Nasilje u društvu: „Ćuti ili ćeš dobiti batine“

Nasilje u društvu je čin destrukcije i namerne želje da se drugome nanese šteta. Može da podrazumeva svako ponašanje ili radnju učinjenu protiv volje napadnute osobe, i to ugrožavajući je psihički, fizički, seksualno, ekonomski, ili ugrožava njeno spokojstvo.

“Društvena situacija je danas takva da kada neko nema drugih načina da suzbije neslaganje, otkrivanje nekih negativnih stvari o sebi, onda se obračunava sa neistomišljenicima fizičkim napadom koji je uvek metod ne samo povređivanja protivničke strane, ne samo narušavanje njegovog ličnog fizičkog i psihičkog integriteta već je to i zastrašivanje društva”, kaže Stanislava Popov, psihološkinja i psihoterapeutkinja.

Sveprisutnije nasilje u društvu

Nasilje u društvu je sve prisutnije (Fotografija: Jonathan Sharp / Unsplash)

Svedoci smo porasta nasilja čak i na svakodnevnom nivou ukoliko uzmemo u obzir psihičko i verbalno nasilje, a pogotovo ukoliko uzmemo u obzir intenziviranje fizičkih napada koji su označili poslednjih nekoliko meseci u Srbiji. To su nemili događaji koji se se desili upravo u Novom Sadu: fizički napad na  novosadske studente iz Združene akcije „Krov nad glavom“, „1 od 5 miliona“, ali i napad na antifa aktivistu u Nišu koji je na keju izboden nožem.

Upravo ovi fizički nasrtaji na građane, ali i svakodnevni mali “verbalni” okršaji koje se dešavaju na najrazličitijim razinama – od prolaznika na ulici ili učenika u saobraćaju do, naprimer, ponašanja u Skupštini Republike Srbije ukazuju da je nasilje u društvu prisutno, te možda čak možemo otići i malo dalje u zaključku te kazati kako je ono “dobilo maha”.

„Ne možemo reći da su svi ljudi u ovom društvu pobornici nasilja, ali očigledno je da one strukture koje imaju veću moć drugačije gledaju na to, odnosno, društvena situacija je danas takva da kada neko nema drugih načina da suzbije neslaganje ili otkrivanje nekih negativnih stvari o sebi, onda se i u nekom mikro svetu kao na primer u porodici u svakodnevnom životu, ali evo i u javnoj politici, obračunava sa neistomišljenicima batinama, odnosno fizičkim napadom. Fizički napad je uvek metod ne samo povređivanja protivničke strane, ne samo narušavanje njegovog ličnog fizičkog i psihičkog integriteta, već je to i zastrašivanje društva. To je uvek poruka koja se šalje: „eto vidite, šta može da vam se dogodi ukoliko i vi ne budete bili poslušni“. To vam je kao kada autoritarni roditelji kod kuće kažnjavaju dete zbog toga što je neposlušno, a ne zbog toga što je uradilo nešto loše“, objašnjava Popov nasilnu notu u našem društvu.

Na koga se ugledamo?

Tokom odrastanja ugledamo se na pojedine osobe kojima se divimo, koji su nam uzor te tako “kopiramo” njihovo ponašanje, primenjujemo ga i tako formiramo sebe kao ličnost. Tako može biti i kada je u pitanju agresivno ponašanje koje može dovesti do nasilja.

Psihološkinja i psihoterapeutkinja Popov kaže kako se agresivno ponašanje velikim delom uči ugledanjem na uzor, na model.

„Kada mi vidimo da se neka osoba koja je za nas autoritet na neki način ili koja nam se dopada, ponaša nasilno bićemo skloniji, odnosno, ljudi će biti skloni da se i sami u takvim situacijama tako ponašaju“.

Stanislava Popov, psihološkinja i psihoterapeutkinja
Kontinuirana izloženost nasilju može da proizvede agresiju čak iako to nije u prirodi pojedinca (Fotografija: Kat J / Unsplash)

Istraživanja su pokazala da će se čak i deca koja nisu po svojoj prirodi sklona agresiji, postati agresivnija ako su duže vreme, u kontinuitetu izložena nasilnim sadržajima u medijima.

A kada je pitanju celokupno društvo u Srbiji, Marija Srdić, građanska aktivistkinja, to potvrđuje, te podiže na viši nivo, povezujući nasilje u javnom govoru političkih elita i institucija sa ponašanjem građanstva.

„Ispoljavanje fizičkog nasilja prema političkim neistomišljenicima neminovni je rezultat kontinuiranog prisustva nasilja u javnom govoru i nasilnog ponašanja u institucijama. Ono, na žalost, nije slučajnost, incident, marginalna pojava koja će biti sankcionisana, a delovanje nasilnih grupa i pojedinaca onemogućeno. Nasilje u društvu ovde ima i istoriju i kontinuitet.“

Kada je u pitanju uzor na koji se ugleda i u kojem se ogleda celo društvo, obe sagovornice spominju upravo Skupštinu Srbije – ponašanje poslanika, ali i njihov diskurs, odnosno govor.

„Šta su “rol” modeli ponašanja u javnom prostoru? Skupština Srbije, koja je građanima svakodnevno pred očima. Ova institucija godinama je poprište najgorih sukoba, izrečenih uvreda, omalovažavanja, verbalnog nasilja, a u poslednjoj fazi – i otvorenih pretnji prema predstavnicima malobrojne i fragilne opozicije“, Marija Srdić utanačuje ulogu Skupštine. 

Kada se nasilici ne kažnjavaju

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u 2017. godini po krivičnom delu života i tela koje osim ubistva podrazumeva i teške i lake telesne povrede, tuču i učestvovanje u tuči, podnešeno je više od 3000 prijava, a suđeno je skoro 2000 optuženih.

Psihološkinja i psihoterapeutknja Popov kaže da je za nastajanje nasilja važan i društveni pogled na tu pojavu. U sredini gde je ono opravdano, gde se to smatra uobičajenim načinom reagovanja prema nekim grupama, često marginalizovanim i slabijim, tamo će ono i biti češće.

“Tamo gde je nasilje demonstracija moći i gde se agresivnost izjednačava sa prodornošću i hrabrošću, da ne kažem gde je to prihvatljivo čak i poželjno ponašanje. Tamo gde se različitost kažnjava i treba uništiti onog ko je drugačiji… konačno u totalitarnom društvu. Totalitarnost je ključna reč”.

A Marija Srdić kaže da ohrabrivanju fizičkoh nasilja doprinosi i to što napadači u mnogim slučajevima ili nisu privedeni ili nisu primereno kažnjeni.

“Oni koji su u poslednjim mesecima bili počinioci teškog nasilja, a to se odnosi na sve slučajeve – od napada na političara Borka Stefanovića u Kruševcu, do poslednjih napada na novosadske studente iz Združene akcije „Krov nad glavom“, „1 od 5 miliona“ i antifa aktivistu u Nišu. Nema odlučnog odgovora države i njenih organa, nema pronalaženja počinilaca, a ako i ima – izostaje sankcija. Danas u Srbiji nasilnici se šetaju slobodno i osećaju se bezbedno, a građanima se šalje poruka da svako može biti napadnut, prebijen, ostavljen bez zaštite”, zaključuje Srdić.

I građani slično misle, pa tako odgovaraju da je razlog tome buntovnost, nezadovoljstvo, a da je rešenje skoro pa nevidljivo, jer je “sve više takvih ljudi” i “treba da idu više kod psihologa da se savetuju”.

Aleksandra (25): “Nasilje je prisutnije u poslednje vreme i mislim da potiče iz više razloga. Da dosta stvari potiče od samog nezadovoljstva tih ljudi koji ga ispoljavaju na pogrešan način. Da bi se to rešilo, mislim da bi trebali da idu više kod psihologa da se savetuju ili generalno da pričaju sa ljudima. Samo među sobom da pričaju – i to bi dosta pomoglo.”

Vladimir (48): “Mislim da je razlog za povećanje nasilja u našem društvu malo dublji. Kako živimo ovde zadnjih 20 godina. Od ratnih zbivanja pa do sada. Pa ne znam baš kako bi se to moglo rešiti.”

Sara (17): “Naravno da mislim da je povećano nasilje u poslednje vreme, i ne znam šta je tome razlog – buntovnost i ljudi. Ne verujem da to može da se reši jer je sve više takvih ljudi”.

Gorak ukus u ustima i za napadnute i za društvo

„Nasilje u društvu – ili u kontinuitetu ili incidentno – onima, koji su ga proživeli, napadnutim ljudima, u svakom slučaju ne ostavlja ništa dobro. Ostavlja jednu traumu, emocionalnu nesigurnost, strah da bi to ponovo možda moglo da se dogodi. Doživljaj lične ugroženosti i neslobode. Da može da nam se desi takvo jedno intenzivno ugrožavanje života ukoliko se ne ponašate na određeni način, a odrasla ste osoba i nema potrebe da vas neko prevaspitava već se ponašate u skladu sa svojim ljudskim i građanskim pravima“, objašnjava posledice psihološkinja i psihoterapeutknjia Popov.

Nasilje može da proizvede strah da će osoba ponovo doživeti intenzivno ugrožavanje života ukoliko se ne ponaša na određeni način (Fotografija: ev / Unsplash)

Svaki napad, bilo da je verbalni, emocionalni, psihički ili fizički ostavlja ožiljak. Manji ili veći. Taj ožiljak može imati pojedinac koji je iskusio nasilje, ali posle više napada, te ožiljke počinje da oseća i celo društvo. Nesigurnost, strah, ugroženost, netrpeljivost mogu da budu indikatori toga. Međutim, građanska aktivistkinja Marija Srdić smatra da društvo može da se oporavi, ali da se prvo mora “odstraniti bolesno tkivo društva” te i da za „ljutu boljku treba obezbediti ljutu travku“.

“To je veliki zahvat i temeljna promena društvene paradigme, jer je stanje zapušteno. Građani se moraju podstaći na aktivizam, preuzimanje odgovornosti za svoju sudbinu. Da su opozicione snage konsolidovane i da su jači, proces bi bio brži i izvesniji. Ovako, moj optimizam je tek umeren” zaključuje Marija Srdić.

Osobe koje godinama trpe nasilje bilo koje vrste počinju da gube samopouzdanje, samopoštovanje, a njihova individua je sve bleđa. Tada one mogu i same da postanu nasilne, ali mogu i potpuno da se povuku u sebe, da postanu apatične, a što se duže čeka na rešenje, to će biti potrebno “više travki”.