Marina Cinkocki – Otkad znam za sebe, znam i za pozorište

Marina Cinkocki je novosadska pozorišna glumica koja se već dvadeset pet godina bavi jednom od najlepših umetnosti. Završila je novosadsku Akademiju u klasi Bore Draškovića, a gotovo čitavu svoju karijeru provela je u Pozorištu mladih. MultiRadio vam donosi priču o tome kako su izgledali Marinini počeci karijere, a kako pozorište izgleda danas.

“Moj tata je bio glumac i ja sam praktično odrasla baš u tom pozorištu u kom sada i radim. Otkad znam za sebe, znam i za pozorište i nekako je prirodno da kada si u kontaktu sa takvim stvarima, da ti to bude zanimljivo i da poželiš da se baviš time.”, počela je Marina.

Svoju karijeru je započela u Narodnom pozorištu u Subotici, gde se nije mnogo zadržala. Novi Sad, kao grad gde je odrasla i sama dinamika istog, privukli su je da se vrati nazad.

“Profesor Radoslav Lazić  je pozvao nas nekoliko sa klase, ako želimo odmah da krenemo da radimo,  tako je i bilo. Nas troje smo se odmah nakon akademije zaposlili u Narodnom pozorištu u Subotici.  Zaista je velika sreća kada tako brzo počnete sa radom. Odmah se pružila prilika, igrala sam dve veoma bitne uloge tamo, ispekla zanat i nakon godinu dana, u toku trajanja te pozorišne sezone, prešla sam u Novi Sad u Pozorište mladih, iz želje za dinamikom koju Subotica tada nije mogla da mi pruži.” 

Prva sezona pružila joj je priliku da igra u predstavi „Smrtonosna motoristika“, gde je igrala ulogu Silvane Havajke, koju će deset godina kasnije igrati u Pozorištu mladih. Nakon toga je dobila priliku da igra naslovnu ulogu predstave „Caca u metrou“, koja joj je, kako kaže, bila izuzetno draga, medjutim kako je prešla u Pozorište mladih, to je sve ostavila iza sebe.

Marina se takodje uspešno bavila sinhronizacijom crtanih filmova na srpski jezik za Minimaks TV. 

Što se tiče sinhronizacije crtaća ili “nahovanja” kako neki kažu, to je veoma zanimljiv posao, mali izlet u jedan drugi svet koji je potpuno druga dimenzija u odnosu na pozorište. Ti postaješ taj lik iz crtaća, što ti daje neki novi nivo kreativosti.

kaže Marina

Najduže igrana predstava u Marininoj karijeri je predstava “Ljubav”, Mjureja Šizgala, koju je režirao Nemanja Petronje. 

Svoju najduže igranu predstavu “Ljubav” počela je igrati 2010. godine, ali situacija sa virusom dovela je do toga da se predstava prestane izvoditi. Marina kaže da je predstava “Ljubav” jedna opuštajuća komedija, a koju je izvodila uz Sašu Stojkovića i gosta iz Srpskog narodnog pozorišta Nebojšu Savića.

U saradnji sa Savezom dramskih umetnika Vojvodine, učestvovala je i u projektima Srpskog narodnog pozorišta. Jadan od njih je predstava “Grobnica za Borisa Davidoviča”. Projekat na kojem sada radi jeste predstava “Tri musketara”, u kojoj tumači španjolsku kraljicu Anu. Marina ističe da je to jedna od inspirativijih uloga u kojoj se našla.

“Predstava je spektakl, ko želi od pozorišta dobru pozorišnu, kulturnu zabavu, taj treba da odgleda musketare. To je baš ono kako ja zamišljam da pozorište treba da bude. Ja igram kraljicu Anu. Ona je Habzburškinja, Španjolka, karakteriše je specifičan naglasak. Istraživala sam taj naglasak, zajedno sa rediteljem i onda samo našli neku verziju španjolskog govora, žargona.  Jako je lepa uloga, mislim da ne postoji glumica koja ne bi volela da igra kraljicu. Jako sam zahvalna što sam baš ja dobila tu ulogu, zaista je privilegija igrati tako nešto. Postojali su mnogi izazovi gde smo sem  glumačkih, pokazali i neke druge sposobnosti. Veoma inspirativna uloga.”

Posebne reči hvale imala je za reditelja Darijana Mihajlovića, čijim radom i pristupom je oduševljena.

“Najlepši rad u mojoj dvadesetpetogodišnjoj karijeri, kada su reditelji u pitanju, bez da se uvrede ostali. Ja nisam upoznala reditelja koji ima pitomiji odnos sa glumcima. Pre svega je dobar čovek i odličan reditelj, ne želim ni jedno ni drugo da umanjim. Takav saradnik, takav prijatelj, takva ljubav i prema glumcu, prema pozorištu, publici. Jako mi se dopalo i ne pamtim da sam radila sa više ljubavi i radosti. Radili smo konstruktivno, ispunjeno, zaista veliki užitak. Nije lako raditi sa tridesetoro glumaca. Glumci su kao deca, svi imaju neke svoje ideje, svi traže pažnju, a on drži konce u rukama sve vreme. Vrlo je taktilan , taktičan, filigranac medju rediteljima. Zna da iz glumca izvuče maksimum, a pritom pravi odličnu atmosferu. Rad sa njim je čist užitak. “