Ljubičice: “Muzička scena u Srbiji je takva kakva treba da bude. Zato što je sve u skladu sa tim“

“Ljubičice” možda prepoznajete iz niza događaja koji su im označili 2018. i 2019. godinu, a to je njihov singl “Jedva čekamo rat ljudi protiv mašina” koji se može čuti i u seriji “Žigonisani u reketu”, te da je ovu pesmu radio Beograd 202 stavio na listu najboljih u 2018. godini. Zatim je usledila i turneja po regionu, nastup u emisiji “24 minuta sa Zoranom Kesićem” i najavljen nastup na Mejn stejdžu EXIT festivala, koji je, zbog nevremena koje je zadesilo okolinu Novog Sada otkazan.

Grupa iz Pančeva, koju čine braća Vuk i Petar Stevanović, jedna je od interesantnijih pojava na muzičkoj mapi regiona. Za sebe kažu kako imaju dobru podlogu da nastave da uče i usavršavaju se, da se nadaju da se uočava njihov trud da budu društveno odgovorni bend, kao i da se nadaju da je 2020. godina – godina “Ljubičica”.

Njihov zvuk se temelji na rokenrolu i elektro bluz korenima, a karakteristika njihovog stila je i spajanje različitih žanrova muzike zbog čega ih možemo okarakterisati kao autentični bend. Međutim Vuk Stefanović smatra da je ozbiljan put pred njima, i kaže da imaju želju da više uče i da se opuste u eksperimentu:

“Stalno imam osećaj da smo na nekom početku. Definitivno nismo na početku, jer je prošlo dosta vremena od kada postojimo i razne stvari smo uradili, kao što je i sada nastup na mejn stejdžu na EXIT-u, ali još uvek sam u fazonu “dobro, mi smo tu negde još uvek na početku, ulazimo u priču”. Mislim da mi taj osećaj ustvari daje dobar vetar u leđa, da nas gura da više učimo. Da budemo otvoreniji. Kada su očekivanja velika onda je čovek pod opetrećenjem da mora ovo ili ono da ispadne dobro, ne može da se opusti u eksperimentu. Nadam se da me nikada neće napustiti taj osećaj da smo na početku”.

“Ljubičice 1 na 1”

Samo od skora dvojac, grupa “Ljubičice” postoje od 2011. godine, no pojedini članovi benda su otišli na usavršavanje od Nemačke do Berkli univeziteta u Sjedinjenim Američkim Državama.

Ono što je interesantno da sadašnji dvojac “Ljubičica” Vuk i Petar, svoje formalno muzičko obrazovanje temelje na klasičnoj muzici – Vuk je završio kontrabas, a Petar trubu. No nisu se tu zaustavili te sada poseduju znanje “celim procesom” od komponovanja, pisanja tesktova i aranžmana do snimanja i produkcije pesama.

Mi stalno tragamo za novim izvorom znanja. Nekada čovek treba da bude prosto otvorenog uma. Zato što ni mi ne znamo šta sve ne znamo. Kada bi znali šta tačno ne znamo onda bi to bio dosta skraćen put. I u tom nekom smislu je sve teže i teže da ideš dalje, da napreduješ u znanju, jer ima sve manje i manje mogućnosti da naučiš. Vrh te neke piramide je sve uži jer je sve manje ljudi koji prosto znaju ono što tebi fali. Prosto je teško biti svestan neznanja kada si u rutinama i u nekim običajima, kada misliš da se to tako radi. Evo, samo to što smo tu na EXIT festivalu – već smo svašta naučili. Jer, između redova je svo znanje”, zaključuje Stevanović.

Vuk Stevanović dodaje i kako ih razne životne situacije guraju da uče nove stvari sa kojima se ne bi, možda u nekom ranijem periodu, slagali:

“Na primer, “Ljubičice” su od skora dvojac i kako bismo u pesmama realizovali sve što smo zamislili počeli smo da eksperimentišemo sa elektronikom. Tako sam počeo da učim “looping” tako da sada na nastupima uglavnom provedem više vremena za kompjuterom, ali opet je strava. To je jedno izražajno sredstvo, zabavno je i ljudi nas sada još više vole. Mislim da je muzika komunikativnija. Ali pre tri četiri godine da mi je neko rekao da treba da imamo kompjuter na sceni samo bih rekao “daj, ne, to je bezveze”.

Klasični instrumenti, a od skora i kompjuter, čine njihovu opremu na nastupima. / Foto: Bojan Stanojević

Sve boje grupe “Ljubičice”

U dosadašnjem radu objavili su jedan studijski album (Ljubičice&Co. 2014), zatim album u saradnji sa Jesenjim orkestrom (Godine u vetru 2016) i jedan album klasične muzike (Ecičibulj brass 2015). Pored toga imaju i tri EP izdanja i četiri singla. Karakteristične su saradnje sa brojnim umetnicima među kojima se izdvajaju Bill Drummond, Sajsi MC, Jesenji orkestar, Jarboli, Buč Kesidi, Miša Peruničić, Ab Re, Svi na pod…

Međutim, “Ljubičice” nije jedini projekat kojim se Vuk i Petar Stevanović bave. Naime, sa željom da imaju svoj prostor za vežbanje nastao je “Krokodil studio” koji je neizostavni deo “Ljubičica” ali koji je otvoren i za druge muzičare radi snimanja i produkcije muzike.

Tu je i projekat “Krokodil radio” na kom se postavljaju dva potkasta “Čista Pakost” u kojem Vuk Stevanović zajedno sa Pavlom Đorđevićem realizuje podcast na “zemaljske teme” gde bez naučnog pristupa izlažu svoje lične stavove,  i “Baždarenje ventila sigurnosti” čiji je autor Petar Stevanović koji sastavlja plej listu koja kako kažu iz “Ljubičica” često prati dešavanja u životima ovih mladića. 

Druga stana Ljubičica” je sastav koji je izvodio savremenu klasičnu muziku, uglavnom  minimaliste i žive kompozitore. Taj sastav je bio i primećen, a nastupali su u Rimu, ali i sa Brankom Parlić na Kolarcu, za rođendan Filipa Glasa… Vuk Stevanović naglašava kako je njihov album snimljen, ali da za izdavanje albuma žele da budu svi prisutni kako bi njegovu objavu mogli i koncertno ispratiti. Iako je za sada taj projekat na pauzi, nada se da će se i obnoviti kada se ceo sastav ponovo okupi na jednom mestu.

Posao i/ili ljubav

Kroz razgovor sa Vukom Stevanovićem moguće je videti strast i veliku zainteresovanost za sve poslove koje obavljaju. Stoga se nametnulo pitanje uživanja i posla.

„Da, bas je teško odgovoriti na ovo pitanje zato što sa jedne strane – to stvarno jeste naš posao, ali se mi užasno trudimo da nam ne bude. Radimo po ceo dan, ali ne doživljavamo to kao posao. Stvarno to volimo i to bi svejedno radili i kada ne bi morali ništa da radimo. Da imamo beskonačno para mislim da bi verovatno radili sve slične stvari koje sada radimo. Naravno, malo je to ograničeno mogućnostima, naročito vremenom, zato što sve što bih voleo da uradim tokom jednog dana ne mogu da stignem. I to je ono što je problem. Samo bend zahteva više vremena nego što čovek ima. Tu ima hiljade detalja i možeš po ceo dan da se baviš samo stvarima oko benda. Studio sa druge strane isto ima hiljadu detalja. Radio takođe. Svaka ta pojedinačna stvar je sama po sebi zahtevna. Ali možda to nama služi kao otpusni ventil kada je preveliki pritisak i tada se posvetimo nečem drugom i na taj način balansiramo. Nisam siguran dokle će da ide tako, ali za sada, na neki način, uspevamo da napredujemo u svim tim poljima“.

Otići u širinu, ali ostati u normama umetnosti

Kada se spomene srpska muzička scena većini populacije prvo padnu na pamet nove tv-muzičke zvezde, kao što su Džala Brat, Buba Koreli, Rasta, koji su sada u usponu, ali naravno i turbo folk muzika. Iako u Srbiji ima jako puno kvalitetnih bendova, čak i obučenih muzičara, oni ne upadaju u prvi plan.

“Ništa nije potpuno bezveze. I to što je neko na vrhu – to ima svoje razloge. Nisu ti razlozi uvek srećni. Dok sam bio na master studijama kulturne politike, radio sam istraživanje o popularnoj muzici. Iz tog istraživanja uvideo sam da je politička i finansijska pozadina užasno važna za definisanje nečega što je mainstream. Mislim da je jednostavno politička klima u ovoj zemlji već dugo takva, da je neminovno da turbo folk bude na vrhu. Na primeru rok muzike iz Jugoslavije možemo to da uočimo. Taj žanr bio je institucionalno podržan,  menadžeri su bili povezani sa politikom, zato što je trebalo imati kontrolu nad tim. Sada, ako razmislimo ko je danas u priči i šta se dešava naprimer na splavovima, koliko je tu novca u pitanju…  Međutim i u toj muzici ima dobrih pesama, dobrih muzičara – ne mora to da bude isključivo. Ali svo to koketiranje sa kriminalom, meni to ne paše… Nema borbe s ove, naše strane. Dok se to ne promeni na višem nivou, neće biti drugačije. Da bi nešto izraslo i razvilo se, moraš da ga zalivaš i da ga neguješ. Muzička scena u Srbiji je takva kakva treba da bude. Zato što je sve u skladu sa tim. Sistem nije dobar.

Popularnost bendova, muzike ili oblačenja često diktira ukuse, ali utiče i na smerove izvođača. Stoga je, prema „Ljubičicama“ važno pratiti mainstream, te ga „iskoristiti“ da bi se plasiralo nešto što je drugačije.

„Mainstream treba iskoristiti da bi se plasirali neki drugačiji sadržaji“ / Foto: Bojan Stanojević

„Postali smo svesni benefita koje donosi mainstream i sada se trudimo da neke produkcijske nivoe (i razne druge koje postavlja) ispratimo, jer iskreno verujem da mejnstrim donosi sa sobom neke vrednosti. To što se mnogim ljudima nešto dopada – znači nešto, nečeg tu ima, zbog nečeg im se to dopada. Što znači da je to može biti jedan odličan način da se neka drugačija ideja koja možda i ne bi bila toliko prijemčiva na prvu loptu upakuje i da se potom tako plasira publici. Ne mogu da se bavim isključivo njime jer mi je nekada malo dosadan. Ali neću da objavim nešto što se samo meni sviđa, a što je van kontekta. To bih nekada ranije radio, baš me je bilo briga, mogli smo da objavljujemo bilo šta. Ali sada smatram da nismo sami i da treba da se bavimo time, da budemo ozbiljniji.  Stvarno nije sve crno-belo. Ne mogu ni za šta da kažem da je ovo sasvim pogrešno, a ono sasvim dobro. Svakako da u svemu tome moramo da ispunimo neke umetničke ciljeve u svojoj muzici i mimo toga nećemo preći“.

Društevna angažovanost kroz muziku

Pesma ove grupe “Imam novi bend“ govori o internim problemima sa kojima se susreću muzičari, „Jedva čekamo rat ljudi protiv mašina“ ukazuje na društvena pitanja, a moguće je uočiti i aktivizam ne samo kroz tekstove pesama „Ljubičica“, već i kroz dela.

„Da, ja se nadam. Stvarno se nadam jer mislim da nismo dovoljno angažovani. Osećam potrebu za tim jako često, ali nekada kao da su mi ruke vezane. I mislim da se jako puno ljudi ovde gde živimo tako oseća. Možda nije samo ovde, možda je sada tako na celom svetu jer je politička situacija malo, da kažem, čudna. Ne znam kako se u ovom trenutku osećaju Amerikanci ili Englezi. Tako se i mi verovatno osećamo. Sa druge strane ništa ne opravdavam. Naš posao je da se snađemo sa svojom situacijom i voleo bih da mi zastupamo malo jače stavove. Mnogi ljudi uopšte ne prepoznaju notu aktivizma kod nas. To definitivno nije u prvom planu, ali je meni bitno i lično sam uvek spreman da iskažem svoj stav. Mi se trudimo da naš politički angažman svedemo na to da svojim primerom pokažemo šta mislimo. Da ako možemo da etički radimo, da budemo pošteni, da budemo na vreme, da budemo vredni… Ne prepoznajem mnogo takvih vrednosti na našoj političkoj sceni i onda je veoma teško podržati ih“.

Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •