Interseks osobe u Srbiji: Pitanje je neprimetno, a ćutanje veliko
Prema statističkim pokazateljima 1,7% svetske populacije čine interseks osobe. Pitali smo Novosađane i Novosađanke da li su upoznati sa pojmom interseks populacije, i ovo su neki od odgovora:
- „Nisam znala da postoje osobe interseks osobe, na kraju krajeva, sada se prvi put srećem sa ovim pojmom.“
- „Interseks osobe? To su osobe koje imaju i muški i ženski pol, ako mogu tako da se izrazim.“
- „Nisam čula. Znam za LGBT populaciju, ali o interseks osobama ne znam ništa.“
- „Znam da postoje osobe, koje istovremeno imaju netipično muške i netipično ženske hormone. Ali ne i više od toga.“
„Da bih pojasnio pojam interseks, voleo bih da podsetim da je reč hermafrodit bila dugo uvrežena u rečnike, knjige i mitologije srednje škole. Ta reč često nije adekvatna, jer u humanoj anatomiji niko ne može biti dvopolan. Mi koji se bavimo ovom temom pokušavamo ljudima da objasnimo o čemu se radi, o kakvom fenomenu, koliko različitih delova ovog fenomena postoji, kao i to kako se cela priča oslikava u zdravstvu i pravnoj sferi, ne samo u Srbiji već i u regionu“, navodi Kristijan Ranđelović, izvršni direktor organizacije XY Spectrum koja promoviše i podržava prava interseks i trans osoba, pruža podršku, osnažuje i unapređuje položaj i kvalitete života interseks i trans osoba, kao i njihovih porodica.
Pojam interseks osobe
Interseks je stanje u kojem se beba može roditi, ali se to stanje može otkriti u pubertetu ili tek kasnije. U pitanju je preko 40 dijagnoza, a medicinska određenja odnose se na genitalije, hromozome i hormone, koji realno nisu tipično muški ili tipično ženski.
U Srbiji je do skora bila praksa da se interseks bebe do šestog meseca ili do godinu dana nakon rođenja operišu, odnosno da im se koriguju prvenstveno genitalije u muškom ili u ženskom pravcu.
Sama interseks zajednica, koja je u svetu formirana pre 20 godina, je usmerena ka zaustavljanju bilo kakvih zahvata, od kojih su većina hirurški, ali i kozmetičke prirode To znači da se ne diraju ničije genitalije kakve god bile ili kako god da se razvile. Osobi treba omogućiti da sebe vidi i da ne mora da bira pol, što je takođe važno.
„Pitanje interseks osoba u Srbiji je neprimetno, a ćutanje veliko. Celu deceniju istražujemo ideju zašto ćutimo o populaciji koja postoji i o problemima, koje ova populacija ima. Interseks zajednica je skrajnuta, najviše roditelji i mala deca. Pitamo se takođe kako se država odnosi prema interseks bebama i roditeljima, koji imaju interseks dete“, navodi Kristijan Ranđelović, koji je i sam rođen kao interseks osoba.
Pročitajte i: Uspeli smo, Efi
To znači da ni u kom slučaju ne treba govoriti o uopštenom obrascu ili generalizovati interseks osobe, jer nije u redu govoriti o univerzalnim obrascima života interseks osoba.
„Iako je podveden pod opšti pojam, interseksualnost se koristi za niz različitih stanja, kako anatomskih tako i psiholoških. Neki govore o urođenim stanjima, ali vidimo da se interseksualna anatomija ne pojavljuje uvek i kod svih na rođenju, neki se suočavaju sa ovim delom sebe tek u pubertetu, ili kasnije“, smatra psihoteraputkinja i NLP trenerka Maja Pavlov.
Problemi odmah po rođenju
Jedan od glavnih problema interseks osoba jesto taj, što se deca, koja su rođena kao interseks, ubrzo nakon rođenja podvrgavaju operacijama, ne bi li se detetu „ostavio“ samo jedan pol.
„Detetu se koriguju genitalije u muškom ili u ženskom pravcu. U Institutu za majku i dete u Beogradu se radi sa roditeljima, ali prvenstveno se rade analize i testovi, koji će dati genetsko-hormonsku-hromozomsku sliku deteta, kao i genitalnu. Da bi se dobili adekvatni podaci, analize potraju mnogo duže, nego što država daje rok roditeljima da prijave pol deteta – 30 dana po rođenju. Ceo proces se ubrzava zbog pritiska roditelja, sredine i ostalog. Deca se često operišu, najčešće su to kozemtičke operacije, a roditelji svojom dozvolom učestvuju u tome“, objašnjava Kristijan Ranđelović.
On dodaje da problem nastaje kasnije i ima dalekosežnije posledice, pre svega zbog traume od bilo kakvog sečenja deteta od određenog broja meseci.
„To pripada mentalnom zdravlju, o kojem ne vodimo dovoljno računa, ali tu su i telesne traume, ožiljci i ono što prati jedan hormonski tretman, čak i pitanja identiteta da li se pogodio pravi pol. Tu ima mnogo pitanja, a svakako da se govoriti može i o višestrukoj diskriminaciji“, navodi naš sagovornik.
Reč je o vrlo kompleksnoj situaciji u kojoj se interseks osobe mimo svoje volje mogu naći. To je posledica akcije roditelja, koji ih po rođenju podvrgavaju operacijama, ne bi li zadržali samo jedan pol deteta.
„Vrlo je važno da roditelji budu informisani od strane lekara, kako bi odluku o polu jednog dana prepustili detetu. Mnogi lekari interseksualnost smatraju patološkim stanjem koje zahteva medicinski tretman, jer u protivnom može rezultirati depresijom i suicidalnim tendencijama“, kaže Maja Pavlov.
Mnoga interseks deca podvrgavaju se operaciji pre svega u nastojanju da se „normalizuju“, iako su ove intervencije često invazivne, nepovratne i ne izvode se iz hitnih razloga.
„Realnost je da postupci koji se vrše na interseks deci mogu uzrokovati velike probleme, uključujući neplodnost, bol, inkontinenciju i doživotnu psihološku patnju. Sve to samo da bi se deca prilagodila društvenoj ideji o tome kako bi devojčica ili dečak trebalo da izgledaju“, kaže omladinska radnica grupe „IZAĐI“ Jelena Mitrović.
Kristijan Ranđelović iz organizacije XY Spectrum navodi da su interseks osobe, pored kozmetičkih operacija, često podvrgnute i hormonskim terapijama.
„Zavisi od fenomena do fenomena, ali često ako imamo genitalni set moramo ga pratiti određenim hormonima, a u zavisnosti od toga da li su se i u kojoj meri razvile genitalije ili se uopšte nisu razvile, dete moramo tretirati hormonima i to ne samo polnim hormonima“, navodi Kristijan.
To znači da se na ovaj način narušavaju prava deteta, ali i osnovna ljudska prava, objašnjava psihoterapeutkinja Maja Pavlov.
„Kada se beba rodi sa karakteristikama koje ne mogu da se pripišu isključivo jednom polu, upućuje se na konzilijum za interseks osobe koji čine različiti stručnjaci. Problem je što dete iz bolnice ne sme da izađe bez postavljene dijagnoze i lekari moraju da definišu pol, ali priroda nije crno-bela, ima puno nijansi. Operacije normalizacije genitalija bi se trebale sprovoditi tek kada osoba dovoljno bude zrela kako bi mogla donositi odluke u svoje ime“, konstatuje Maja.
Važno je otvaranje i razgovor
U priči o interseks osobama ključnu ulogu igraju roditelji i vrlo je važno da oni budu upoznati sa fenomenom interseks osoba.
„U organizaciji imamo formiranu malu savetodavnu grupu za rad sa roditeljima, a moje iskustvo u radu govori da imamo jednu važnu stvar – to je velika žal za svojom odlukom, to jest da su roditelji odlučili da svom detetu uskrate izbor, kao i veliko kajanje zato što je odluka bila ishitrena. Međutim, to nije samo sa njihove strane, već često i od strane šire porodice, šireg društva“, objašnjava izvršni direktor organizacije XY Spectrum Kristijan Ranđelović.
U pojedinim državama je zakonom određeno da se pri rođenju deteta ne mora upisivati pol deteta, čime se otvara prostor za „treći“ pol. Omladinska radnica grupe „IZAĐI“ Jelena Mitrović smatra da je to primer dobre prakse.
„Time se pravi prostor da dete tokom svog razvoja odluči ko će biti i time se ne ugrožavaju prava interseks osoba. Mislim da bi to i smanjilo broj operacija koje se rade na bebama, iako bi onda i društvo samo trebalo da se menja, a roditelji više da se informišu“, smatra Jelena.
Značaj lekara u ovoj priči
Značajno je i samo učešće zdravstevnih radnika, koji su na zahtev roditelja ipak prihvatali da izvrše izvesne operacije i zahvate.
„To igranje Boga i uloga se ne ponavlja samo u Srbiji, već i u okolini. Od skora imamo lekare koji su otvoreni i spremni da razumeju priču i da zaustave jedan oblik nasilnog ponašanja. Razumeju da treba zaustaviti pritisak roditelja na zdravstvene radinike, kao i na zaustavljanje pritiska na roditelje. To je stvar novijeg datuma i pojedini lekari imaju razumevanja da učestvuju u procesu davanja slobode i izbora. Na primer, devojka od 19 godina, koja je interseks i ima testise je vrlo feminizirana, nema receptore za androgen i ono što njeni testisi proizvode se konvertuje u estrogen – lekari nisu insistirali da se ti testisi izvade, da ona krene na supstitucionalnu terapiju… Ona ima 19 godina, svoj funkcionalan život, na žalost neće imati potomke, jer nema adekvatne organe, ali ima svoju fizionomiju koja funkcioniše a to joj je u neku ruku omogućio i lekar, jer joj je dao mogućnost da bira“, objašnjava Kristijan Ranđelović.
„Ne znam zašto je ova tema toliko uvijena u veo tajni i ćutanja, a postavlja se pitanje zašto se ovako dugo ćuti. Ćuti se na više nivoa – od lekara, porodice do samih ljudi koji su otkrili da su interseks. Nije Srbija jedina koja ćuti, međutim način na koji je kultura uređena, kao i druge stvari koje je uredila država pa i sama religija – vrlo smo hetero normativni i sve što odskače od odrednice da moramo biti tipično muški ili tipično ženski je vrlo podvučeno“, zaključuje Kristijan Ranđelović.
