Ivana Perić: Društvene mreže olakšavaju širenje mizoginije

Ivana Perić, koordinatorka SOS ženskog centra, nema dilemu kada tvrdi da je pojava društvenih mreža otvorila prostor za nagomilavanje postojećih ali i nove oblike nasilja i uznemiravanja žena. Na drugoj strani, prema rečima naše sagovornice, društvene mreže mogu biti i korisne za podizanje društvene svesti. “Patrijahalna kultura je takva da će uvek okriviti žene za ono što im se dešava. Poenta je u tome da niko nema pravo nikoga da vređa na bilo koji način ili da seksistički komentariše nekoga ili ponižava” kaže Ivana Perić u razgovoru za Multiradio.

Mila Dragnić: Kako utiče onlajn nasilje nad ženama, tj. na žrtvu i kakvi vidovi sve postoje?

Ivana Perić: Onlajn nasilje ili digitalno nasilje je specifično po tome što može da traje 24 sata i to predstavlja veliki problem jer nema „odmora“ od nasilja. Pritom mnoge forme digitalnog nasilja ne prepoznajemo. Što se tiče same posledice one su iste kao kod drugih oblika nasilja.

Svi oblici nasilja, izuzev fizičkog, mogu da se dešavaju kroz onlajn ili digitalno nasilje, naročito socijalno, psihološko i seksualno nasilje, koji su najzastupljeniji. Posledice su jednako opasne kao i kada se nasilje dešava uživo.

Mila Dragnić: Kako može da utiče specifično na žrtvu i na njenu porodicu? Koliki strah može da izazove i da učini da žrtva ograniči svoje korišćenje društvenih mreža ako dobija neprikladne poruke na istim?

Ivana Perić: Moja poruka je uvek da je greška da se žrtve sklanjaju od nečega, odnosno to je isto kada žene žele da, zbog nasilja koje trpe od svojih partnera, pobegnu iz određenog mesta ili da započnu novi život, ali niko vam ne garantuje da vas taj neko neće negde naći, s druge strane vi niste odgovorni i krivi za to što vam se dešava. Ali da, verujem da to utiče na ograničavanje, odnosno one same sebe ograničavaju i gase društvene mreže. Mislim da žene prvo kada se suočavaju sa tim prvo što rade je blokiranje na društvenim mrežama, međutim nekako počinioci takvog tipa nasilja koji su vešti nađu načine, prave lažne profile kako bi došli do korisnica ili im na primer hakuju profile. Imali smo slučaj da pre par godina, kada Viber i Messinger nisu bili toliko popularni, je ženi hakovan poslovni mejl i preko njega je osoba slala neprikladne mejlove njenom poslodavcu, kolegama i saradnicima. Onlajn prostor služi psihološkom blaćenju, maltretiranju, ponižavanju, a i nekom vidu diskreditacije, pa i dehumanizaciji žrtve.

Mila Dragnić: Da li se počinioci najčešće kriju iza lažnih i anonimnih profila? Da li sam aspekt anonimnosti izaziva veći strah kod žrtve?

Ivana Perić: Sve to zavisi. Zavisi ukoliko je počinilac poznat ili nije poznat, a imamo i jedan i drugi tip. Ono sa čime se mi kao SOS ženski centar susrećemo jeste proganjanje putem onlajn prostora ili drugih vidova onlajn nasilja od strane poznatih počinilaca, bivših partnera najčešće ili zapravo aktuelni partneri koji su nasilni pa samo koriste još taj vid komunikacije da budu još dodatno nasilni ili kontrolišući. Vrlo često ćete imati vid kontrole preko onlajn prostora, proveru mejla, insistiranje da se daju šife od fejsbuka, instagrama ili drugih profila, insistiranje da se zna ko kad piše, u koje vreme sa kojim razlogom, neki prate notifikacije ako ulaze na profil i slično. Ono što se tiče nepoznatih počinioca,imamo različitih, uglavnom onda šalju sa anonimnih profila kako bi sakrili svoj identitet.

Pojava društvenih mreža, pogotovo mreža za upoznavanje, otvorila je prostor i za različite vidove nasilja, naročito za seksualno uznemiravanje.

Tu nastaje problem jer se mi, žene, često osećamo krivim za takve društvene mreže i onda ne prijavljujemo i ne prepoznajemo kada nas neko uznemirava na taj način. Imali smo poziv od jedne devojke čiji je slučaj bio da ju je preko godinu dana nepoznati čovek kontaktirao preko različitih društvenih mreža, pratio je njene prijatelje, pisao je njima i svašta joj je pretio i nije mogla da shvati šta da uopšte radi.

Mila Dragnić: Osim ciljanog nasilja gde osoba šalje neprikladne poruke privatno, ljudi često ostavljaju neukusne komentare na fotografijama žena na društvenim mrežama, da li sam način na koji se ljudi ophode prema ženama na društvenim mrežama može da ih udalji od istih? 

Ivana Perić: Vrlo je moguće, odnosno šta je neprikladno i nije određuje društvo. Mi uvek polazimo na to da žene ne mogu biti krive za silovanje, bez obzira kako su obučene, istraživanje je pokazalo kako su žene koje su doživele taj najteži oblik seksualnog nasilja zapravo bile sasvim prosečno obučene. Pogrešan je način da govorimo devojčicama da zbog načina na koji se oblače ili fotografije koje stavljaju na mreže će izazvati ili isprovocirati nasilje, a dati način se često i primenjuje.

Patrijahalna kultura je takva da će uvek okriviti žene za ono što im se dešava. Poenta je u tome da niko nema pravo nikoga da vređa na bilo koji način ili da seksistički komentariše nekoga ili ponižava.

Iz tog razloga vrlo je moguće da će određene žene i devojke nakon takvih komentara ili povlačiti slike, stavljati drugačiji sadržaj ili gasiti profile, tako da imamo raznih situacija.

Mila Dragnić: Kako možemo mi sami da utičemo na mizoginiju sa kojom se susrećemo onlajn? Na primer, određene velike korporacije poput Instagrama su počele da filtriraju komentare i nepoželjne postove i započele regulisanje mizoginije u dobrom pravcu.

Ivana Perić: Mislim da je to teško izvodljivo, ne može sve da se isprati i kontroliše. Ja uvek kada vidim takve komentare ih prijavim i tamo može da se navede razlog da li je to govor mržnje, da li je iskazivanje predrasuda, da li je to poziv na neko nasilje,… Vrlo često ih ima, jer kada pogledate bilo koju temu u Srbiji uvek ima govora mržnje, ne mora da bude samo mizoginija u pitanju, može da bude pozivanje na neki nacionalni identitet, ali mizoginija jeste specifična. Trenutno imamo poplavu mladih jutubera koji utiču na mlade i u vidu javno promovišu seksizam, aludiram na ovo što se dešavalo sa Bakom Prase gde ispada da je u redu biti sa maloletnicama i seksualno ih iskoristiti. Onda se dešava da javnost kaže „pa da on je u pravu, zato što kako je on mogao da zna koliko ona ima godina?“ I tu se vraćamo opet na to da su devojčice krive. Na tu temu imamo fenomenalan tekst od novinarke Ive Parađanin „Devojčice nisu krive“.

Nekako moramo podići svest ljudi šta znači govor mržnje, prijavljivati što više toga. Pojava društvenih mreža je normalizovala dosta stvari i postala je „fora“ da se psuje ili da se šeruju intimne slike.

Onda ne možemo ni da se požalimo jer će deo društva i okoline osuditi što koristite takve mreže, ja koristim, ali ne znači da neko treba da me zasipa neprijatnim sadržajem, da me vređa ili da mi šalje neke nepristojne poruke ili ponude. Postoji neki filteri za takve stvari, ali smo generalno vrlo malo zaštićeni u onlajn prostoru. Pritom svaki klik na određeni link vodi mogućnost da neko može da prati profil, postoje različite aplikacije za špijunažu i zaista je tako. Nisam verovala u to prvobitno, ali postoje legalni softveri koji mogu da koriste tuđi sadržaj ili nije retko među srednjoškolcima da se hakuje nekome profil pa da se postavljaju različiti neprikladni sadržaji na profil te osobe. Jako je važno podići svest o tome šta se dešava u onlajn prostoru ali je isto i jako teško to i ispratiti.

Mila Dragnić: Neki jutuberi imaju neprikladan sadržaj, koji ima mizoginije, seksizma, stvari koje su proste i neukusne, koji deca uglavnom gledaju. Da li to treba da bude tema o kojoj i roditelji isto treba da povedu računa? Jer deca često krenu sa takvim humorom, ali i taj humor može nekad da pređe na ekstremnu stranu.

Ivana Perić: Apsolutno je tako, naročito kada je nešto popularno. Mladima su potrebni uzori, kada im se servira kroz medijski prostor samo pogrešni uzori, navela bih primer Raste koji legalno promoviše drogu kroz svoje spotove ili kako je super što se ne ide u školu, jer je on napustio školu i zaradio novac i to je kao „super“. Šta će mlada osoba tu i pomisliti, pomisliće „pa dobro, ne moram da idem u školu, kako je on tako ću i ja. Onda imamo i gomilu tih repera, pa i ovaj novi trep koji direktno žene koristi kao seksualni objekat, čak i žene prihvataju takve modele poput Niki Minaž i tako ulazimo u te uloge koje su samo rodne uloge gde je žena seksualni objekat i to putem onlajn prostora. Tako da se nije mnogo promenilo. Onlajn prostor samo dopušta da to bude mnogo vidljivije, nema kontrole i sve se lakše prenosi.

Onlajn prostore možemo koristiti i za podizanje svesti i za promenu nekih sistema vrednosti.

Postoje i dobri primeri poput kampanje MeToo koja je izuzetno podigle svest o seksizmu i seksualnom uznemiravanju, i zaista je bila prihvaćena, tako da uvek imamo pandan toga.

Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •