META: Čudno kako je muzika subjektivna, zar ne?

Peđa Ristić Meta je dvadesettrogodišnji multiinstrumentalista i producent iz Kragujevca. Muzičku produkciju diplomirao je na SAE institutu, ali formalno obrazovanje, kako kaže, nije preduslov za uspeh – iako pomaže. Publici je prepoznatljiv najviše po saradnji sa Đorđem Miljenovićem, Sarom Jo, Kendijem i drugim velikim imenima na sceni. Ipak, svim projektima na kojima je radio, zajednički je upravo njegov karakteristični stil, za koji smatra da javnost još nije u potpunosti spremna, a opisuje ga jednom rečju kao – pakao.

Za njegovu titulu najtraženijeg bitmejkera najzaslužniji su instinkt, intenzivno istraživanje muzike i to što ne odustaje od svoje vizije. U intervjuu za MultiRadio govori o novom albumu sa Viklerom Treći Svetski Rat, objavljenom krajem novembra, zatim o priči iza pesme Zima, o svojim ambicijama i doživljaju muzike.

Rekao si da kod umetnika najviše ceniš kada stvore svet oko sebe. Upravo je to utisak koji ti ostavljaš; sve saradnje, pristup muzici, interesovanje, estetika, fotografija, čak i igrice koje igraš – sve deluje “meta”. Kako se ti osećaš kao kreator toga?

“Drago mi je da ostavljam taj utisak. Ako mene pitaš, nisam još ni blizu tog nekog “sveta” oko sebe. Godinama tražim taj neki imidž ili sliku koja može mene i moju muziku najbolje opisati. Pre svega, počinjem od tog mog logoa i mračnog zvuka. Mislim da ljudi ne vole toliko taj zvuk kod nas koliko u svetu, ali vidim da počinje i kod nas to već malo da se prima, na primer Klinac, Z++, i još ponešto.”

Iako si na početku producentske karijere, sarađivao si sa brojnim velikim imenima i može se reći da su tvoji bitovi među najtraženijima. Kako si došao do toga da izgradiš prepoznatljiv zvuk i da prepoznaš sa kim treba da radiš?

“Moguće da je uzrok toga što dolazim iz žive muzike. Godinama sam svirao metal i pank, samim tim, takav pristup imam i ovoj modernoj pop muzici. Volim da to zvuči sirovo, masno, besno i nadrkano. Retko želim da pravim kompromise što se tiče zvuka. Neću da zvučim prepotentno, ali u prvih pola sata kreiranja pesme, ja znam kako to treba da zvuči i šta tu pesmu čini takvom i šta je suština nje. Ne želim da mi neko menja suštinu pesme, jer onda nema poente, a to publika oseti i zna. Što se tiče same saradnje, hoću da radim sa dosta ljudi, jer od svakog naučiš nešto za šta do tad nisi imao pojma. Čudno kako je muzika tako subjektivna, zar ne?”

Imam utisak da nisi slepi pratilac onoga što se dešava na sceni, već da sam stvaraš agendu i imerativ za ono što će u narednom trenutku biti popularno. Kako si uspeo da alternativu učiniš popularnom?

“Ja sam uvek lik koji pljuje po mejnstrimu i onda mi se nakon mesec dana svidi, i smaram sve sa tim. Ali da, to je kompliment, tako da – hvala, ne pratim slepo, ali uvek imam na umu šta prolazi i šta je popularno, ako ne sa kompozitorske strane, onda sa estetske. Ne mislim da sam alternativu napravio popularnom. Ovo je i dalje alternativa, i neka je, tu je gde joj je i mesto. Slušaju ljudi koji treba da slušaju, neću nikome da guram u uši moje šizofrene zvukove ako ne žele da čuju to.”

Dešava li se nekad da te osećaj prevari, da previše rizikuješ sa zvukom i da jednostavno ne uspe?

“Naravno, uglavnom ne uspeva, ali kad uspe – bude next level ježenje dlaka i preispitivanje smisla života.”

Ti si pravi primer dečka iz unutrašnjosti koji živi svoje snove, kakav je osećaj?

“Čekaj da pustim Bisere iz Blata. Konstantno pričam sebi: “Ah, ma tek sam počeo, šta, ima vremena”, i onda skontam da je Zima izašla pre godinu dana, a ja imam osećaj kao da smo je pre mesec dana Vikler i ja snimali u mom sobičku. I dalje ne mislim da sam “uspeo” ili šta god, koliko god to kliše humble zvučalo, ali budimo realni. Mislim da ima dva najbolja osećaja u ovom poslu: prvi je kad publika peva tvoju pesmu, a drugi je činjenica da šta god da napravim od muzike i odlučim da izbacim, to će da čuju hiljade, ponekad i milioni ljudi. Taj osećaj je baš badass.”

Koliko sam shvatila iz tvoje biografije, prilično si angažovan i na polju neformalnog obrazovanja i usavršavanja, a opet umeš da se prepustiš i uživaš. Kako postižeš tu ravnotežu?

“Diplomirao sam na SAE institutu muzičku produkciju, što, naravno, nije neophodno da bi se bavio ovim poslom, ali pomaže. Većina mojih uzora nemaju ni srednju školu. Sećam se jednog perioda studiranja, kada sam toliko ušao duboko u tehnički deo produkcije, učio kako da sve zvuči kako treba, i onda šaljem neku novu pesmu jednom kolegi muzičaru, i on u fazonu: “Brate, sve kul, to sve zvuči super, ali pesma je užas.” Od tad sam u fazonu – bitna je suština pesme, muzike i emocije, a ne da li je kick dovoljno čist ili synth dovoljno masan, iako to pomaže u iznošenju samih emocija.”

Koliko ti na profesionalnom planu znači saradnja sa Viklerom? Negde si pomenuo da ga doživljavaš kao mentora.

“Familija. On i ja smo otprilike familija trenutno. Što se tiče profesionalnog nivoa, da, mnogo sam naučio od njega. Ovih dana radim dosta na svojim vokalima i pišem ja vokalne linije, i sve više vidim koliko radim iste stvari kao i on, gde tipa slažem 12 kanala vokalnih harmonija i bek vokala.”

Šta za tvoju karijeru znači album Treći Svetski Rat? Kako ga doživljavaš?

Treći Svetski Rat me je potpuno oblikovao kao muzičara. Imam čak i tetovažu posvećenu toj frazi i fazi života. Mislim da sam svuda spomenuo da se album radio tri godine, što je donekle i istina, a donekle i nije. Mi smo za te tri godine snimili materijala za tri albuma, i radili na drugim projektima zajedno paralelno, ali eto, tek nakon tri godine je to sve ugledalo svetlost dana. U pravo vreme je uleteo i Aristokrat Muzik da sve to izda i pomogne u promociji svega. Vikler i ja smo se upoznali tokom saradnje, postali bliski prijatelji, sad spremamo hranu zajedno i igramo igrice, što mi je bilo nezamislivo pre nekoliko godina.”

Pesma Zima se obično izvodi za bis i jedna je od omiljenih pesama publike. Kakav je osećaj kad ostaneš veran sebi i svom stvaralčkom nagonu, i napraviš hit?

“Bio je, ja mislim, oktobar ili novembar 2018, Djordje je došao kod mene da snimamo pesmu sa albuma Najjači u Gradu, i ceo dan, ne preterujem, tipa 10 ili 11 sati smo radili tu stvar, i originalna verzija je trajala oko pet minuta, imala čak i neki tempo i beat switch na pola, ma ludilo. Sve u svemu, oko 11 uveče, gotovo snimanje, i kao to je to, ja krećem da listam i puštam neke random svoje ideje i instrumentale dok on puši cigaru i zove taksi da se rastajemo, i dolazim do UK garage beata koji se zvao “not from here”. U tom trenutku, Djordje skače sa stolice u fazonu: “Kako je dobro, imam ideju!” I kid you not, on je napisao tekst za pola sata-sat, snimali smo još sat vremena i eto ga, hit. Tako da, odgovor na tvoje pitanje je – osećaj je dobar, kako se desilo, nemam pojma, zahvalan sam što se desilo.”

Ipak, malo je jezivo čuti da toliko ljudi uglas peva Mnogo bolje da me nema, zar ne? Šta misliš da to govori o našem društvu?

“To je onaj epski najež momenat koji sam spomenuo malopre, tako da meni nije jezivo, meni samo stvara osmeh i diže ego (smeh). Mislio sam da znam nešto o društvu i šta ljudi žele, ali ispostavilo se da nemam pojma. Najbolji savet koji sam čuo je taj da stvaraš umetnost koju bi i sam konzumirao.”

Dosta si se posvetio i saradnji sa Sarom Jo, kako si ti doprineo njenom zvuku koji se očigledno promenio, i kakvu je povratnu reakciju to imalo na tvoje stvaranje?

“Mislim da nisam ja uticao toliko na Sarin zvuk koliko je ona krenula u tom pravcu instinktivno i sama da ide. Ona je sebe okružila jednim ozbiljnim timom ljudi, svesna je kakav zvuk mi kreiramo i pravimo, i tu smo za nju. Mislim da sam pored Sare možda najviše naučio taj biznis i kako funkcioniše muzička industrija, samim tim se trudim da me te neke prepreke u samom biznisu ne ubiju psihički i unište kreativnost zbog koje se i bavimo ovim poslom.”

Kakve su tvoje ambicije po pitanju muzike, šta bi voleo da postigneš?

“Sve dok plaćam kiriju i hranu muzikom ja sam više nego zadovoljan. Sad možda kreće taj momenat kada hoću da postignem taj neki viši nivo kreacije, hoću da pravim nešto veće, neke veće projekte, hoću da radim na sebi više. Imam previše ideja, previše projekata, previše muzike za koju mislim da je poprilično dobra, a ujedno i drugačija, ali se plašim da izbacim jer ne znam kako će ljudi reagovati na taj “pakao”.”

Kako ti izgleda naša muzička scena, s obzirom na to da si u jedinstvenoj poziciji da je vidiš “iznutra”?

“Ima dosta sujete, ima dosta ego tripova, ima dosta nepisanih pravila, ali zar nije tako i u Americi i ostatku sveta? Ali nekako, koga god sam upoznao od poznatih, skoro svi su mi bili, bre, kul. Publika zaboravlja ponekad da su poznati kojima pišu komentare kako treba da se ubiju, ipak ljudi. Mislim da treba malo da iskuliraju sa tim podelama ko je koji žanr, ko je seljak, ko je hipster, a ko je zvezda. Kendi mi često priča kako mu je do jaja kod mene što me nije sramota ničega što slušam. Kakav, brate, guilty pleasure? Muzika je muzika, i muzika je najsubjektivnija stvar na svetu.“

Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •