LJUDI PRISTAJU NA “ŠIT PAKET ČELENDŽ”

Marko Šelić Marčelo
burst

Marko Šelić, široj publici poznat pod pseudonimom Marčelo, održao je nastup u Domu Kulture u Novom Sadu. Tom prilikom dobio sam zadatak da ga intervjuišem, ali i jedinstvenu priliku da među prvima poslušam njegov novi singl „Udahni“ i ostanem potpuno nem nakon razgovora koji je u meni probudio brojne teme za razmišljanje.

Bez obzira što je većini poznat kao reper, Marko Šelić je pisac romana kroz koje se mogu sagledati unutrašnji ratovi čoveka, problemi društva, sistema kao i neizbežne nam politike. Bez dlake na jeziku, sa dozom besa, ogorčenosti i logičkih slutnji o ishodu događaja, ovaj momak oštrog i pravičnog stava tek će imati šta da kaže.

IB: Nakon albuma „De Fakto“ od strane kritičara i publike dobio si titulu glasa generacije. Postoji li danas neko ko je prema tvom mišljenju današnji potencijalni nosilac te titule?

„Da naravno, ja mislim da je celi IDJ music glas generacije! Ne kažem da me sve to naročito raduje, ali mislim da je to prosto navala promovisanja konzumerističke kulture, pogotovo na siromašnom terenu kakav je naš.

Zapravo ta želja za glamurom, na srpski način u sred sirotinje, u velikoj meri je glas generacije.

Opet kažem, o tome ne mislim ništa dobro ali mislim da je to činjenica. To znači potpuno odsustvo bilo čega angažovanog, potpuno odsustvo bilo kakvog promišljanja o društvu, čist hedonizam i konzumerizam, koji hoće da kaže: „Ma batali sve ovo i snađi se“. Dakle, deviza glasi: „Devize, devize i to je to“, što nas naravno gura u dalju propast, ali to je put koji smo i onako sebi zacrtali.“

IB: Na istom albumu mogao se čuti stih „Srbija – kuća na promaji“, kakvi to vetrovi danas duvaju ka zidovima te kuće?

Vrlo zagađeni. Do te mere da se to može izmeriti i instrumentima. Dakle, zagađenje je i metaforičko i vrlo bukvalno, fizičko. Ne mislim da bilo šta ide u dobrom smeru.

U neku ruku naš novi album govori upravo o toj vrsti nekog ličnog preispitivanja, da li pustiti da se sve zapali i ode u vazduh, ili se u sred pakla boriti za bilo kakav ideal?

Marčelov nastup u Domu kulture u Novom Sadu

Naravno, ja uzimam sebi za pravo da govorim o toj temi jer sam prethodne dve godine mahom proveo reagujući na sve na šta sam mislio da treba reagovati. Bio sam neka vrsta bukvalno dežurnog, i za tribine, i za proteste, i za svaku vrstu pobune protiv nečega što smatram evidentno zlim. Ono što se dogodilo jeste da su ljudi poput mene uglavnom ispali budale i čak neka vrsta šikanera većine, ljudi to ne žele da slušaju. Mislim da je meni pukao film kada sam pročitao komentare one:  „A bio je dobar glumac“. To je neka vrsta umetničke sahrane, oduzima ti se čak i zanimanje, ti si sad jedno „bio je“, samo zato što si kao čestit čovek izašao i rekao očiglednost ljudima. Danas meni to sve biva svodljivo na moto peščanika, koji glasi „ Ako vam je dobro onda ništa…“ šta tu sad ima da se priča dalje, ja sa time ne nameravam da se pomirim, ne nameravam ni da ćutim, ali ne nameravam ni da napravim sebi infarkt u 40 toj godini da bih spasavao ljude sa komenatarom „A bio je dobar glumac“ od njih samih. Ko smo mi da ih spasavamo od njih samih?

IB: U dvorištu te kuće polako se počela veličati ekstremna desnica praćena sve višim stepenom nacionalizma. Šta misliš kuda to vodi i zbog čega se dešava baš sad pred parlamentarne izbore?

To ne znam, ali ono što znam, a bitno je da mladi čuju, jeste  da je to oprobana taktika Slobodana Miloševića. Dakle radikali su služili upravo za to, da prosečan glasač kaže „Au  vidi ove! Još je i dobra vlast kakvih sve ima.“ To sve služi da  umiveni radikali zvani naprednjaci izgledaju bogzna kako pristojno u odnosu na daleko radikalnije od sebe. Činjenica je da je sve to naravno njihov scenario i to je veoma tužno, devedesete smo pregurali prekoglave  i prosto ne mogu da poverujem da niko ne prepoznaje da je to upravo taj scenario, sa upravo tim ciljem i što je najgore, sa istim tim ljudima. Koliko puta istorija treba da se ponovi na identičan način kako bi ljudi prepoznali šta se tu zbiva i shvatili na vreme da to nije opozicija već režimski trik.

IB: Svedoci smo govorima mržnje protiv političkih protivnika u tim huškačkim kontekstima kao i devedesetih. Zašto institucije ne reaguju na to?

Često se govori u javnosti, da su nam krvnički razvaljene institucije, što je naravno istina,ali to se čini još i majušnim zlom u odnosu na činjenicu da je nama razvaljena ljudskost.

Kada gledaš žene koje aplaudiraju Jutki, kada gledaš scene iz Lučana,  kada gledaš to masovno ne reagovanje na  naplatnu rampu, na helikopter, na Hercegovačku! Kada shvatiš koji procenat ljudi je izašao na ulice zbog toga,  shvatiš da je zaista ljudskost  glavna žrtva ove situacije.


NASILJE U DRUŠTVU: ĆUTI ILI ĆEŠ DOBITI BATINE


Većina će reći: „Dobro to se mene baš i ne tiče, bolje da ja ćutim i gledam svoja posla“, ako je situacija takva, onda mi nismo ni društvo ni država, jer društvo podrazumeva da ljudi žive jedni sa drugima, a ovo što sam ja ispričao podrazumeva ljude koji žive jedni protiv drugih, na istoj teritoriji, gde svako svakome radi o glavi,  svako svakoga gleda da zavrne zarad lične koristi i to je smrt solidarnosti, a bez toga nema ničega. Čak i da  nam stigne nekakav bolji standard,  kao što nam neće stići, sa razvaljenom ljudskošću to ništa neće značiti.

IB: Ako se tako ponašamo prema političkim protivnicima i tako reći kolegama, koliko treba da se pribojavamo odnosu prema manjinama u društvu kao što su LGBT populacija i drugi?

Moj je utisak tu zapravo zavladala jednakost mnogo više nego što mi to vidimo. Mislim da smo u ovom trenutku potpuno jednaki u smislu „Ili si njihov, ili si naš“ tako da ovo jeste najveća jednakost koju je Srbija doživela. Dakle možeš biti šta god, samo je bitno da pređeš na tu obalu i kažeš: “Vaš sam, radite mi šta hoćete,  spreman sam na sve, mazaću se izmetom ako treba!”.

Kod nas je zapravo to jedan „ŠIT PAKET ČELENDŽ“ , poliješ se izmetom za pare ili društvene privilegije, da ćutiš na zlo. U tom smislu mislim da je zaista svejedno da li si Mađar, Srbin, Albanac, pripadnik LGBT populacije… jedino što je važno jeste slogan „ili si sa nama, ili si protiv nas“.

To je ono što su ovi ljudi  napravili i to ima veze sa ovim što sam ti do sada govorio , mi živimo jedni protiv drugih, mislim da je to inače u ljudima, ali zavisi da li sredina to pospešuje, uzgaja i inspiriše, ili se trudi da objasni ljudima da to nije dobro. Kod nas se to naravno zaliva sa svih strana.

IB:Kad smo već kod ove teme pitanja opstanka manjinskih grupa u društvu, zanima me tvoje mišljenje o  kandidaturi pokreta Levijatan na parlamentarne izbore.

Kao neko ko ima dva kućna ljubimca, i kao član benda gde su ljudi vrlo naklonjeni životinjama, imamo ljubimce i učestvovali smo u mogim akcijama koje se tiču pomoći i zaštiti životinja. Ja načelno podržavam temu kao takvu jer mislim da je važna. Samo ono što nam u konkretno ovom slučaju dolazi uz tu temu  ne mislim da je dobro na bilo koji način.

IB: Šta vlast želi da postigne spuštanjem cenzusa na 3%? Da li je ta odluka doneta iz potrebe da postoji veća jednakost u prlamentu ili I tu postoji nekakva “caka”?

Postiže se potpuna metastaza ruganja i cinizma,  to je predsednikov cilj! Mislim sama ideja je cinična sama skala tog cinizma mi je fascinantna. Iilustrativan primer toga je protest taksista. Nema veze na čijoj si strani samo govrim o činjenici kako se to završilo, dakle neki ljudi, čitav Esnaf, izađe na ulice i traži jedno “nešto”, kažem šta god mi mislili o tome, oni ljudi kažu „Mi hoćemo to“. Budu primljeni na razgovor zbog tog “nečega”, ponudi im se potpuno druga stvar, oni izađu i kažu „okej“. To je ono, ušli smo u pekaru, a poslali su nas u gvožđaru i sad je to utažilo naše potrebe zbog kojih smo pošli u pekaru. Dakle od svih zahteva i svega što se pričalo, izađe se ljudima u susret tako što im se da ono što uopšte nisu tražili u čemu ja ne vidim nikakvu vezu sa mozgom. To služi da se napravi ona šarada kakvu je Sloba pravio u jednom trenuntku, opet je to paralela. Postojali su jedni , koje ja pamtim iz studentskih dana, možda ih je bilo više, gde je neka slična caka bila za predsedničke izbore. Da li je to bio manji broj potpisa ili šta već  tačno, ali mogli smo i ti i ja da se kandidujemo bez po muke u takvom okruženju. I onda je cirkus izgledao tako što su svi ti kandidati imali svoju prezentaciju na RTS-u, koji je tu najpoznatiji i najzapamćeniji ostao po  Šećerovskom, a ljudi sa svake tačke društva mogli su biti kandidati za predsednika. To možda kad se kaže zvuči lepo, kao „svi imaju jednake šanse“ ali nije cilj da svi imaju jednake šanse, nije to bilo u glavi onoga ko je to smislio. Cilj je bio  potpuni cirkus i šarada. Cilj ovoga svega jeste potpuni cirkus i šarada kao I tada. Ja mislim da će svi ti ljudi zaista dobiti svoje vreme na RTS-u, ali  samo u cilju cirkusa i šarade. A šarade u vidu Miše Vacića, Šešelja i ostale opozicije naklonjene vlasti, imaćemo tek do maja da se nagledamo.



Podeli
  • 2
  •  
  •  
  •  
  •  
    2
    Shares