osim napada botova na Tviteru, da li si snosio još neke posledice?

Daško Milinović: Privođenje je kratko trajalo i na kraju istraga nije ni krenula. Ali takvi procesi, koje pokreću protiv tebe znajući da ih ne mogu ni završiti, služe da pokolebaju. Svi ljudi koji su bilo koja vrsta nekakvog društvenog angažmana, koji su aktivisti, pokušavaju se ili zastrašiti, ili kupiti, ili oterati. A kada završiš taj susret sa organima reda, i kada slučaj bude odbačen, onda kreće druga, nezvanična faza, gde na tebe puštaju hiljade botova i fašista, koji prete, govore i pišu najgnusnije stvari. Ukoliko imaš malo iskustva sa time, znaš da je to oročeno i da to traje do nekog sledećeg slučaja. Sada kad pogledam, jasno je da je moje hapšenje služilo tome da je predsednik Vučić imao tri dana o čemu da priča i mogao da prikaže njih kao žrtve, a nas kao agresore. Našli su brzo neku sledeću temu, ali dok je to trajalo, bilo je neprijatno.

Nekada se to analogno radilo, pa su ti na ulici dobacivali. Sad, u 21. veku ide se tako što ta naša neuhvatljiva služba ima na raspolaganju gomilu „outsource-ovanih“ izvođača radova, gde te nedelju dana sa hiljada naloga bombarduju uvredama, lošim foto-montažama, pretnjama tebi i tvojoj porodici…

Međutim, ako se malo angažuješ oko toga, shvatiš da to zapravo nisu hiljade ljudi, već pedesetak njih, koji to rade sa jako puno naloga. To je jedan zatvoreni krug, gde botovi fejvuju i retvituju druge botove. I relativno skoro ih je Tviter „likvidirao“. I sad dok ne naprave novu generaciju botova, to malo stane i zamre. Ali to je sve jedna simulacija koja nema veze sa stvarnim svetom. Međutim, može biti opasno, ukoliko si uporan u tome što radiš, kao što ja jesam, i te pretnje se mogu preneti u stvarni svet. Većina ljudi odustane od korišćenja društvenih mreža i odustaje od tog vida onlajn aktivizma nakon prve ture šikaniranja. 

Daško Milinović u razgovoru sa Irenom Čučković, Multiradio.

Irena Čučković: Sa druge strane, sećam se da si na konferenciji „Odgovorni onlajn“ pomenuo da sve te pretnje koje si dobijao – nisi prijavljivao…? 

Daško Milinović: Nisam. Besmisleno mi je. Kao, prijaviću ih službi koja ih je uputila. To je kao kad bi se partizani žalili Nemcima što su ubili sto ljudi u nekom selu. 

Irena Čučković: Šta bi bilo alternativno rešenje? Kako se izboriti sa tim, ako već zakon ne funkcioniše ili se ne primenjuje?

Daško Milinović: Prvo pravilo za onoga ko želi da se bavi ovde nekim društvenim aktivizmom je da odgaji sebi malo tvrđu i deblju kožu. Jednostavno, ako nemaš volje, hrabrosti, živaca, nemoj time da se baviš. Drugo pravilo – nauči pravila i zakonitosti interneta. Ti momenti gde deluje da ti je ceo svet seo na grbaču… Zapravo nije tako. I treće, što mislim da je neophodno, jeste da društvene mreže imaju revizore za naš jezik. Dakle, angažovati nekog ko će na te masovne prijave fašista za uništavanje neistomišljenika zaista otići i pogledati taj sporan sadržaj, a ne da to radi kompjuter ili program za prevođenje. To bi sprečilo zloupotrebu tih pravila Tvitera koja se tiču sprečavanja govora mržnje. 

Irena Čučković: Na kraju krajeva, zbog čega se satira uopšte interpretira kao političko neistomišljeništvo u toj meri? 

Daško Milinović: Mi jesmo politički neistomišljenici, ali problem sa satirom jeste ako nju prevodi automatski prevodilac. Ako nešto satirično, napisano na srpskom, ubaciš u Google translate i pošalješ čoveku koji ne govori srpski da to rastumači, to zvuči stvarno grozno. Mora postojati neko ko razume kontekst. Mene je poslednji put sklonila sa Tvitera grupa neonacista. Levijatan i slična ekipa su prijavili mene i moj tvit, koji je glasio: „Osnovao sam neonacističku bandu za terorisanje manjina, Roma i homoseksualaca, pa me zanima da li mi u toku vanrednog stanja treba specijalna dozvola za kretanje tokom policijskog časa ili se podrazumeva da to možemo da radimo“. I naravno, to je revidirao neko ko ne govori srpski jezik, ko ne zna situaciju, ko ne zna da su dan ranije oni zaista išli pod okriljem policijskog časa da oduzmu romskoj porodici psa, da je to bila reakcija na sve to… Tako oni iskoriste tu „rupu“ u Tviter pravilima. 

Irena Čučković: Sa druge strane, prilično si direktan u svojim stavovima i kao novinar i kao satiričar. Kada si zbog toga imao više problema, kao satiričar ili kao novinar? 

Daško Milinović: Pa, ja sebe ne bih nazvao novinarom. Uglavnom se ne bavim reporterskim poslom i prenošenjem činjenica. Nisam novinar u klasičnom smislu, niti sam to ikad bio. Čak i kada sam se bavio pisanjem nekih reportaža, to opet nisu bile vesti, nego neke moje priče. Tako da sam ja više neki lik koji piše svoje stavove i mišljenja i deli svoje znanje o raznim temama.

Problemi će te naći u ovoj zemlji ukoliko govoriš istinu i ukoliko se zalažeš za antifašističke vrednosti.

Pre bilo kog mog političkog stava, ja sam prvenstveno antifašista i to je moja primarna delatnost, zato što mi je tako zapalo, da živim u ovo vreme, u ovom društvu, sa takvim društvenim podešavanjima. I tu počinje moj sukob sa mnogim ljudima, oko tog beskompromisnog antifašističkog stava. I taj stav se može završiti samo mojim krajem života, jer dokle god sam živ biću antifašista. 

Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •