Dinko Gruhonjić:Ne raspravljam sa idiotima!

Dinko Gruhonjić, novinar i predavač na Katedri za žurnalistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, zbog svog svojih stavova i žestoke kritike srpskog nacionalizma česta je meta napada provladinih tabloida te ogranizovanih onlajn napada u kojima se (pre)često iznose otvorene pretnje smrću ne samo njemu već i njegovoj porodici. U razgovoru za Multiradio Gruhonjić kaže da su ga napadali jer je “pisao da je nebo plavo a trava zelena, odnosno da oni koji su činili ratne zločine treba da zbog toga idu u zatvor i da budu kažnjeni primereno”.  

Marko Apostolović: Kada je sve to počelo?

Dinko Gruhonjić: Pa to je prekretnica bila, zapravo, tribina 2005. godine na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. To je bila tribina organizovana povodom Svetskog dana borbe protiv fašizma 9. novembra u znak sećanja na Kristalnu noć u Nemačkoj kada je praktično holokaust i zvanično počeo. Ja sam tamo bio jedini izveštač, jedini novinar, kada je upala grupa neonacista i počela da šamara organizatora i vređa jednog profesora koji je govorio na toj tribini. Oni su nedvosmisleno dizali ruke i oponašali nacistički pozdrav “zig-hajl” i delili neke letke sa nacističkim parolama. I ja sam kao novinar agencije „Beta“, dakle kao dnevni novinar imao ekskluzivu, s obzirom da sam bio jedini.

U svom izveštaju koristio sam prave termine, a ne eufemizme kao što su mediji do tada, a i danas, vrlo često koristili kao grupa huligana, desničara i takve, kako bih rekao, olakšavajuće atribute. Ja sam ih nedvosmisleno nazvao onim što jesu i čime se na kraju krajeva i diče, a to je da su neonacisti.

Te se onda blasfemična javnost u Srbiji zbunila kao otkud neonacisti u Srbiji, iako je Srbija tokom devedesetih vodila nedvosmislenu nacionalnu socijalističku politiku u regionu, ali sada da ne dužim priču javnost se digla na zadnje noge i organi su morali da reaguju i oni su ih pohapsili zato što ih je neki novinar nazvao neonacistima. I tu počinje zapravo jedna ozbiljna kalvarija za mene i moju familiju u smislu prozivanja i u smislu toga da su tada počeli češće, iako je i pre toga bilo situacija jer sam i pre toga bio novinar da istražuju moje etničko poreklo, to jest da me etnički denunciraju. Te, pošto ja imam takvo ime i prezime kakvo imam, koje ne upućuje dvosmisleno na moje etničko poreklo onda su morali da se pomuče pa su čak uspeli da izmisle moje novo ime Sabahudin. To je stara u stvari priča, nisu oni autori tog imena. Ja nemam ništa protiv imena Sabahudin. Koliko se razumem u rečnik turcizama, to bi u prevodu na srpski bilo Zoran je li? Ali pošto je to nedvosmislena etnička denuncijacija sa ciljem da se ja proglasim naravno balijom koji je neprijatelj srpstva koji je možda i spreman nekog da zakolje, odlučio sam da ga tužim. Tako da sam morao da prođem i kroz ta neprijatna iskustva da u jednoj takvoj prostoriji, u sudnici u Beogradu, delim isti vazduh sa Draganom J. Vučićevićem, sa tim oblikom života. I što je najlepše od svega mi smo pobedili na tom sudu i taj novac sam uplatio u kraudfanding kampanju za medije Nezavisnog društva novinara Vojvodine isto kao što bih uplatio novac da mi ga je isplatio ovdašnji heroj supersrpski heroj Goran Davidović kojeg neki mediji zovu Firer.

Marko Apostolović: Eto, dotakli smo se suda pa bih sa tim i da nastavim pošto imam pitanje u vezi sa tim. Recimo, prvenstveno kako izgleda ceo taj proces? Koliko je kompleksan? Kada je u pitanju takva prozivka, šta ste sve trebali da prikupljate od dokumentacije i koliko je to trajalo? 

Dinko Gruhonjić: Što se samog suda tiče to su bile moje privatne krivične tužbe. Znači tu nije bilo da je tužilaštvo nešto preuzelo povodom pretnji pa da me ne daj bože zaštitilo ili da je pak proganjalo te koji prete i meni i sad mogu da govorim u ime NDNV-a i kolegama iz NDNV-a već bezmalo 15-16 godina. Tako da to je bila moja privatna inicijativa, moji privatni troškovi, moja privatna odluka u dogovoru sa kolegama. Tako da to nije bio neki problem. Čak bih rekao i da je, što se sudske prakse tiče u tom smislu građanskih parnica sve bilo u redu. Znači imali smo čvrste dokaze i sudija je presudio onako kako je presudio. Dragan J. Vučićević i Informer su isplatili tu kaznu, Goran Davidovič zvani Firer nikad je nije isplatio. Čak smo i angažovali iz čistog kaprica, sudskog izvršitelja. 

Marko Apostolović: Sećam se da ste u jednom blogu spominjali da Vam on duguje novac.

Dinko Gruhonjić: Da, 250.000 dinara i nažalost to će da zastari ja mislim nagodinu i da to više nećemo moći naplatiti, tako da eto. 

Marko Apostolović: S obzirom da ste spominjali da ste vi u Nezavisnom društvu novinara Vojvodine, ono ima svog pravnog zastupnika. Koliko to vama pomaže prilikom prikupljanja dokumentacije sa kojom treba da izađete na sud? 

Dinko Gruhonjić: To je jako važna stvar da imate pravnog zastupnika, da imate vašeg advokata i da bez obzira što se mi nalazimo u društvu u kom je pravosuđe potpuno derogirano pod uticajem, naravno, izvršne vlasti i vrlo namerno je tako učinjeno, ipak te procedure osnovne treba poštovati u smislu, ako ništa drugo sve te sitne pretnje koje sam ja dobijao i koje su kolege dobijale, treba prijaviti, ako ništa barem zbog arhive.

Onlajn pretnje treba prijaviti u najboljoj nadi da će tužilaštvo u nekom momentu u ovom tužnom društvu da profunkcioniše kao nezavisni organ i da će početi da radi svoj posao, a ne da 95,5% naših krivičnih prijava koje smo podnosili na mesečnom nivou, mi i dan danas to radimo na mesečnom nivou, jednostavno ili odbaci ili nas uputi na građansku parnicu pošto protumače da to nije pretnja.

Da nije pretnja po, kako se to već parnički kaže, po život i telo. Tako da od tužilaštva ne možemo previše očekivati. Kao što vidimo tužilaštvo se uglavnom krije od javnosti. Što se tiče sudova, to je kao neka vrsta lutrije jer to je kao što nas novinare nervira to kad nam takozvani obični građani kažu da su novinari lažovi, a vi znate da se celi život trudite da radite svoj posao časno tako verujte da postoje i sudije koji se trude da svoj posao rade časno. U skladu s tim, tačno se zna kojeg sudiju dobijate i kakve su vam šanse. Znači na prvom mestu imate situaciju da sudije uopšte ne poznaju medijsko pravo, da vrlo često ne poznaju praksu Evropskog suda za ljudska prava što je jako važno za medijsku tematiku. 

Marko Apostolović: Zato je bitno da Vi imate svog medijskog pravnika.

Dinko Gruhonjić: Da, ali ćete na kraju opet zavisiti od sudije, od toga koliko on poznaje zapravo prirodu medija. A to je sve posledica takozvanih silnih reformi pravosuđa. I to, kako da vam kažem, bilo bi super da je to samo posledica Vučićeve vlasti. Ja bih rekao da je to jedna konstanta u Srbiji. Sećamo se one reforme pravosuđa za vreme takozvanih demokratskih vlasti. Mi smo imali situaciju da smo kao novinarska udruženja uz pomoć OEBS-a organizovali različite vrste seminara upravo sa sudijama. Upravo sa ciljem da te sudije upoznaju novinare jer će nas lakše razumeti. Lakše će razumeti čime se mi bavimo, a i mi ćemo lakše razumeti njih i njihove probleme. Jer da se napravi jedna reforma pravosuđa u kojoj imate sudije koje to sve razumeju, i onda dođe sledeća takozvana reforma pravosuđa koja smeni te sudije po političkim kriterijumim.

To vam se opet uklapa u onu pašićevsku rečenicu: „Zakoni su za protivnici“. Ovde zakoni zapravo ne služe da bi funkcionisali nego služe da bi se primenjivali ili fleksibilno ili da bi ostali samo eseji, odnosno da se ne bi primenjivali.

To je nažalost jedna konstanta u Srbiji. Mnogo šta je konstanta Srbije koja u ovom trenutku je dovedena verovatno do potpunog apsurda, ali i ignorisanje da je to konstanta Srbije koja već dvesta godina pokušava da izvaja državu, a ne uspeva nam neće pomoći. 

Marko Apostolović: Sad Vi ste već odgovorili usput i na jedno od mojih pitanja: da kolika je realnost rešavanja slučaja u korist oštećenog. Znači sve zavisi od toga kog ćete sudiju dobiti..

Dinko Gruhonjić. Nažalost je tako.  

Marko Apostolović: Postoje dve škole mišljenja – započeti javnu raspravu sa njima preko komentara, preko objava na svojim portalima ili ih ignorisati zato što shvatate da oni nemaju kredibilitet. Šta je po Vama pametnije raditi? 

Dinko Gruhonjić: Nisam nikada ulazio u bilo koju vrstu rasprave sa tim idiotima, jer mislim kako da ulazite u raspravu sa nekim koji bi vas da fizički zlostavlja u najboljem slučaju, a mnogi od njih sudeći prema onome što bišu bi da vas ubiju. S obzirom da mi živimo u regionu u kom su ljudi gubili glavu zato što su se zvali Sabahudin, Dušan ili Karlo. Samo zbog toga su gubili glavu da budemo potpuno otvoreni, ni zbog čega drugog. Ja uopšte ne sumnjam da su oni spremni to da ponove. Ja sa takvim ljudima nemam šta da pričam. Ja sam imao takve idiotske pozive svojevremeno od čak nekih, tad je to još postojalo, nekih nacionalnih televizija za koje sam smatrao da su normalne. Da s jedne strane sedim ja, sa druge strane sede neonacisti. Ja kažem i o čemu ćemo pričati? To bi bilo isto kao da dovedete pred kamere osobu, ne želim da poredim nevolje. I to su kao dve strane. Ovaj hoće da me ubije, a ja ne dam da me ubiju,  sad mi treba nešto da raspravljamo o tome, o čemu? O načinima kako bi se meni najviše sviđalo da budem zlostavljan? Pa mislim to je nenormalno potpuno. Mi imamo, samo što to ne želimo da priznamo, post-genocidno društvo i mi po tome nismo ništa ni gori ni bolji od ostalih post-genocidnih društava. I nije da to sociologija i druge društvene nauke nisu izučile u sitna crevca koje su sve karakteristike post-genocidnih društava. I mi tako živimo, ali nikad nismo postavili dijagnozu i zato nam se stvari vraćaju, zato nam se vratio Vučić, zato nam se vratio Dačić, zato nam se vratio Vulin. Dakle, svi oni koji su bili kreatori svega toga su se vratili iz jednog jedinog i nijednog više razloga zato što nisu bili kažnjeni za svoje zločine.

Nažalost nije napravljena moralna paradigma koja je jasno mogla da razluči ko je žrtva, a ko dželat. Tačka, kraj i doviđenja.

Sve ostalo su najobičnije relativizacije koje zapravo na prvi pogled odaju utisak demokratske rasprave, a zapravo favorizuju najmračnije moguće ideologije, a meni se da vam pravo kažem savršeno fućka da li su oni iz pozicije ili opozicije. Ono što mogu da vidim i sa žaljenjem da konstatujem da je ogromna većina političkih partija, a ne samo političkih partija konsenzualno nacionalistička, a ako mene pitate oni su konsenzualno zlo. 

Marko Apostolović: Da li možete da pričate malo o vašem iskustvu o prijavama Agenciji za visokotehnološki kriminal? 

Dinko Gruhonjić: Pa to isto pomalo liči kao na neki vic. S jedne strane imate situaciju da kad mi prijavljujemo nešto Odeljenju za visokotehnološki kriminal, imali su kolege i takva iskustva da odu tamo direktno u Beograd i da se suoče sa činjenicom da odeljenje za visokotehnološki kriminal MUP-a Srbije samo što još uvek ne kuca na pisaćim mašinama, ali na nekim razdrndanim kompjuterima to sve izgleda jako demode blago rečeno. Međutim onda s druge strane i naravno da su te naše prijave za visokotehnološki kriminal, a ogromna većina naših prijava ide tom odeljenju zato što ogromna većina pretnji dolazi upravo preko društvenih mreža najčešće nekako završi u košu. To jest nikada ne bude proceuirano. Ali s druge strane imate situaciju kada se preti ovim glavonjama političkim da nekako to Odeljenje za visokotehnološki kriminal više nije za pisaćim mašinama nego otprilike u realnom momentu onda kada ste tvitnuli nešto kao naš kolega ovde radijski voditelj u Novom Sadu već u narednih sat vremena će vam doći policija da vas uhapsi. Tako da je to zapravo opet foliranje. S jedne strane imate njihovu priču pred nama gde oni kažu da nemaju resurse, da ne mogu da rade, da je njima teško i tako dalje, a s druge strane isto to odeljenje, ili postoji neko paralelno odeljenje, mislim ne bih ništa isključio kada je Srbija u pitanju, očas posla uhapsi nekog nesrećnog tviteraša pod sumnjom da je pretio recimo Aleksandru Vučiću i njegovoj familiji. A istovremeno meni nisu nikad uđu u trag. 

Marko Apostolović: Postoji li mogućnost da se nekako, kada se desi neki napad na porodicu Aleksandra Vučića i recimo napad na Vašu porodicu, koju ste vi takođe prijavili i jedno se reši drugo se ne reši. Da li postoji neka mogućnost da se uzme dokumentacija i da se dokaže da je to zapravo slučaj koji bi se na isti način, istom brzinom mogao rešiti, samo da se želi? 

Dinko Gruhonjić: Verovatno postoji pred Evropskim sudom za ljudska prava, ali u Srbiji ne postoji. 

Marko Apostolović: Znači opet se vraćamo na pravosuđe? 

Dinko Gruhonjić: Ne možemo iz prostog razloga što su te dve stvari, kako bih rekao, ova stvar je procesuirana od strane tužilaštva kad je Vučić u pitanju, a kad je Gruhonjić u pitanju nije. Znači sudski proces nije ni započeo, samim tim, to je to. Dakle, nekažnjivost svih tih Informera i tih tviteraša njihovih, režimskih, je opet jasna poruka takozvanim običnim građanima da se uzmu upamet jer bi inače mogli da završe, da barem provedu noć u pritvoru, što te može obeležiti za celi život ako si potpuno nevin kao što većina njih jeste tako da je to vrsta terorisanja građana. U to nema nikakve sumnje. A suština terora je da svi dignemo ruke i od ove zemlje i od politike i od praćenja politike i da oni mogu do beskraja da se baškare i tačka. Nikada nisam verovao, ne verujem ni sad i verovatno neću poverovati ni do kraja života da je počev od tih bitangi iz tog Nacionalnog stroja, pa preko Obraza, Dveri, Radikala, čega god hoćete u ovoj zemlji. Da su oni nekakve grupe entuzijasta koje se okupljaju oko ideje. Oni su grupe entuzijasta koji su plaćeni tako da rade, koje plaća takozvana duboka država, neka UDBA, neki KOS, neka Srpska pravoslavna crkva koja je ovde davala i svoje prostorije i nacionalnom stroju i Obrazu i ostalim klerofašistima. Tako da, to su sve javne tajne, samo je poenta u tome što su to ljudi koji zapravo upravljaju ovim društvom i to je samim tim.

Oni ne rade kao što mi radimo nešto iz ubeđenja. Razumete? Te organizacije, ti Nogo, Đogo i ostali koji bacaju paradajzove i jaja na Skupštinu i ostale stvari. Oni to ne rade iz ubeđenja, oni to rade zbog novca, zbog privilegija, zato što znaju da se nacionalizam isplati.

Marko Apostolović: Ako oni možda sami ne krenu od ideje, oni koji će na kraju krajeva vama da komentarišu možda i jesu izmanipulisani? Možda to rade stvarno zbog ideologije?

Dinko Gruhonjić: Ima usijanih glava, ali da biste bili organizacija morate da imate neki novac, neko mora da vas finansira. Sve je to javna tajna. Pogledajte onaj film „Šišanje“ pa uporedite sad te strukture, to je dokumentarni film da se ne lažemo. To nije igrani film uopšte. Pa pogledajte te Vučićeve priče sad sa navijačima i tako dalje. On kao ne može ništa navijačima. Pa mislim čekaj majstore koga ti farbaš? Misliš da smo svi idioti? Država ima sve mehanizme sile u svojim rukama i ti ne možeš da kontrolišeš navijače. Ne da ne možeš, nego ih kontrolišeš da bi oni mogli nas da biju. O tome se radi. Znači nisu to samonikle biljke, to nisu navijači Zvezde i Partizana kakvi delije i grobari. To su kriminalci. Ordinarni kriminalci koji to sve rade iz sopstvenog interesa i nema tu puno filozofije. Kao i Srpska pravoslavna crkva i njene čuvene svetinje za koje se bore u Crnoj Gori, a ona crkva gde je Karađorđe podigao ustanak kod Aranđelovca propao joj krov. Pa što? Pa vrlo jednostavno zato što Ostrog donosi milione evra na mesečnom nivou, a ta crkva ne donosi ništa. To su sve nacionalističke bitange koje koriste patriotizam kao lično osećanje da bi manipulisali ljudima i da za sebe izvlače ličnu korist. I naravno da oni regrutuju, i naravno da imaju ogromnu moć regrutacije zato što u svojim rukama imaju novac i imaju silu. I naravno da mladi ljudi u ovoj državi, da su oni odrasli u nacionalizmu i da su oni vrlo često vaspitavani od strane roditelja, škole, ulice u tom duhu. I naravno da ćeš naći gomilu volontera koji zaista veruju u to. Ali oni koji to organizuju nisu nikakvi entuzijasti, oni su zapravo najobičniji plaćenici državnih, duboko državnih i ne znam ni ja kakvih struktura.