Instant psihodnevnica: Vežbajte samosaosećajnost!
Karantinski dani pored svega što su nam doneli ostavljaju prostora upravo za ono što nam je najpotrebnije da ih prevladamo, zato odmah na početku jedan mali savet – vežbajte samosaosećajnost.
Društvene mreže, mediji, poznate ličnosti, institucije, neke kompanije i još mnogi drugi obiluju sadržajem šta i kako da radimo da bi nam vreme u tokom pandemije bilo ispunjenije, lepše ili makar brže prošlo.
Ponekad ti saveti liče na ono: „Šta da radite ako Vam je avionski let pomeren?“. Odnosno u nekim situacijama deluje da je pandemija sa sobom donela pre svega višak vremena koji sada treba nekako ispuniti.
Međutim, nije u pitanju samo „višak vremena“ i nije da pandemija deluje kao produženi odmor.
Mi često osećamo i uznemirenost zbog vanredne situacije, suočavamo se sa neizvesnostima, nekad i na dnevnom nivou, i opravdano smo zabrinurti i za naše zdravlje, kao i zdravlje nama bliskih ljudi.
Kako sebi pomoći kako bi se nosili sa svim ovim „viškovima“?
Verovatno je karantin iz svih nas izvukao neke super stvari, ali i neke na koje nismo baš najponosniji. Možda bismo želeli da smo usmereniji, mirniji da koristimo vreme koje nam je dato na produktivniji način ali nekako nam to i ne polazi za rukom.
A možda smo baš želeli da se posvetimo hobijima, davno odlaganim, ali nam online obaveze oduzimaju i previše energije ili imamo doživljaj da rad od kuće ne ostavlja prostora ni za šta drugo.
Možemo birati da li ćemo prema ovom neželjenom ponašanju, osećanjima, mislima biti osuđujući nastrojeni ili pokazati pažnju i razumevanje samih sebe.
Osoba koja „neguje“ neprijateljski i potcenjivački stav prema samom sebi i često je samokritična, odbacuje svoja osećanja, misli, akcije i vrednost. To zatim vodi ka smanjenoj energiji i želji da pomognemo sebi.
Pažnja i razumevanje ne znači i mirenje sa nečim što nam se ne sviđa. Ono znači da shvatamo da smo kao i sva druga bića skloni i pozitivnom i manje pozitivnom ponašanju.
Svi mi od sebe očekujemo najbolje, u svakoj situaciji. Ono što bi trebali da pokušamo je da budemo najbolji prema sebi. Čak i onda kada se ponašamo, mislimo ili osećamo drugačije od očekivanog. Razumevanjem pružamo prostor i snagu da se ubuduće nešto promeni.
U vanrednim okolnostima je naročito važno pokazati ovakvu samobrigu jer nam adaptacija na promene, realna opasnost i strah zaista i crpe dosta energije. Potrebno je da budemo svesni toga pre nego što počnemo sebe da krivimo za sve.
A šta je sa našim osećanjima?
Osećanja su u jednom trenutku u našem govoru počela da se dele na – dobra i loša. Sasvim neopravdano se stekao utisak da je jedna grupa osećanja vrednija od druge. Te da prva grupa koju najčešće čine radost, iznanađenje, blagostanje treba osećati uvek. Dok strah, bes ili tugu, nikad ili gotovo nikad.
Iako bi bilo super da osećamo samo prijatne emocije, to nije ljudski i nije dobro za nas. Strah, tuga i bes imaju svoju funkciju u našem organizmu i neophodna su nam.
Možemo ih izbegavati, ali to znači da će nas sačekati na sledećem uglu i sve tako dok ne budemo primorani da ih doživimo.
Osećanja se mogu izbegavati na razne načine, produktivne i manje produktivne. Ovde možemo svrstati i alkoholoziam, narkomaniju, sklonost rizičnom ponašanju, ali i radioholizam, usmerenost na velik broj spoljnih distraktora.
Svi mi nastojimo da neprijatnosti na neki način izbegnemo, problem je kada izbegavanje postane toliko dominatno da postajemo disfunkcionalni ukoliko nam neko uskrati tu mogućnost bega.
Sa druge strane možete od svakodnevnice i realne opasnosti i bežati u preteranu identifikaciju sa osećanjima. Možete dane provoditi u besu, agoniji, anksioznosti.
Možda ste prepoznali da se u nekom delu dana potpuno poistovetite sa nekom emocijom, i kao da osim nje ništa drugo ne postoji. Preterana identifikovanje sa emocijom može voditi tome da se potpuno utone u emocije i izgubi širi pogled na situaciju kroz koju prolazi.
Šta nam onda ostaje? Verovali ili ne, jedan prilično širok prostor prihvatanja sadašnjosti kao takve, što zapravo podrazumeva samoposmatranje i razumevanje sopstvenih misli i emocija, pre nego li što brzopleto pobegnemo ili utonemo u njih.
Svesnost nam omogućava da proživimo svoje iskustvo i naučimo iz sadašnjosti, bez konstantne samoevaluacije postupaka iz prošlosti ili brige o budućnosti. A to je upravo no što vodi i adekvatnosti reakcija.
Jesmo li usamljeni u preživljavanju ove situacije?
Rečenica koju više puta dnevno čujemo ili pročitamo je da smo svi zajedno u ovome, čitav svet. To ponekad deluje ohrabrujuće, a nekada užasavajuće. Zato volimo da čitamo „Dnevnik iz izolacije“ na sajtu Multiradia ili na primer globalno poznat „Humans of New York“.
Oni pokazuju iskustvo pojedinačnog čoveka, gde u nekim stvarima pronađete i deo sebe, nešto Vas začudi, a nešto počne da deluje kao dobra ideja za primeniti.
Osećanje usamljenost, izopštenosti iz društva boli podjednako kao i fizička povreda. Ovaj osećaj je pojačan ograničenim susretima, prostorom i strahom.
Dobro je kada prepoznamo da i drugi ljudi prolaze kroz slične misli, ponašanja, reagovanja, osećanja. Tada shvatamo da nismo usamljeni i da smo deo šireg ljudskog iskustva. Tako smo, paradoksalno, skloniji da prihvatimo sebe.
Samosaosećajnost ili kako biti osećajniji prema samom sebi?
Princip je veoma sličan kada razumemo kako se neko drugi oseća, kada možemo to da povežemo sa drugim ljudskim iskustvom bićemo brižni, saosećajni prema toj osobi. Ali kada se usmerimo ka sebi – često preskočimo razumevanje, utisak povezanosti sa drugima, i skloni smokritici, usamljenosti, izbegavanju.
Zašto smo bolji prema drugima nego prema sebi? Zašto je lakše biti saosećajan sa prijateljem nego samosaosećajan?
Razlozi su brojni, ali sama svest da možda sebi nismo najbolji prijatelj tokom pandemije je dobar početni korak ka prihvatanju sebe. Možda upravo taj višak vremena preusmeriti na ostvarivanja kontakta sa sobom umesto na novo bežanje.
