Emina Beković: Pitajte decu sa kime četuju!?

Emina Beković

Emina Beković, edukatorka Nacionalnog kontakt centra za bezbednost dece na internetu od 2017. do danas obišla je 130  škola i održala edukacije za 5000 roditelja i preko 13000 učenika. Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija 2017. godine osnovalo je Nacionalni kontakt centar za bezbednost dece na internetu – jedinstveno mesto za pružanje saveta, tehničke podrške i pomoći nastavnicima, deci i roditeljima kako pravilno da koriste informociono-komunikacione tehnologije i centar kojem građani, deca, roditelji, nastavnici prijavljuju nasilje na internetu. Ukoliko ih neko ucenjuje, vređa, šalje neprimerene poruke – mogu pozvati naš centar. Centar je anoniman, dete ne mora da se predstavi i ukupna komunikacija Centra do sada preko 18 600 telefonskih poziva, mejlova, poruka preko Fejsbuka i Instagrama, preko 3000 formiranih predmeta u smislu saveta, informacija i tehničke podrške i 240 upućenih predmeta. “Upućeni predmet znači da se desila neka situacija i da smo mi te predmete poslali nadležnim institucijama – MUP-u, Tužilaštvu, Centrima za socijalni rad, domovima zdravlja ili Ministarstvu prosvete, u zavisnosti o čemu se radi i kakva je priroda tog nasilja ili tog problema” kaže Emina Beković u razgovoru za Multiradio. 

Branislava Kolarov: Na koji način deca i mladi mogu biti izloženi nasilju i neprimerenim sadržajima na internetu?

Emina Beković: Internet predstavlja necenzurisani izvor informacija koji nije uvek primeren deci. Istraživanje interneta bez nadzora odrasle osobe može izložiti dete neprimerenim sajtovima, neprimerenom i štetnom sadržaju, ti sadržaji mogu da zagovaraju i nasilje i tako dalje. Postoji rizik, takođe, kada dete samo pretražuje internet da naiđe na nekog predatora ili da poseti sajt koji posećuju pedofili ili koji su kreirali pedofili.

Branislava Kolarov: Na koji način regulisati korišćenje interneta, a da se ne uskrate u potpunosti mogućnosti i prednosti koje on može da pruži? Da li je uskraćivanje interneta rešenje?

Emina Beković: Rešenje nikad nije zabrana interneta. Mi živimo u digitalnom svetu i danas je dominantna komunikacija putem interneta, društvenih mreža, poruka. Ono što je najbitnije jeste da pre svega roditelji budu edukovani koje su to dobre, a koje loše strane interneta i da sa svojom decom razgovaraju. Deca, inače, vole ta neka pravila i da se od najmlađeg uzrasta ta pravila postave. Možeš da igraš igricu, možeš da gledaš crtani na telefonu pola sata ili možeš da koristiš internet kada uradiš domaći zadatak i to toliko i toliko sati..

Branislava Kolarov: Mislite li da je to moguće u potpunosti kontrolisati kada je internet toliko dostupan?

Emina Beković:Od malena se postavljaju neka pravila – upoznati dete sa opasnostima, pričati o tome sa decom, i stvarno – roditelj treba da bude roditelj. Nemoguće je da se detetu dozvoli nešto i da se ide linijom manjeg otpora zarad nekog socijalnog mira u kući ili da bi neko mogao nešto svoje da završi – mora da postoji red. Postoje preporuke kanadskih i američkih pedijatara, što će se i kod nas napraviti:

Deca do dve godine ne bi trebalo uopšte da pipnu ekran mobilnog telefona, niti da budu ispred bilo kakvog medija. Od druge do pete godine bi trebali medijima biti izloženi od pola sata do 45 minuta.

Postoje neka pravila, ali roditelji nisu edukovani. Imamo sve češće te pojave gde mame na kolica zakače mobilne telefone deci da ona ne bi plakala, da bi one mogle na miru sa drugaricama da popiju kafu u kafiću. Imali smo jedan slučaj, doktorka nam je pričala kako je ušla u restoran gde su takođe bili roditelji sa decom – bila je tišina. Bila je tišina zato što je ispred svakog deteta bio mobilni telefon. Deca su gledala crtaće, roditelji su ručali, oni su po malo ručali i tako dalje. To je nešto što ide sa tim stepenom edukacije roditelja koji je jako nizak.

Branislava Kolarov: Šta roditelji treba da znaju kako bi mogli da zaštite i edukuju svoju decu?

Emina Beković: Svaka društvena mreža u onim pravilima na početku kada želimo da otvorimo profil ima ta neka svoja pravila pisana sitnim slovima koja niko ne čita, već samo prihvata da se što pre otvori profil. Tu piše da deca ispod trinaest godina ne bi trebalo da budu na društvenim mrežama. To u praksi nije slučaj. Samim tim, ako je dete na društvenoj mreži, roditelj, da bi mogao da ga iskontroliše, mora da bude tamo gde mu je dete. Ako dete ima Fejsbuk, roditelj treba ili da ima Fejsbuk ili da ima njegovu šifru, da može da ode s vremena na vreme da vidi šta on to radi. Drugo, konverzacija, razgovor između deteta i roditelja se na neki način menja.

Nije više „s kim si izašao napolje, gde si bio“, sad roditelji treba da promene i taj način komunikacije – „s kim četuješ, šta gledaš, koje sajtove posećuješ“ – da se roditelj na taj način približi detetu, uđe u taj svet i mora da znao tom svetu da bi mogao sutra detetu da pomogne.

To je isto kao kada učimo dete da prelazi ulicu – izađemo, pokažemo, jer mi bolje znamo. Sad je malo drugačija situacija, jer je deci to sada urođeno, rodili su se u tom dobu, a roditelji su ti koji su priučeni i tu nastaje problem. S druge strane, ono što je najbitnije jeste da roditelj ima odnos poverenja sa detetom. Da postoji razgovor, da postoji poverenje, jer danas niko nije bezbedan, tako da ako dete i naiđe na neki neprimeren sadržaj, ako mu neko pošalje neku neprimerenu poruku, ako ga kontaktira predator, poenta je da to kaže roditelju. Roditelj možda nije digitalno spretniji od deteta, ali ima više životnog iskustva i moći će da pomogne. Ako nema poverenja nastaje začarani krug gde dete iz straha da mu roditelj ne oduzme mobilni telefon, laptop, kompjuter ne želi da kaže, ili kada su u pitanju adolescenti „ma ja ću to sam da rešim, neću da sekiram roditelje, neću da uplićem, mogu ja da izađem s tim na kraj“ i onda taj začarani krug i to nasilje i to maltretiranje traje jako dugo.

bit@mtt.gov.rs

besplatan telefon: 19833

Branislava Kolarov: Gde se povlači granica između zadiranja u privatnost deteta i praćenja sadržaja koje dete prati?

Emina Beković: To zavisi od slučaja do slučaja, ni jedno dete nije isto, ni jedna porodica nije ista – to zavisi od odnosa između roditelja i deteta. S druge strane, pravo na privatnost i bezbednost ne mogu da se porede, bezbednost ima prioritet nad pravom privatnosti. Ja razmišljam kao svaki roditelj. Ako ulazim u privatnost svog deteta, ja ću gledati da to bude jako diskretno, razgovorom, poverenjem, ali ponavljam, mislim da je bezbednost u odnosu na privatnost preča.

Branislava Kolarov: Kada je u pitanju vršnjačko nasilje na internetu, koliko anonimnost doprinosi tome?

Emina Beković: Nasilje putem interneta se naziva „cyberbullying“. Imali smo dosta prijava što se tiče „cyberbullyinga“ i tu je ključna anonimnost koju internet pruža. To znači da ja kada bih vređala nekoga licem u lice, videla bih reakciju te osobe, ona bi se možda snuždila, počela da plače – to bi izazvalo neku vrstu empatije, sažaljenja, i možda bih rekla sebi preterala si, sad ćemo da stanemo. Međutim, kada se to radi preko interneta, to traje 24 sata. Vršnjaci koji vrše nasilje kriju se iza lažnih profila, oni ne vide reakciju osobe koju vređaju i to ide u nedogled. Nekada, i kada sam ja bila mlađa, nešto se desi u školi, imam neki problem, ali odem posle kući i to nekako anuliram, u porodici, s roditeljima i to toliko ne utiče na mene. Kada je u pitanju „cyberbullying“, dete je 24 sata non-stop izloženo nasilju i mislim da su tu posledice na to dete mnogo teže, jače i duže traju.

Branislava Kolarov: Na koji način prikupiti dokaze i podneti prijavu kada je u pitanju vršnjačko nasilje, šta je potrebno za podnošenje prijave?

Emina Beković: Ono što je jako bitno jeste da se pre svega skrinšotuju neprimerene poruke ili pretnje, ucene, nikako brisati, nego slikati ekran i sačuvati, jer je to dokaz. Ako nemamo to, onda nema ni slučaja. Svi oni podaci koji su bitni za onoga ko vrši nasilje, to je najbitnije, da se sačuva dokaz i da se prijavi. Roditelji i deca mogu prijaviti nama, mi ćemo onda proslediti Ministarstvu prosvete i ako treba policiji i Odeljenju za visokotehnološki kriminal.

Branislava Kolarov: Rekli ste da se odeljenje za visokotehnološki kriminal više bavi nekim „ozbiljnijim“ stvarima.. Šta bi trebalo promeniti i na koji način regulisati onlajn sferu da bi mogla da podleže zakonu u većoj meri?

Emina Beković: Ova oblast je jako komplikovana zato što iz dana u dan imamo progresiju digitalne tehnologije i zakon stalno mora da prati ta životna dešavanja, tako da je to teško. Mi smo ušli u digitalnu sferu pre petnaestak godina i trebalo bi na tome više da se radi. Ministarstvo je donelo nekoliko zakona o bezbednosti dece, o elektronskom plaćanju, tako da neke zakone donosimo u korak sa sve većim izazovima koje ta digitalizacija donosi.

Branislava Kolarov: Šta pokazuju dosadašnja iskustva sa vršnjačkim onlajn nasiljem, da li ima rešenih slučajeva?

Emina Beković:Za tri godine smo imali preko 60 predmeta koji se tiču „cyberbullyinga“, tj. vršnjačkog nasilja. Mi prikupimo što više informacija i predmet direktno šaljemo Ministarstvu prosvete. Ministarstvo prosvete školi odakle su učenici šalje dopis sa određenim informacijama, gde se onda razgovara sa učenicima, radi se edukacija i, naravno, oni imaju svoj unutrašnji protokol, zavisi sve od stepena tog nasilja. Postoji disciplinski postupak, zovu se i roditelji, nešto se prijavljuje i centrima za socijalni rad, sve zavisi od težine nasilja. Sa Ministarstvom prosvete imamo super saradnju i jako se brzo reaguje.

Branislava Kolarov: Kako treba reagovati ako institucije sistema ne funkcionišu?

Emina Beković: Za svako dete koje krene u vrtić ili školu, roditelj potpisuje dozvolu da ono može biti slikano, postavljano u školske časopise, ako su u pitanju neka takmišenja i tako dalje. Roditelj koji ne potpiše saglasnost ima pravo da podigne tužbu protiv škole, a ako su u pitanju vršnjaci, ono što roditelji treba da urade jeste ako poznaju roditelje te dece i ako znaju ko to radi da porazgovaraju sa njima, a zatim da se obrade direktoru škole, pedagogu, psihologu, mogu da pozovu nas, mi ćemo proslediti Ministarstvu prosvete. 

Branislava Kolarov: U poslednjih nekoliko meseci je sve popularnija društvena mreža TikTok. Zbog čega je problematična ova društvena mreža?

Emina Beković: Mislim da su sve mreže problematične. Na TikToku sad dece ima najviše. Prvo su bili na Fejsbuku, onda su roditelji došli na fejsbuk. Onda su deca pobegla na Instagram, onda su roditelji došli na Instagram – deca uvek beže od roditelja. Deca na TikToku prave snimke od nekoliko sekundi, a ono što je zastrašujuće jeste ako je taj profil otvoren i javan svako može da preuzme te snimke, da ih fotošopira, u zavisnosti od toga kako se deca snimaju oni mogu da se postave na neki sajt ili stranicu i to može da se podvede i pod pornografski material.

Kada se deci dozvoljava da imaju društvene mreže treba da im se objasne pravila ponašanja i mere zaštite.

To možemo mi kao edukatori, ali pre svega bi trebali roditelji. Roditelji mogu da se edukuju, mogu da odu na našu digitalnu biblioteku na kojoj imamo dosta saveta i da tu se informišu šta se sve dešava, na koji način mogu da se zaštite, postoji i pomenuti Parental control, u svakom slučaju treba da s vremena na vreme iskontrolišu svoju decu. Razmišljanje da je dete fizički prisutno u sobi pored i da je to jednakost sa bezbednim – to nije tačno. Kupiti uređaj, predati detetu i misliti da ste završili sve i da se on tamo samo zabavlja – to je jako velika zabluda.

Branislava Kolarov: Čini se da su sa TikTokom internet izazovi ponovo postali velika stvar. Da li ste imali slučajeve gde je to prešlo neku granicu?

Emina Beković: Nismo imali slučajeve da je to neko prijavio, ali znamo da sva deca znaju i gledaju te čelindže. Pogotovo one opasne po život – nestanak na 48 sati od kuće, “igru davljenja”, bila je i igrica „Plavi kit“, mada nismo imali tih slučajeva kod nas. Igrica je bila aktuelna u Rusiji, napravljena je da te vodi korak po korak i poslednji zadatak koji treba da obaviš jeste samoubistvo. Postoje i čelindži da se proguta kašika cimeta ili koncentrat detrženta za veš. Mi uvek apelujemo da to ne pokušavaju. Bio je slučaj prošle godine gde su dva dečaka u Beogradu imala izazov da naprave selfi na vagonu od voza. Pravili su selfi na vagonu koji je bio parkiran, nije se kretao, međutim kako je dečak koji je pravio selfi podigao telefon, nije ni dotakao gore žicu, napravio se kratki spoj i na licu mesta je bio mrtav. U Nišu je devojčica koja je pravila selfi sa terase pala sa šestog sprata – to su strašne stvari. Oni u tim godinama, pogotovo kada su u pubertetu, žele da privuku pažnju ili da budu nekako priznati i uđu u neku grupu i uvek se prave hrabri – ali to stvarno nije način da privuku pažnju, da ih neko primeti ili da budu interesantni i najbolji u društvu.

Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •