Mirjana Ljubojević: Nauka nije bauk

„Moja glavna rečenica, moj glavni moto jeste „nauka nije bauk“. Nauka, odnosno istraživanje je nešto što treba da negujemo kod sebe. To je urođena naša osobina koju imamo kao deca, a često vremenom ili pod pritiskom drugih obaveza to zaboravimo.“, poručuje doktorka biotehničkih nauka Mirjana Ljubojević, vanredna profesorka na Katedri za hortikulturu i pejzažnu arhitekturu Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu.

U razgovoru za serijal „Žene u nauci“ ona će nam ispričati kako je izgledao njen put u nauci, a približiće nam i njenu naučnu oblast.

Mirjana Ljubojević na dodeli Loreal nagrade "Za žene u nauci"
Mirjana Ljubojević na dodeli Loreal nagrade “Za žene u nauci” (foto: privatna arhiva)

Sklonost ka biološkim naukama javila se vrlo rano, a Mirjana Ljubojević kaže da je to proces koji se formirao od najranijih dana. Naime, kako je iz Srbobrana, mesta koje se nalazi u srcu Bačke i za koje je potvrđeno da ima najplodniju zemlju, od najranijih dana je imala priliku da bude uključena u određene poslove u bašti. To je dovelo do toga da hortikultura bude logičan izbor zanimanja, zato što i sama reč hortikultura dolazi od reči hortus – vrt i obuhvata sve biljke koje se nalaze u vrtu bilo da je to povrće, cveće, začinske, lekovite, aromatične biljke, voćke, vinova loza i brojne ukrasne vrste.

„Profesionalni put je bio isto tako prirodan, kao što je došlo i ovo zanimanje. Prvo sam upisala osnovne studije na hortikulturi, gde sam uvidela da postoji jako velika mogućnost bavljenja naukom, bavljenja određenim istraživanjima u oblasti ukrasnih biljaka koje se nalaze na vrlo izmenjenim stanišnim uslovima, u uslovima suše, u uslovima zaslanjivanja i drugih problema. To me je zainteresovalo, raspitala sam se kod profesora koji su tada radili na našem fakultetu da li postoji mogućnost da se uključim u neka njihova istraživanja, a s obzirom na to da sam imala visok prosek i dobre ocene iz njihovih predmeta i oni su na vreme prepoznali određeni potencijal pa sam se kao stipendista tadašnjeg ministarstva prvo uključila kao istraživač pripravnik, zatim kao istraživač saradnik i nakon doktoriranja i u nastavni proces.“

Mirjana je danas angažovana kao vanredna profesorka na Katedri za hortikulturu i pejzažnu arhitekturu, a kada govori o svojoj naučnoj oblasti priznaje da ona privlači veliki broj studentkinja.

„Stereotipno je razmišljati da su to ženska zanimanja, ali većinom devojke jako vole naše predmete, vole istraživanja kojima se mi bavimo i broj devojaka koje se priključuju našim temama se ogleda kroz jako veliki broj diplomskih radova, master radova, ali i doktoranata. Trenutno sam mentor četiri tekuća doktorata i dva doktorata koja su završena, i sve su to bile devojke sa vrhunskim prosecima, sa vrhunskim idejama i zainteresovanošću za naučno-istraživački rad. Hortikultura i pejzažna arhitektura su uvek vrlo prijemčivi smerovi, uvek imamo veliki broj studenata koji su sve bolji i bolji, generacije su sve jače i zainteresovanije za konkretne probleme. Kombinuju svoja znanja iz naprednih tehnologija, IT sektora, određenih softvera kojima se bave i naravno ono što nauče o biljkama kod nas i kada sve to svoje znanje primene vrlo su uspešni u svom zanimanju.“

Mirjana Ljubojević je dobitnica više priznanja i nagrada, između ostalog, dobila je nagradu „dr Zoran Đinđić“ za najboljeg mladog istraživača, koja je tada po prvi put, zahvaljujući njoj, stigla na Poljoprivredni fakultet. Takođe je dobitnica nacionalne stipendije „Za žene u nauci“, a kako kaže, sve je počelo 2017. godine sa prvom nagradom „Pokreni se nauku“, koja je pokrenula pravu lavinu, jer je od tada istraživanje u oblasti hortikulture sklonjeno sa margina i postalo prepoznato.

„To je naravno doprinelo da se povezujemo, da sarađujemo sa sve većim brojem istraživača i sa našeg fakulteta i sa drugih fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. Samim tim počeli su projekti da se nižu, sada su stigle neke nagrade koje su zapravo kulminacija dosadašnjeg rada, to je nagrada za naučnu izuzetnost, odnosno, za najveći broj citata u oblasti hortikulture. To je nešto na šta ne možemo da utičemo, to znači da smo prepoznati u svetu, da ljudi cene naš rad, da istraživači u vrhunskim časopisima kada objavljuju svoje radove osvrnu se na nešto što smo mi pređašnje uradili i objavili.  Ta nagrada koja je sada došla kao poslednja, kruna je dosadašnje karijere, ali da nije bilo te prve nagrade „Pokreni se za nauku“ Centra za naučna istraživanja i kompanije Filip Moris mislim da bismo još ostali u senci i sav naš trud i rad koji nije nimalo mali, koji nije nimalo beznačajan, ostao bi i dalje na marginama i neprepoznat.“

Mirjana Ljubojević
Mirjana Ljubojević
Mirjana Ljubojević (foto: privatna arhiva)

„Kada kažem da je naše istraživanje značajno i vrlo bitno to govorim zato što se naša istraživanja uglavnom osvrću upravo na klimatske promene, na adaptaciju biljaka na takve događaje i takve promene u njihovom okruženju. Bavimo se istraživanjima kojima retko ko želi da se bavi, a to su istraživanja u oblasti korenovog sistema jer od istraživanja koja su sakrivena u zemljištu ljudi uglavom beže, svi se bave nadzemnim delom, a mi smo se posvetili upravo onom težem delu, odnosno, skrivenom delu koji svoje odgovore pokušava da sakrije od nas, ali dobrim istraživanjem i dobrim radom i metodama stigli smo do izuzetnih rezultata.“

Čini se da ova mlada naučnica iz godine u godinu niže nova priznanja i uspehe, ali je primetno da dok govori o njima, priča u množini, ističući time značaj i doprinos svojih koleginica i kolega. Skromno, bez namere da uzdiže svoja naučna dostignuća, s ponosom stavlja u prvi plan timski rad.

Ljubav i velika strast prema ovom poslu, oseti se u svakom njenom odgovoru. A upravo je ta ljubav vodilja ka novim istraživanjima, novim idejama, projektima i naučnim dostignućima. U razgovoru sa Mirjanom saznajemo jednu svežu vest, na koju su svi u timu, a posebno naša sagovornica, jako ponosni.  

„Pre nekoliko dana nam je prihvaćen rad u vrhunskom međunarodnom časopisu gde smo po prvi put u svetu dokazali da korenov sistem reaguje na određene stimulanse iz spoljašnje sredine. Naime, mi smo nekoliko dana posle jakih letnjih pljuskova iskopali korenčiće i na njima videli da postoji novi prsten, odnosno novi porast što je značilo da je kambijum, koji je laički rečeno zaslužan za rast biljaka u širinu, odreagovao na prvu pojavu kiše, odnosno vode u zemljištu. Koren se smatra zaštićenim, smatra se da on ne reaguje na spoljašnje stimulanse i da korenov sistem ne bi trebalo uopšte da menja svoju godišnju strukturu. Međutim, mi smo tačno našli godove na korenu što je prvi put u svetu prikazano i nadamo se da će baš to privući veliki broj citata, da će se neki drugi istraživači možda pokrenuti da to urade na drugim biljkama, jer smo mi to dokazali na korenu višnje. Nadamo se da će na nekim drugim drvenastim, dekorativnim biljkama i voćkama istraživači sada više pažnje posvetiti tome jer ja imam običaj da kažem – koren pre grana. To što grane reaguju na spoljašnje uslove nije nimalo iznenađujuće, ali kada koren može da reaguje tako brzo na određene promene to znači da su biljke sposobne da se adaptiraju na duge periode suše i da prilikom prve kiše iskoriste vodu koja je prispela, odnosno da se adaptiraju na takve uslove.“

Mirjana Ljubojević

Upravo ovakva otkrića, koja unose promene u naučnu oblast, jesu ono što pokreće svakog istraživača. Mirjana Ljubojević ističe da, kada su otpočeli istraživanja 2008. godine, plašila se da nema šta novo da se otkrije. Nije znala šta je to što može da se pruži naučnoj zajednici a da do sada nije viđeno i gde je mesto Srbije u svetskim istraživanjima.

„San se vrlo brzo ostvario, već 2012. godine smo dokazali neke stvari o kojima je vrlo malo literature bilo u svetu i kod nas, a sada mislim da smo potpuno ostvarili san svakog istraživača, jer smo pokazali da smo prvi u nečemu i pokazali da i te kako imamo šta da pitamo biljke, da čekamo njihove odgovore i da se posvetimo istraživanjima jer svet biljaka i adaptacije biljaka su nešto što je veoma dinamično i mislim da ćemo sami sebe iznenaditi koliko toga još ne znamo i koliko toga još možemo da saznamo kroz naša istraživanja.“

Kada se osvrne na izazove bavljenja naukom u Srbiji, profesorka Ljubojević naglašava da se to nimalo ne razlikuje od bavljenja naukom u bilo kojoj drugoj zemlji. Manjak finansija uvek postoji, ali kaže da je mnogo puta imala priliku da se uveri da naša istraživanja nimalo ne zaostaju za istraživanjima u svetu.

„Dva puta sam bila u Americi po tri meseca i nekako sam stekla utisak da sam sve to mogla uraditi i kod kuće. Nije mi trebalo ni mnogo različitih sredstava, u ljudstvu takođe nije bilo nikakve razlike, mi imamo i obučene ljude i izuzetne istraživače, pregršt ideja, a finansije se nađu. Nađu se u vidu projekata, bilo da su to kratkoročni ili dugoročni, nađu se u vidu saradnje sa drugim departmanima i drugim fakultetima. Ja uvek smatram da ako ima volje da se nešto uradi do kraja nađu se sredstva.“

A da bi neko bio uspešan u nauci, potrebni su jaki temelji. Sagovornica serijala „Žene u nauci“ smatra da se ovi temelji grade od samog početka i da njih čine porodica, zdravi međuljudski odnosi, saradnici, ali i mi sami.

„Moramo da budemo otvoreni za saradnju, moramo da budemo fer u svakom momentu, i moramo da radimo na sebi ako želimo da imamo i dobro okruženje. Treba da damo dobre primere i zapravo taj temelj treba da budemo mi. Ne treba da se oslanjamo na druge, da čekamo da neko drugi nešto uradi za nas, da čekamo da dobijemo neka sredstva, da se kockice slože, sami treba da gradimo od nule, od temelja i samo tako možemo da budemo uspešni.“

Mirjana Ljubojević sa svojim timom
Mirjana Ljubojević sa svojim timom naučnica (foto: privatna arhiva)

Nagrade, projekti, istraživanja, radovi…Sve to čini bogatu profesionalnu karijeru Mirjane Ljubojević. Od prošle godine je rukovodilac dugoročnog pokrajinskog projekta, autor je i koautor pedeset radova u međunarodnim časopisima sa impakt faktorom, autor je udžbenika, a pored svega toga ističe da je najponosija na to što su njena istraživanja i njen način rada privukli do sada šest doktoranata.

 „Mislim da tu leži zapravo najveća snaga što neprekidno radimo, neprekidno se usavršavamo, napredujemo i nijedan dan nam nije isti. Nikada nam nije dosadno, stalno smo pred nekim novim izazovima, sve ih uspešno rešimo na kraći ili duži, na teži ili lakši način, ali nekako zajednički to sve uradimo. Tako da mislim da je ipak najveći uspeh što sam uspela da okupim jednu izuzetnu ekipu, izuzetne saradnice i mislim da nam to daje osnovu da još sigurno 30-40 godina radimo bez prekida i da samo nižemo uspehe.“

U godinama koje dolaze, Mirjana ima želju da nastavi da traga za odgovorima koji se svakodnevno nameću a tiču se problema sa zelenim površinama, problemima u proizvodnji koji su izazvani nedostatkom padavina, odnosno sušom. Kako kaže, budući rad vidi i kroz dalju saradnju sa mladim istraživačima, kroz privlačenje sve većeg broja studenata da se što ranije uključe, da ne čekaju da to bude na doktorskim studijama, nego da to bude već na osnovnim studijama i da kroz naučne korake i naučnu saradnju nastave da uspešno rešavaju konkretne probleme.

U narednom periodu koji će čini mi se za poljoprivredu i hortikulturu kao njenu granu, pa i pejzažnu arhitekturu koja koristi biljni materijal, biti sve veći, suša će kao jedan globalni problem biti sve prisutnija. Nije to suša u smislu da mi nemamo padavina uopšte, suša je sada veći problem u smislu što mesecima ne padne kap kiše i onda se pojavi jedan pljusak koji izazove poplavu u Novom Sadu kao što je to bilo letos. Mislim da će u narednom periodu biti izuzetno važno da se uključimo svi. Najlepši spoj je upravo hortikulture, pejzažne arhitekture, biohemije, hemije, anatomije, zatim saradnika koji se bave određenim novim tehnologijama, preciznom poljoprivredom. Svi ćemo zajedno morati u tome da učestvujemo. A naši studenti koji se sada nalaze na prvoj ili drugoj godini već jako dobro koriste i softvere i odgovarajuće programe i imaju volju, imaju ideje i u razgovoru sa njima možemo da rešavamo konkretne probleme. Oni malo drugačije vide svet od nas, to je sada već razlika od nekih dvadesetak godina i koliko god oni da čuju od nas kao profesora, koliko god toga da nauče, i mi konstantno učimo od njih. Oni nas usmeravaju šta je to sve novo što može da donese određena nova tehnologija. Tako da budućnost hortikulture i pejzažne arhitekture leži upravo u tome da koristimo nove tehnologije koje su nam na raspolaganju i da koristimo sposobnosti, veštine i znanja naših studenata.“

Mirjana Ljubojević

Znajući koliko su studenti važni, koliko nove generacije mogu, umeju i žele, i koliko je budućnost nauke upravo na njima, Mirjana ima poruku za sve buduće naučnice:

„Moj glavni savet je da zadrže dete u sebi. Da nikada ne prestanu da tragaju za odgovorima, da ne idu prečicama, da ne traže lakše puteve zato što samo putem kojim idemo u nauci i kad tragamo za odgovorima možemo doći do pravih rešenja. Devojkama uvek poručujem da je nauka jedna predivna oblast, da je to nepresušno more i ideja i zadataka i da je satisfakcija na kraju uvek tu. Nagrada za bavljenje takvim poslom je najlepša moguća nagrada – to nije tapšanje po ramenu, to nisu samo čestitke, to su konkretne nagrade, to je konkretna prepoznatljivost i svaka devojka treba da sebe odmeri da vidi da li može da izdrži prvo pritisak u takvom polju, a drugo, da li želi da se posveti punim svojim kapacitetom i srcem zato što nauka zahteva ne samo razum, nisu to samo brojke, nije to samo merenje, nauku treba voleti. Nauka je nešto za šta se živi i nauka je nešto što treba da vam bude osnovni motiv u životu. Naravno, kada se bavite naukom to ne znači da ćete zapostaviti ostale obaveze, da ćete zapostaviti porodicu ili društvo, naprotiv, kada budete toliko ispunjeni svojim rezultatima i svojim postignućima onda i svi oko vas budu mnogo srećniji i zadovoljniji i onda balans u životu i svi drugi aspekti budu zaista ispunjeni.“

Zeleni problemi Novog Sada

Širenje Novog Sada, građenje novih objekata, preovladavanje sive infrastrukture, uslovilo je i određene „zelene“ probleme, za koje Mirjana Ljubojević smatra da nisu nerešivi. Ona ističe da Novi Sad ima velike i lepe parkovske površine koje bi uz veća ulaganja mogle da budu mnogo reprezentativnije.

„Problem koji ja vidim, a koji može da se reši i koji će sigurno biti rešen u narednom periodu, jeste povezanost parkova i zelenih površina. I ne samo velikih parkova, postoje brojne mini zelene površine, takozvani urbani džepovi, kojima se koleginica Tijana Narandžić puno bavila u Novom Sadu. Oni mogu da budu upravo te male zelene oaze koje, ako su povezane odgovarajućim drvoredima i biciklističkim stazama, mogu da vode ka većim oazama kao što su parkovi. Tako da Novi Sad vrlo brzo i lako može da reši te probleme, radi se puno na tome, a zahvaljujući prestižnoj tituli Evropske prestonice kulture mnogo toga je već urađeno i uloženo i ja verujem da će do 2030. godine Novi Sad biti jedna prava zelena prestonica i nadam se da će Novi Sad konkurisati za zelenu prestonicu Evrope zato što imamo potencijal.“

Mirjana ističe da Novi Sad u Gradskom zelenilu ima dobrih inženjera i ljudi koji imaju lepe ideje i koji imaju volje. Gradsko zelenilo konstantno sarađuje sa Katedrom za hortikulturu i pejzažnu arhitekturu i zajednički dolaze do konkretnih, dobrih i zelenih rešenja.

Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.