Ekološke krize u Srbiji – borba za vodu, zemlju i vazduh
U oktobru se Srbija susrela sa novom ekološkom krizom – ovoga puta u borbi sa vatrom – i novom vanrednom situacijom. Istočni deo države goreo je nekoliko dana. Požar je prešao iz susedne Bugarske i zahvatio je i naše šume i nisko rastinje.
Na 1300 metara nadmorske visine Stare Planine vatrogasci i lokalno stanovništvo iz obližnjih mesta pokušavali su sa zemlje da gase veoma nepristupačan teren koji u prvim danima nije davao velike rezultate. Razlog tome je bila vrsta požara. Radilo se o šumskom površinskom požaru, gde u praksi lokalno stanovništvo nema ključnu ulogu, a akcenat se stavlja na gašenje iz vazduha. Tu je i nastao problem.
Bilo je teško gledati ljude koji se bore sa vatrenom stihijom, jer su posedovali samo metlarice (metalni štapovi sa pljosnatim završetkom) i naprtnjače (vreće na leđima zapremine 25 l). Tek posle nekoliko dana došla je pomoć iz vazduha.
Ironično je to što je Srbija svakog 7. novembra, još od vremena Milana Obrenovića i 1834. godine, obeležava Dan zaštite od požara, a nema potrebnu avijaciju za lokalizovanje i suzbijanje većih požara.
Srbija je i 2014. godine doživela katastrofu koja je ostavila teške posledice. Radilo se vandrednoj situaciji koja je bila na snazi u par gradova, a razlog tome je bila voda.
Kao i tada, do izlivanja reke i poplava nismo se bavili odbrambenim sistemima i zaštitom od izlivanja reka. Nakon toga u sledećim godinama sredstva iz budžeta bila su rezervisana upravo za te mehanizme.
Sada imamo sličnu situaciju, iskusili smo pravi pakao, a nismo imali čime da se branimo. Postavlja se pitanje šta još možemo da istrpimo nespremni, kolike će biti razmere sledeće katastrofe i za šta još to nismo spremni.
Jesmo li svesni ekološke krize?
Pitali smo studente da li smo i sami svesni ekoloških kriza koje su ustvari postale naša svakodnevnica i da li znamo da ih prepoznamo.
Marko, student Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu (21):
Da li možeš da navedeš poslednje tri ekološke krize koje su pogodile Srbiju?
“Pravo da ti kažem i ne baš. Ono čega se sećam jeste Obrenovac i sav onaj haos koji smo preživeli. Nije samo on bio kritičan , bilo je dosta gradova. Ali to mi je prvo što mi pada na pamet.”
Šta vidiš kao najveću trenutnu pretnju u vidu ekološke katastrofe?
“Previše stvari ima na koje ne obraćamo pažnju. Jedna od tih su zagađene vode. Znam za primer, kada komšija u nedostatku ekološke svesti verovatno fekalne vode iz svog domaćinstva sprovodi u susednu njivu. A ono šta će se dogoditi sa tim podzemnim vodama u sledećem periodu nije ni bitno. Ali i generalno, nije tu problem samo komšijski nemar, nego i država koja sve to dozvoljava, pa imamo i primer vode za piće u Vojvodini. Ljudi više gutaju arsen nego vitamine, što je zastrašujuće.“
Da li misliš da mediji istinito i blagovremeno izveštavaju o tome?
“Iskreno i ne baš, uopšte tema prirode je manje bitna ljudima koji sede u foteljama u odnosu na druge. Katkad se to provuče kroz medije, ali samo par dana ,dok neka “bitnija” tema ne preokupira javnost. Kad smo kod tih zagađenih voda, realno se ni ne sećam gde sam poslednji put čitao o tome. A što se tiče istinitosti ne znam šta bih rekao, često se tu državni i alternativni ili nezavisni izveštaji ne poklapaju u mnogome.“
Ana, studentkinja Pravnog fakulteta u Novom Sadu (20):
Da li misliš da si dovoljno obaveštena kada su u pitanju vandredne ekološke krize u državi?
“Pa i ne baš. Tek pre neki dan sam čula šta se dešavalo sa požarima i to ne baš detaljno. Nije nešto bilo propraćeno. Koliko se sećam onih poplava, nešto su kasno proglasili vandrednu situaciju, pa je to i rezultovalo onim silnim gubicima. Mislim da to stvarno, kada je u toku, mora da se isprati i stalno izveštava o tome, jer je u tom trenutku to goruća tema.
Na koji način misliš da se može promeniti trenutna situacija?
“Verujem da to nije najbitnija tema baš svima, ali samo malo kad bi podigli ekološku svest, neke katastrofe se ne bi ni dogodile, kao na primer taj požar. Kada govorimo o izveštavanju, za to stvarno nemam odgovor, možda društvene mreže ako takvu vest podeli nas par, pa se to tako nastavi, ljudi će više čitati… Jasno je da provodimo i previše vremena okupirani telefonima i računarima, iskoristimo to pametno.“
Borba za vazduh
U proteklih mesec dana bili smo svedoci protesta građana u Boru ispred uprave kineske kompanije “Ziđin” koja upravlja Rudarsko-topioničanskim basenom. Građani su podigli glas zbog prevelike zagađenosti vazduha. Iz udruženja građana “Izbor postoji” navode da je u proteklim mesecima stanje bilo alarmantno: koncentracija arsena je bila 200 puta veća od dozvoljene, a sličan slučaj je bio i sa koncentracijom sumpor dioksida.
Pomenuto udruženje je krajem oktobra uputilo zahtev da “Ziđin” predstavi plan rešavanja problema zagađenja, međutim, sem šturog saopštenja da su problemi postojali i pre preuzimanja kompanije od strane nove firme i da plan postoji, nisu dobili nijednu drugu povratnu informaciju. Građani i udruženje su nakon toga predstavili njihov ultimatum, a to je da ukoliko se aerozagađenje ne svede na zakonski minimum, protesti postaju radikalniji i najavljuju blokadu ulaza u pogone kompanije.
Pored Bora, prema Agenciji za zaštitu životne sredine, zagađen vazduh udišu stanovnici Subotice, Pančeva, Novog Sada, Beograda, Valjeva, Užica, itd..
Ono što zabrinjava civilno društvo jeste neobaveštenost i ograđivanje od svakog vida odgovornosti. Ljudi koji bi trebali da su odgovorni za takve stvari se jednostavno oglušavaju o reči građana, a nezadovoljstvo je jasno uočljivo među njima. Nalazimo se u 21. veku, a voda u većem delu Vojvodine i dalje je samo tehnički ispravna i to samo u nekim mestima, u nekim ni to nije slučaj.
Ono što smo čuli od studenata predstavlja jasnu sliku ekološke svesti danas. Jasno je da Srbija ima više kritičnih tačaka koje alarmiraju grupe građana, ali se ne čini ništa značajno po tom pitanju. Malo se zna i relativno malo priča i piše o tome. Ekološke krize su svakodnevne, male ili velike, od komšijske avlije preko vode za piće do zagađenog vazduha koji udišemo. Da bi smo menjali nešto, mora svima da bude jasno kakve su posledice trenutne ekološke nebrige, jer očigledno znaju pojedinci, ali ne i svi.
Krivicu za situaciju koja zabrinjava ima pomalo svako od nas, ali onu najveću svakako snosi država. Prevencija i podizanje svesti građana ( koja se razlikuje od jednog do drugog ) su svakako zadaci kojim treba da se pozabavi jedna ozbiljna mašinerija, kao što je državni sistem.
