Ivana Kovačić: Otvorila sam vrata novoj oblasti u našoj zemlji

„Ja radim stvari ili dobro ili nikako. Sa dobrom energijom i sa strašću, jer onda to bude obojeno, bude subjektivno, lepo, interesantno, kreativno…Iz svega morate da izvučete taj neki benefit – ili za sebe ili za širu zajednicu.“

Ovim rečima svoj odnos prema nauci, svojoj profesiji, ali i generalno prema životu opisuje sagovornica serijala “Žene u nauci” Ivana Kovačić, redovna profesorka mehanike na Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu. Fokus njenog istraživanja je na vibracijama, odnosno, na kretanjima većinskim inženjerskim sistemima koji imaju ponavljajući karakter.

Ivana Kovačić
Ivana Kovačić (foto: privatna arhiva)

„Bila sam učenik Jovine gimnazije, i jako sam dobro stajala sa matematikom, ali nisam želela onu teorijsku, filozofsku matematiku, želela sam nešto primenjeno, i onda sam saznala da FTN upisuje smer koji se zove Tehnička mehanika. Mehanika je zapravo, za one koji ne znaju, disciplina koja se izrodila iz fizike, ali zbog njenog značaja u inženjerstvu ona je postala samostalna disciplina. Ja sam to kao smer izabrala na FTN-u na Mašinstvu i onda se s godinama zapravo usmerila ka nauci. Magistrirala sam i doktorirala ovde, prve postdoktorske studije sam uradila u Engleskoj na Univerzitetu u Southemptonu, u Engleskoj sam i šest godina na tri univerziteta bila profesor, a svoje drugo postdoktorsko usavršavanje sam uradila na Univerzitetu La Sapijenca u Rimu kod jednog od zaista najvećih svetskih naučnika iz strukturalne dinamike, Đuzepea Rege. To je bio moj razvojni put, ali sam ostala ovde, i ovde i dan-danas radim i predajem.“

Možda tog često nismo svesni, ali vibracije srećemo u svakodnevnom životu i imaju veliki uticaj na sve nas. Pa čak često znamo da kažemo kako postoje dobre, ali i loše vibracije.

„Tako je i u inženjerskim sistemima – postoje dobre vibracije, to su one koje se koriste na primer u mašinama za prosejavanje materijala, za homogenizaciju. Na kraju krajeva, vibracije danas koristimo svi na mobilnim telefonima – kada ne želimo zvuk, mi ćemo svoj mobilni telefon podesiti na vibraciju i to je dobra vibracija 21. veka. Postoje one loše, kao što je na primer zemljotres i to je ono čime se ja bavim, težnjom da kontrolišemo te loše vibracije ili da možda promenimo paradigmu tako što ćemo te loše vibracije iskoristiti i napraviti od njih dobre, kao što je recimo prikupljanje energije koju ćete onda iskoristiti u dobre svrhe kako vam to već odgovara.“, objašnjava sagovornica serijala „Žene u nauci“.

Stručno usavršavanje van naše zemlje profesorki Kovačić je donelo mnogo dragocenog iskustva i znanja, koje je odlučila da primeni kod nas.

„To mi je bilo neizmerno važno i ako bih mogla ponovo da biram, ponovo bih uradila isto. Bilo je važno jer sam ja doktorant jedne tipično ruske škole mehanike koja se neguje ovde. To je jaka, teorijska, bazična struja. Kada sam otišla u Englesku na svoj prvi postdok ja sam po prvi put u svom životu ušla u laboratoriju. I onda sam svu tu teoriju i sve te fenomene koje sam znala teorijski zapravo po prvi put videla uživo i radila eksperimente u kojima sam ja podešavala sisteme da se ponašaju na takav način. Tog trenutka je nastao san da jednoga dana napravim tu istu laboratoriju ovde, da u nju mogu moji studenti da uđu i da mnogo brže dođu do saznanja do kojih sam došla ja. I evo, moram se pohvaliti, takva jedna laboratorija je napravljena prošle godine. Dugo sanjani san, gotovo deset godina. Novac sam dobila od Evropske komisije tako da mi sada, po prvi put u istoriji našeg univerziteta, imamo laboratoriju za vibracije i, usuđujem se da kažem, ne znam za neku u Evropi koja je tako dobra kao ova.“

Ivana Kovačić

Kada kažemo mehanika – nekako automatski to povezujemo sa tipično muškim zanimanjem. Ipak, da to nije tako, potvrđuje naša sagovornica.

„Rekla bih da su se svi susreli sa mehanikom u šestom razredu osnovne škole, sa Njutnovim zakonima, sa brzinama, ubrzanjima, masom i inercionim svojstvima. Tako da verujem da bi svi trebalo barem taj deo da znaju. Mi se na FTN-u bavimo mehanikom u inženjerskim sistemima, i te kako ima žena koje su predavači mehanike, ne samo ovde na FTN-u, ima ih i u celoj Srbiji i rekla bih da to nije, barem što se naše zemlje tiče, nužno muška disciplina.“

Ivana Kovačić je, prema istraživanju Univerziteta Stanford, jedna od naših najcitiranijih naučnica u svetu i pripada svetskom naučnom vrhu u svojoj oblasti. Kako sama kaže, upravo je međunarodna zajednica ona koja definiše reputaciju nekog naučnika – ne lokalna, i ne nacionalna.

„Nauka je nešto što nema granice. Da li ste sa Lomonosova, sa Stanforda, Oksforda, Harvarda, Kornela, tu granica nema. Naši rezultati se gledaju na jednakom nivou. Ne mislim da naša lokalna zajednica danas prepoznaje to u meri u kojoj bi trebalo da prepoznaje, ali međunarodna i te kako. Tu se vrlo dobro zna ko je koje ime i šta je do sada u svojoj karijeri ta osoba uradila. Volela bih kada bi i na ovim prostorima postojao daleko viši nivo svesti tome, da se promoviše nauka i sve one blagodeti koje je ona donela, jer jesmo mi naučnici, ali i mi smo živi ljudi. Ja radim na budžetskoj instituciji, svaki građanin ove zemlje zapravo mene plaća. I ja verujem da bi svi bili i te kako ponosni i radosni da znaju da novac koji su odvojili, ili na kraju krajeva, da šalju svoje dete da uči kod nekoga ko je u svetskom vrhu. To bi verovatno bio ponos i radost za svaku osobu u ovoj zemlji.“

Naša sagovornica je redovna profesorka na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, ali je i gostujući predavač na više univerziteta u inostranstvu. Priznaje da postoje razlike u pristupu naučnom radu i samoj nauci u obrazovnim institucijama, ali smatra da i kod nas situacija nije toliko loša.

“Žene u nauci” – video na YouTube kanalu MultiRadija

„Daleko oni bolje stoje, infrastrukturno, generalno, jer postoji sistemsko ulaganje u univerzitet. Kod nas neću da kažem da ne postoji – postoji, zaista i naša zemlja ulaže u skladu sa svojom ekonomskom situacijom jer mi imamo zaista mnogo veće probleme, ali tamo je osetan, jasno vidljiv, višedecenijski, sistemski pristup onome čime se raspolaže. Tu, pre svega, mislim na biblioteke, na laboratorije i na uslove koje studenti imaju. Ja bih jako volela kada bih u svakoj učionici imala smart tablu u 21. veku, pa da moji studenti mogu da to snimaju preko svojih telefona, da se kače, gledaju… Ja samo imam smart tablu u svojoj laboratoriji zato što sam je ja obezbedila. To su stvari u kojima kaskamo, a mislim da kaskamo isto tako i u nekim kadrovskim kvalitetima, jer napolju postoje jasno definisani uslovi koje morate da zadovoljite da biste napredovali u svojoj karijeri, dok nažalost na našem univerzitetu, i u celoj zemlji, mi stalno pravimo neke ustupke. Ti ustupci su većinski uslovljeni socio-ekonomskom situacijom, prilagođavanjem, i ja bih volela kada bismo tu bili stroži.“

Ivana Kovačić
Ivana Kovačić (foto: privatna arhiva)

Iza Ivane Kovačić su tri naučne monografije na engleskom jeziku, više knjiga na srpskom jeziku, naučni radovi objavljeni u desetinama naučnih časopisa, a pored svega toga, ona je i urednica u nekoliko vrhunskih naučnih časopisa. Njen zadatak je da naučne radove koje primi, pregleda i oceni da li zadovoljavaju postavljene kriterijume.

„To nije jednostavan posao, ali bih rekla da je pre svega čast. Jer je to nešto što dobijate na osnovu svojih prethodnih publikacija, onoga što ste u oblasti uradili. Morate mnogo da znate, apsolutno da čitate sve što se u vašoj oblasti trenutno publikuje u svetu, kada dobijate nešto novo morate i te kako dobro da razumete šta je autor hteo da kaže. Veoma je izazovno, jer ste zaista na izvoru. Jer u svakom trenutku vidite šta je to što su sad ljudi širom planete smislili i šta će možda u budućnosti menjati ovaj svet.“

Profesorka Ivana Kovačić je idejni tvorac i rukovodilac Centra za vibro-akustičke sisteme i obradu signala CEVAS, koji je osnovan pre osam godina kao statutarna jedinica Fakulteta tehničkih nauka i koji okuplja tri grupe koje u svojoj suštini imaju oscilaciju.

„Jedna grupa, koju ja vodim, je za nelinearnu dinamiku i oscilacije, druga grupa je za akustiku i govorne tehnologije, dakle za zvuk, jer je zvuk takođe oscilacija i treća grupa je za obradu biomedicinskih signala jer naše telo takođe obiluje signalima koji su oscilatornog karaktera. Na toj bazi smo se udružili, i od najmerodavnijeg naučnog tela u našoj zemlji Nacionalnog saveta za naučni i tehološki razvoj Republike Srbije dva puta smo dobili status centra izuzetnih vrednosti. To znači da istraživači koji su okupljeni u ovom centru zapravo publikuju naučne rezultate koji se kategorišu kao izvrsni na svetskom nivou.“

Ivana Kovačić

Zahvaljujući našoj sagovornici, prošle godine je pri Univerzitetskom centru za interdisciplinarne i multidisciplinarne studije i istraživanja na Univerzitetu u Novom Sadu upisana prva generacija master studenata na interdisciplinarni program Vibro-akustičko inženjerstvo. Kao neko ko je rukovodilac ovog programa, Ivana navodi da je to još jedan njen san koji se ostvario i na koji je izuzetno ponosna.

„Na postdoktorskim studijama u Engleskoj bila sam na Institutu za zvuk i vibracije. Oni imaju master program koji se bavi zvukom, bukom, vibracijama, njihovom kontrolom i korišćenjem. I kroz godine sam uviđala da mi na ovim prostorima to nemamo, a i te kako postoji interesovanje za to. I tako smo akreditovali program pre dve godine u okviru projekta čiji je akornim SENVIBE, koji je finansirala Evropska komisija. Imali smo partnere upravo te moje kolege iz Engleske koji rade isti program, a imali smo partnere i sa Kraljevskog univerziteta iz Stokholma koji imaju sličan program. I onda smo uradili paralelu, nismo otkrivali toplu vodu, videli smo kako to radi svet već pet decenija i više, kakva su njihova iskustva, kakav je njihov kurikulum i prilagodili onome što mi ovde imamo. Tu su mahom angažovani upravo predavači iz Centra izuzetnih vrednosti za vibro-akustičke sisteme i jako sam zbog toga ponosna i sretna, da sam zapravo donela novo zvanje mojoj zemlji. Uskoro prvi student Aleksa Zečević brani svoju master tezu, dakle ova zemlja će po prvi put u istoriji dobiti master inženjera vibro-askustičkog inženjerstva i mene to stvarno čini beskrajno srećnom.“

Sagovornica serijala „Žene u nauci“ je dobro svesna toga da je otvorila vrata novoj oblasti u svojoj zemlji. Štaviše, smatra da je upravo to zadatak i misija naučnika, recept kako treba da se radi. Kako kaže, iskreno veruje u to da smo mi u našoj zemlji izuzetno kreativni, sposobni i da možemo od malog da napravimo ozbiljno. Ona je to i uradila, međutim, kada se osvrne na svoj profesionalni put i izazove koji su je pratili, kaže da ne može da bude pozitivna.

„Moram da budem iskrena i da kažem da su postojali ozbiljni stereotipi. Postojali su ozbiljni problemi u mojoj karijeri. Ali ja nisam osoba koja se zbog problema deprimira, ja sam osoba koju problemi motivišu i pokreću. Postoji taj čuveni srpski inat verovatno koji vam proradi. Problemi su neminovna stvar, i budemo li samo o problemima razmišljali, problemima se opterećivali, od naše budućnosti i našeg sutra ništa biti neće. Ja izuzetno volim svoj posao, volim rad sa studentima, nastava i taj mladi svet to je jedna neverovatna inspiracija. Nauka je takođe posebna ljubav, nauka je strast, jer sedam dana nedeljno, 24 sata dnevno vi to živite. Iza nauke je mnogo neprospavanih noći, propuštenih porodičnih proslava, odsustva sa događaja na kojima biste trebali da budete. To su stvarno velike žrtve, ali je nauka nešto što vas puni, i to je neverovatno, božanstveno.“

Kada se osvrne na svoj profesionalni put, izazove i prepreke koje je savladala, uspehe i priznanja koji su se nizali, Ivana Kovačić je ponosna na svoju naučnu karijeru.

„Verovatno bih izdvojila plasman na Stanfordovoj listi najcitiranijih naučnika sveta. To je svakako bilo bez mog uticaja, bez moje kontrole, čak i ne saznanjem formalne prirode, nego je prosto došla informacija od kolege iz inostranstva, jer mi ovde čak ni ne pratimo takve stvari. Ponosna sam na laboratorije koje sam napravila, knjige koje sam napisala. Ima ih tri na engleskom jeziku, četiri na srpskom jeziku, a postoji čak jedna bilingvalna, rečnik termina iz vibro-akustike kojeg smo objavili prošle godine. Ja kao urednik, sa brojnim autorima, sa terminima i zakonskom regulativom iz vibro-akustike. To je moje nasleđe, za koje ja verujem da će doneti koristi i imati čitaoce.“

Ivana Kovačić

Kako je kraj godine odlična prilika da sebi postavimo ciljeve za narednu, time se vodi i Ivana Kovačić, a priznaje da ima jedan zanimljiv običaj. Naime, na katolički Božić analizira listu iz ove godine, a na pravoslavni pravi listu šta želi da uradi u narednoj godini.

„Uskoro ću da analiziram šta sam uradila u ovoj godini i koliko je to bilo dobro, a listu za narednu godinu još uvek pravim u glavi. Nemam velike snove, ali verujem da će sledeća godina biti lepa. Recimo, taj plasman na Stanfordovoj listi najcitiranijih doneo mi je brojne pozive iz inostranstva za predavanje – iz Japana, Maroka, Pekinga, Njujorka i to su četiri kontinenta za prvih šest meseci. To su neke stvari kojima se u narednom periodu radujem, da ću na nekim drugim kontinentima pričati i to po pozivu ljudi koje moja nauka zanima.“

Završavajući naš razgovor, profesorka Ivana Kovačić poslala je poruku budućim naučnicama a to je da sve što rade mora da bude iskreno i iz istinske ljubavi.

„Mora da bude stvar vaše volje i stvar vašeg izbora. Nikako izbora nekog drugog, mame, tate, tetke kojoj se to sviđa, mora da bude stvarno vaš izbor. Mora da bude sa puno entuzijazma, sa puno posvećenosti. Ja nikako ne verujem u stvari koje su brze, u koje nije uloženo vreme, jer što je brzo, to je kuso. Verujem u red, rad i disciplinu. To su obično fraze koje ljude plaše, ali ja ne mislim tako. Mislim da su to zapravo karakteristike koje na duge staze mogu da vam obezbede stvarno zadovoljstvo i uživanje u onome što ste u to uložili.“

Spoj plesa i mehaničkih principa

Pored toga što je vrhunska naučnica koja je uvela inovacije u obrazovni sistem Univerziteta u Novom Sadu, Ivana Kovačić je i uspešna plesačica. Kako kaže, ples je njena druga ljubav kojoj se posvećuje svakodnevno, a čak je i u tome uspela da pronađe poveznicu sa svojom naučnom profesijom. Tako je održala predavanja na kojima je govorila o tangu i sinhronizaciji.

Ivana Kovačić
Ivana Kovačić sa plesnim kolegama (foto: privatna arhiva)

„To je verovatno suština, da razumete stvari na način koji odražava vašu profesiju. Plešem dugo, plešem svaki dan, a predavanja koja sam održala zapravo se bave fenomenom sinhronizacije. Sinhronizacija je fenomen koga ima i u tehnici, i u prirodi, a i te kako je važno u plesu, jer kada plešete u paru morate se sinhronizovati. Svi mi to iz života znamo da sinhronizovati se sa nekim, biti na istim talasnim dužinama, uopšte nije jednostavno. Ili vam ide, ili vam ne ide. I ja sam nekako pokušala slušaocima da objasnim da često nije do vas, jer svaki čovek je biološki oscilator, a postoji naučno objašnjenje kada se oscilatori sinhronizuju. Pokušala sam zapravo mojim slušaocima da pomognem da razumeju da nije možda do vas, nego da postoje drugi faktori zbog kojih, iako se vi trudite i želite, prosto niste na jednakim talasnim dužinama.“

Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.