Nada Todoreskov: Pitajte svoju decu šta rade na internetu!?

Nada Todoreskov, klinička psihološkinja na Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine te saradnica Nacionalnog kontakt centra za bezbednost dece na internetu tvrdi da “jedno od desetoro dece prijavi roditelju da je imalo problema na internetu iz straha da će im biti oduzeta mogućnost da koriste kompjuter”. Prema podacima sa kojima raspolaže Nada Todoreskov, jedno od petoro dece osnovnoškolskog uzrasta bilo je meta nasilja prošle godine.

Branislava Kolarov: Sa kakvim problemima se deca i mladi mogu susresti u onlajn prostoru?

Nada Todoreskov: Onlajn prostor je jedan specifičan prostor za koji oni uglavnom nisu spremni i misle da je to sve komunikacija koja je dobronamerna. Međutim, u onlajn prostoru se nalaze prvo njihovi vršnjaci koji nekada nisu dobronamerni, gde imamo vršnjačko nasilje, zatim odrasli ljudi koji su predatori i koji u stvari na neki način vrbuju decu za svoje potrebe. Veliki deo problema, agresije, patologije se sada prebacio sa realnog sveta na onlajn svet zato što se tamo nalaze i deca.

Branislava Kolarov:Na koji način se razlikuje nasilje u onlajn prostoru od nasilja u „realnom“ svetu, da li je ono opasnije ili je samo dobilo novu platformu?

Nasilja je uvek bilo, s tim što ga je bilo lakše prepoznati, i lakši su bili koraci šta uraditi ako te neko u školi, u dvorištu udari, otme ti tašnu i tako dalje, dok se to sad sve dešava u onlajn svetu. Prvo, deci nije jasno, nekada ga ne prepoznaju, ne znaju šta će sa tim informacijama, te informacije ne dele sa roditeljima. Tek jedno od desetoro dece prijavi roditelju da je imalo problema na internetu iz straha da će im biti oduzeta mogućnost da koriste kompjuter. Mislim da je nasilje sada povećano. To pokazuje čak i statistika – jedno od petoro dece osnovnoškolskog uzrasta je bilo meta nasilja prošle godine.

Ukoliko vide uvredljive četove, snimke, fotografije, ogovaranja, hejterske stranice – to su sve oblici nasilja – trebalo bi da sve to snime i da traže pomoć odraslih ili da se obrate na telefon 19833 Nacionalnom kontakt centru za bezbednost dece na internetu gde se to prosleđuje ljudima koji se bave nasiljem na internetu.

Branislava Kolarov: Kako se ispoljava onlajn nasilje?

Nada Todoreskov: Uvek su deca iz marginalizovanih sredina, koja su povučena, ćutljiva, introvertna, zatvorena i koja nisu imala socijalne veštine bila meta druge dece. Međutim, sada je to sve prebačeno u onlajn svet, tako da se u stvari deca koja su komunikativna, ekstrovertna, otvorena i koja lako stupaju u vršnjačke odnose lako snalaze i na internetu, i onda se profiliše grupa dece koja imaju psihičkih smetnji. Postoji specifičan profil nasilnika, nasilnici su osobe koje uživaju u bolu druge dece, koje imaju previše samopouzdanja, koje su previše agresivne i impulsivne, kao klinički psiholog dodala bih koje imaju i poremećaj ponašanja koji će jednog dana možda biti poremećaj ličnosti. Oni u stvari biraju decu koja nemaju odbrambenih mogućnosti, koji ne znaju da se suprotstave i ne znaju da traže pomoć. Specifičan podatak je da to dete ne bude samo jednom meta nasilja na internetu, nego se to ponavlja.

Postoji podatak da je dete koje je jednom trpelo nasilje više puta bilo izloženo tom nasilju, prosto nije odreagovalo prvi put kako treba.

Branislava Kolarov:Kako deca reaguju na nasilje na internetu i kao žrtve i kao posmatrači? Koliko su osvešćeni o problemima na koje mogu da naiđu na internetu?

Nada Todoreskov: Do sada nisu imali dovoljno informacija i nisu dovoljno o tome znali. Postoji jako veliki broj projekata o vršnjačkom nasilju, o nasilju onlajn, šta treba raditi, i ova vaša emisija tome služi, tako da deca dobijaju informacije. Druga stvar je strah koji ih sputava i sprečava da reaguju. Često dobijaju poruke i od roditelja i od drugih – ukoliko su u pitanju navijačke grupe, agresivna deca, deca koja su uzimala alkohol, psihoaktivne supstance i tako dalje – da ne reaguju. Oni bi spontano prišli i pomogli drugaru na ulici, u izlasku ili u parku, ali na internetu ne znaju s kim imaju posla, ko je s druge strane, koliko je agresivan i koliko ta agresija može da eskalira. Ukoliko se to dešava na času, za vreme odmora ili u školskom dvorištu to je sve mnogo više pod kontrolom, tako da deca reaguju, stvarno, prijavljuju razrednom starešini. Postoji neka struktura kako se to radi – prvo se prijavi razrednom starešini, onda se prijavi zameniku direktora, pa direktoru i onda to dolazi do inspekcije. Treba poštovati te korake i mi to govorimo roditeljima. Deca su prošla neku edukaciju. Jedino ako su se udružili njih petoro-šestoro da namerno maltretiraju neko dete, drugi neće prilaziti i neće reagovati.

Branislava Kolarov: Šta je psihologija grupe i kako ona utiče na nasilje na internetu i na širenje govora mržnje?

Nada Todoreskov: Kada smo deo bilo koje grupe osećamo se jače i preuzimamo grupni identitet, i u tom adolescentnom periodu kada oni nemaju dovoljno samopouzdanja i ne nastupaju lično, nego im je važno da uvek budu dvoje, troje ili petoro, grupa pruža jednu sigurnost i daje osećaj “moćni smo, jaki smo, možemo sve”, pogotovo ako nastupaju protiv pojedinca. 

Branislava Kolarov: Koje su zdravstvene posledice onlajn nasilja?

Nada Todoreskov: Onlajn nasilje je mnogo suptilnije, mnogo se manje da kontrolisati. Ovde je izašla policija, došla je hitna pomoć, došli su u bolnicu. Kod onlajn nasilja sve je u rukavicama. Dete dugo trpi nešto, roditelji nekada to ne primete. Imali smo slučaj u Nacionalnom kontakt centru da su se javili roditelji da je devojčica nekoliko meseci trpela nasilje, da je smršala, prestala da uči, da je imala lošiji uspeh u školi, da se povukla i da je bila tužna, a roditeljima to nije rekla. Na Institutu je dečak trpeo nasilje na internetu i to isto nije govorio roditeljima zato što je znao da će mu biti zabranjeno i da neće moći da igra igrice.

Branislava Kolarov: Na koji način sprečiti rizike izlaganja dece i mladih onlajn nasilju i neprimerenim sadržajima?

Nada Todoreskov: To nije tako teško, da ne zastrašimo potpuno ni roditelje ni decu, postoje neka pravila koja se vrlo lako daju kontrolisati i najveći broj dece se ipak tih svih pravila pridržava i znaju ih, tako da u stvari mogu bezbedno da koriste nove tehnologije.

Ono što je veoma važno znati jeste da sve fotografije koje kačimo ostaju stalno na našim profilima, to se ne briše, Fejsbuk ili Instagram mogu te fotografije da prodaju, što većina ljudi ne zna.

Moramo koristiti bezbednost, da dajemo samo informacije koje su neophodne, nikako ne otkrivati adresu, broj telefona i lične podatke. Imali smo u Kontakt centru jedan slučaj da su se devojčice hvalile da će za vikend otići na bazen, pa su lopovi došli i opljačkali kuću. Lične podatke, gde ćemo putovati i da niko neće biti kući, to ne treba kačiti na internet. Isto tako, svoj pasvord ne treba ni najboljoj drugarici ni najboljem drugu da odajemo zato što se ta prijateljstva ipak raziđu, posvađaju se i onda on uđe na njegov profil i sa njegovog profila šalje ružne poruke, preteće poruke, takve sadržaje smo imali.

Branislava Kolarov: Mislite li da su deca i mladi dovoljno osvešćeni o tim pravilima?

Nada Todoreskov: Moje iskustvo je da oni to sve znaju. Oni znaju više nego roditelji i nego mi, ali u periodu adolescencije imaju potrebu da eksperimentišu, imaju potrebu da istražuju i znaju da ne treba da prihvataju za prijatelje osobe koje ne poznaju, međutim čak 80% dece prima nepoznate ljude za prijatejle. Treba osvestiti da puno prijatelja ne znači pravo prijateljstvo. Ne samo da ih prihvate za prijatelje, nego sa njima komuniciraju, a iza toga mogu da se kriju predatori. Statistika pokazuje da je veliki broj dece pristao da se vidi sa osobom koju nije znao. Ta potreba da eksperimentiše, da uđe u nepoznato, u nešto zanimljivo, da se pohvali drugarima, da šokira društvo šta mu se sve desilo, šta je sve nuđeno, vuče ih preko granica bezbednosti.

Branislava Kolarov: Kako deca, a kako roditelji treba da artikulišu ponašanje u onlajn prostoru?

Nada Todoreskov: Deca bi trebalo da imaju ograničeno vreme koje provode u virtuelnom prostoru, roditelji bi trebalo da imaju neke filtere i kontrole da se vidi gde su i kako provodili vreme, koga su kontaktirali. Ranije je bilo pitanje gde si bio, s kim si se video, a sada je važno šta si radio na internetu.

Ono što je poražavajući podatak je kada koleginica pita koliko roditelja je na društvenim mrežama i koliko dobro poznaje računare, u sali od recimo šezdeset ljudi podigne ruku petnaestoro, a kada ta ista predavanja držimo za decu, sva deca su na društvenim mrežama i sva deca to poznaju.

Roditelji u stvari ne poznaju dovoljno nove sadržaje, ne znaju da ih kontrolišu i, ono što je posebno zabrinjavajuće, njih to ne zanima. Oni kažu da rade dva posla da sve njima omoguće, ako sad treba da proveravaju i sve poruke na telefonu i sve što je dete radilo na računaru – „ja to ne mogu“.

Branislava Kolarov: Koji je način na koji roditelji i deca mogu da pronađu zajednički jezik?

Nada Todoreskov: Porodica je najvažnija, poverenje je najvažnije i da provode vreme zajedno. Da ne ističemo samo negativne strane kompjutera, ako se kompjuter ili drugi medij koristi kontrolisano i umereno, to može da donese jako puno benefita. Ali ako to već zastrani, ako i roditelji vide da dete sutra ujutro treba da ide u školu, a ono je do dva sata na kompjuteru ili na telefonu, sutra ne ustaje rano, ne može da se koncentriše – onda treba da preduzmu korake, da menjaju vaspitni stil, da uvode kazne. Onda nešto mora da se preduzme, ne sme da se dozvoli da problem odmakne.

Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •