Onlajn agresija: Podlost u rukavicama

Vremena su se promenila ali su problemi ostali isti – agresija realnog sveta usmerena protiv dece, mladih i žena postala je onlajn agresija. Sagovornice Multiradija tvrde da je onlajn agresija mnogo suptilnija te da se teže kontroliše. “Kada se nasilje dogodi na ulici izaćiće policija, hitna pomoć,… Kod onlajn nasilja sve je u rukavicama”, kaže Nada Todoreskov a Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine. 

Naše sagovornice tvrde da je nemoguće rešiti ovaj problem ukoliko zakoni te institucije zadužene za sprovođenje tih zakona (policija, tužilaštvo i sud) ne prate stalan razvoj digitalnih platformi. Međutim, zakoni su samo deo rešenja. Ukoliko mislite da je vaše dete bezbedno samo zato što sedi pored vas u sobi zagledano u ekran, pravite veliku grešku. Problem onlajn nasilja nemoguće je rešiti bez društvene svesti o njegovom postojanju. 

Svedočimo konstantnoj progresiji digitalne tehnologije. Roditelji su prvi zid odbrane dece od nasilja na internetu. 

Emina Beković, edukatorka Nacionalnog kontakt centra za bezbednost dece na internetu

Branislava Kolarov: Na koji način deca i mladi mogu biti izloženi nasilju i neprimerenim sadržajima na internetu?

Emina Beković: Internet predstavlja necenzurisani izvor informacija koji nije uvek primeren deci. Istraživanje interneta bez nadzora odrasle osobe može izložiti dete neprimerenim sajtovima, neprimerenom i štetnom sadržaju, ti sadržaji mogu da zagovaju i nasilje i tako dalje. Postoji rizik, takođe, kada dete samo pretražuje internet da naiđe na nekog predatora ili da poseti sajt koji posećuju pedofili ili koji su kreirali pedofili.

Branislava Kolarov: Na koji način se razlikuje nasilje u onlajn prostoru od nasilja u „realnom“ svetu, da li je ono opasnije ili je samo dobilo novu platformu?

Nada Todoreskov: Nasilja je uvek bilo, s tim što ga je bilo lakše prepoznati, i lakši su bili koraci šta uraditi ako te neko u školi, u dvorištu udari, otme ti tašnu i tako dalje, dok se to sad sve dešava u onlajn svetu. Prvo, deci nije jasno, nekada ga ne prepoznaju, ne znaju šta će sa tim informacijama, te informacije ne dele sa roditeljima. Tek jedno od desetoro dece prijavi roditelju da je imalo problema na internetu ili da je protiv njega bila usmerena onlajn agresija, iz straha da će im biti oduzeta mogućnost da koriste kompjuter.

Mislim da je nasilje sada povećano. To pokazuje čak i statistika – jedno od petoro dece osnovnoškolskog uzrasta je bilo meta nasilja prošle godine.

Nada Todoreskov, Institut za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine

Ukoliko vide uvredljive četove, snimke, fotografije, ogovaranja, hejterske stranice – to su sve oblici nasilja to je onlajn agresija – i trebalo bi da sve to snime i da traže pomoć odraslih ili da se obrate na telefon 19833 Nacionalnom kontakt centru za bezbednost dece na internetu gde se to prosleđuje ljudima koji se bave nasiljem na internetu.

Branislava Kolarov: Šta roditelji treba da znaju kako bi mogli da zaštite i edukuju svoju decu?

Emina Beković: Svaka društvena mreža u onim pravilima na početku kada želimo da otvorimo profil ima ta neka svoja pravila pisana sitnim slovima koja niko ne čita, već samo prihvata da se što pre otvori profil. Tu piše da deca ispod trinaest godina ne bi trebalo da budu na društvenim mrežama. To u praksi nije slučaj. Samim tim, ako je dete na društvenoj mreži, roditelj, da bi mogao da ga iskontroliše, mora da bude tamo gde mu je dete. Ako dete ima Fejsbuk, roditelj treba ili da ima Fejsbuk ili da ima njegovu šifru, da može da ode s vremena na vreme da vidi šta on to radi. Drugo, konverzacija, razgovor između deteta i roditelja se na neki način menja.

Nije više „s kim si izašao napolje, gde si bio“, sad roditelji treba da promene i taj način komunikacije – „s kim četuješ, šta gledaš, koje sajtove posećuješ“ – da se roditelj na taj način približi detetu, uđe u taj svet i mora da znao tom svetu da bi mogao sutra detetu da pomogne.

Emina Beković, edukatorka Nacionalnog kontakt centra za bezbednost dece na internetu

To je isto kao kada učimo dete da prelazi ulicu – izađemo, pokažemo, jer mi bolje znamo. Sad je malo drugačija situacija, jer je deci to sada urođeno, rodili su se u tom dobu, a roditelji su ti koji su priučeni i tu nastaje problem. S druge strane, ono što je najbitnije jeste da roditelj ima odnos poverenja sa detetom. Da postoji razgovor, da postoji poverenje, jer danas niko nije bezbedan, tako da ako dete i naiđe na neki neprimeren sadržaj, ako mu neko pošalje neku neprimerenu poruku, ako ga kontaktira predator, poenta je da to kaže roditelju. Roditelj možda nije digitalno spretniji od deteta, ali ima više životnog iskustva i moći će da pomogne. Ako nema poverenja nastaje začarani krug gde dete iz straha da mu roditelj ne oduzme mobilni telefon, laptop, kompjuter ne želi da kaže, ili kada su u pitanju adolescenti „ma ja ću to sam da rešim, neću da sekiram roditelje, neću da uplićem, mogu ja da izađem s tim na kraj“ i onda taj začarani krug i to nasilje i to maltretiranje traje jako dugo.

Emina Beković: To zavisi od slučaja do slučaja, ni jedno dete nije isto, ni jedna porodica nije ista – to zavisi od odnosa između roditelja i deteta. S druge strane, pravo na privatnost i bezbednost ne mogu da se porede, bezbednost ima prioritet nad pravom privatnosti. Ja razmišljam kao svaki roditelj. Ako ulazim u privatnost svog deteta, ja ću gledati da to bude jako diskretno, razgovorom, poverenjem, ali ponavljam, mislim da je bezbednost u odnosu na privatnost preča.

Pored dece i mladih onlajn agresija (pre)često je usmerena protiv žena. Za Ivanu Perić psihološkinju i koordinatorku SOS ženskog centra,  pojava interneta ne samo da je omogućila nagomilavanje već postojećih vidova mizoginije već je stvorila i nove. 

Pojava društvenih mreža, pogotovo mreža za upoznavanje, otvorila je prostor i za različite vidove nasilja, naročito za seksualno uznemiravanje.

Ivana Perić, koordinatorka SOS ženskog centra

Mila Dragnić: Osim ciljanog nasilja gde osoba šalje neprikladne poruke privatno, ljudi često ostavljaju neukusne komentare na fotografijama žena na društvenim mrežama, da li sam način na koji se ljudi ophode prema ženama na društvenim mrežama može da ih udalji od istih? 

Ivana Perić: Vrlo je moguće, odnosno šta je neprikladno i nije određuje društvo. Mi uvek polazimo na to da žene ne mogu biti krive za silovanje, bez obzira kako su obučene, istraživanje je pokazalo kako su žene koje su doživele taj najteži oblik seksualnog nasilja zapravo bile sasvim prosečno obučene. Pogrešan je način da govorimo devojčicama da  zbog načina na koji se oblače ili fotografije koje stavljaju na mreže će izazvati ili isprovocirati nasilje, a dati način se često i primenjuje.Patrijahalna kultura je takva da će uvek okriviti žene za ono što im se dešava. Poenta je u tome da niko nema pravo nikoga da vređa na bilo koji način ili da seksistički komentariše nekoga ili ponižava. Iz tog razloga vrlo je moguće da će određene žene i devojke nakon takvih komentara ili povlačiti slike, stavljati drugačiji sadržaj ili gasiti profile, tako da imamo raznih situacija.

EMISIJU MOŽETE PREUZETI OVDE

Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •