Pandemija – šta smo naučili o sebi?

Po okončanju vanrednih mera čini se kao da je pandemija daleko iza nas, kao da je bila u nekom prošlom životu. Ali iako izgleda da se sve vratilo u normalu, naš unutrašnji radar može da nam pokaže drugačiju sliku. Iz psihološkog ugla u fokusu su nam procesi koje smo prošli od suočavanja sa pandemijom preko adaptacije na vanredne okolnosti do readaptacije u uobičajni tok života. 

Šta nam pandemija donosi sa sobom na psihološkom planu a naročito na polju emocija?

Ono što je ostalo kao „zaostatak“ i nakon povlačenja talasa COVID-19 jeste ne posložena iskustva koja traže svoje mesto. Čini nam se da postoji veliki pritisak da se što pre adatiramo na redovno stanje i integrišemo ta iskustva kao da se pandemija nije ni desila. Ali dobro je zapaziti promene u našem ponašanju, u nama pa i u odnosima sa drugim ljudima. Možda uočimo kako su se naša ponašanja razlikovala od onog što se od nas očekivalo ili što smo očekivali od sebe.

Kad je krenula pandemija naši strahovi su bili usmereni na materijalne stvari pa smo kupovali rezerve namirnica ili toalet papira ali se ispostavilo da nije to što nam nedosaje ili što nam je neohodno za psihološko preživljavanje već da nam najteže pada to što ne možemo da prošetamo, što smo uskraćeni za boravak u prirodi i za uživanje u društvu ljudi.

Iz ovoga možemo naučiti da spoznamo koliko na račun materijalnog možda zanemarujemo ono psihološko i duhovno, a vanredne okolnosti nam služe da se podsetimo onih suštinskih stvari i preispitamo sistem vrednosti. 

Koliko smo uzdrmali naše temelje, koliko smo promenili način na koji se odnosimo prema sebi, drugima i svetu uopšte? I šta smo naučili o sebi?

Izvesno je da smo nešto naučili jer smo u potpuno nepoznatoj situaciji morali iskoristiti neko svoje znanje, veštine, iskustvo da bi se prilagodili, da bi se adaptirali, i da smo to pričino dobro uradili jer smo podneli i opstali. 

Ono što je pandemijsko iskustvo neminovno donelo jeste i neizbežan kontakt sa sobom.

Skloni smo tome da bežimo od kontakta sa sobom bilo kroz preokupiranost poslom, preangažovanje u socijalnim odnosima i dešavanjima bilo kroz overthinking. Ali sada nije bilo mogućnosti sa se sakrijemo ili da pobegnemo od sebe.

Možda smo uvideli da nam prijaju neke stvari i da nas opuštaju a za koje nismo ni znali da imaju takvo dejstvo na nas, a da nas na primer uobičajan ritual čitanja knjige pred spavanje uopšte ne opušta.

Možda smo uvideli da nas više opušta kad smo sami sa sobom, nego kada stalno jurimo na neka dešavanja i slično. Drugim rečima, možda smo osetili neke drugačije potrebe i drugačije postavili granice. Ono što nam se čini da nam je zajedničko da je nam je dostajala priroda i da smo jedva dočekali da krenemo u neku ozibljniju šetnju Fruškom gorom ili neko planinsko odmaralište. 

Učili smo i o svojim partnerskim odnosima – da li su stabilni toliko koliko ih procenjujemo ili ipak u izolaciji dobijama drugu perspektivu, koliko nam se stilovi života i stilovi emocionalnog vezivanja poklapaju i slična pitanja ali ono što želimo da istaknemo da je ljudima usamljenost izuzetno teško pala a da ove okolnosti pokreću to osećanje.

Psihološke studije ukazuju da se usamljenost reflektuje i na fizički bol. Usamljenost zaista boli.

Zato  bliskost, osećanje povezanosti i pripadnosti stoji nasuprot osećanju usamljenosti i izolovanosti. A upravo doba korone nas prisiljava i da možda preokrenemo naše prioritete, da ostavi prostora da shvatimo šta nam suštinski, životno nedostaje. Verujemo da svakodnevnica pre pandemije koja je užurbana, prepuna aktivnosti, puna informacija, pritiska da budemo aktivni u društvu da takva svakodnevnica vodi i zanemarivanju bliskosti.

Bliskost ima vrhunsku vrednost kao najjača socijalnu jedinicu kao nešto što nas najviše okuplja  i drži u ravnoteži. 

Možda smo sebe iznenadili uvidevši koliko imamo snage ili sa druge strane da smo ranjiviji nego što smo očekivali?

Koliko god da nas je pandemija uzdrmala paradoksalno ali nedovoljno smo tražili psihološku podršku uprkos raznim besplatnim servisima. U prve dve nedelje broj obraćanja za podršku bio je dosta manji od očekivanog. To nas uči da je svest o prevenciji mentalnog zdravlja u nedovoljnoj meri podignuta, a ni sami mediji ili javna obraćanja nisu doprinela podizanju te svesti. Pandemija se predstavljala kroz brojke obolelih i umrlih, sve ono što dodatno podstiče strah i pokreće panične napade. Retko gde se govorilo koliko je ključno očuvati imunitet kao najvažniju odbranu od virusa a samo podizanja stesa negativno utiče na imutitet.

Čini nam se da je kolektivna briga o mentalnom zdravlju kao srži psihološkog imunitet izostala. Možemo to sada posmatrati kao budući izazov i ulagiti na nivou društva upravo u svest o važnosti očuvanja mentalnog zdravlja.

Kako smo mogli profitirati na ličnom nivou ?

Jedna od najbazičnijih snaga mentalnog zdravlja je kapacitet za negativno, što ne znači da treba da doživljavamo što više negativnih situacija da bismo se ojačali već to znači da kada nam se dešava nešto negativno da verujemo da imamo snage da ćemo da preživimo, da ćemo to podneti i iz cele te situacije izaći očuvani.

To je ono što prepoznajemo kao rezilijentnost, to je ono što nam omogućava da vratimo fokus kontrole na samog sebe. Podnošenje neizvesnosti je velika snaga, jer naizvesnije što nam se dešava jeste promena. Što smo više fleksibilni u pogledu promena to nam je lakše da prođemo kroz proces adaptacije i integracije.

Umeti ostati sa neizvesnošću je važna lekcija.

Verujemo pogrešno da imamo kontrolu nad svim oko nas, a zapravo takva kontrola je privid – ne možemo imati potpunu kontrolu nad svim koliko god da osiguravamo uslove.

Kada se dešava nešto što nas podseća da ne možemo imati kontrolu nad svim i to ne samo kao pojedinci već i kao celo društvo onda se zaista nameće to pitanje koliko smo u stanju da podnosimo neizvesnost.

Kada to podnesemo i preživimo, to se umemoriše u našoj unutrašnjoj mapi, to iskustvo nam je dragoceno jer sledeći put kad se nađemo u nekoj takvoj situaciji, npr. ukoliko se pandemija ponovi, mi nećemo mahnito juriti ka kontroli već možemo da zastanemo i drugačije oslušnemo iskustva. Da se više oslanjamo na sebe i verujemo da možemo podneti.

Sada kad imamo blagu vremensku distancu, možemo da osmotrimo da li na iskustvo pandemije gledamo kao na opasnost, izazov ili na katastrofu. Ako gledamo na ta iskustva kao na katastrofu, stalno ćemo biti u iščekivanju napetosti, “podešeni na opasnost“, prenapregnti. Ali ako na ovu stuaciju gledamo kao na šansu i izazov otvorićemo prostor za nova iskustva,a za učenje i generalno za fleksibilnost.

To što sve ovo preživeli treba sebi da čestitamo, nije bilo jednostavno, to nije mala stvar, morali smo brzo da se adaptiramo na novu svakodnevnicu, da se apadtiramo na nova očekivanja od sebe, od drugih da nešto što nam je bilo normalno prirodno svakodnevno sada je u nekom stand by režimu pred novim okolostima; da možda preispitamo dosadašnje mehanizme prevladavanja i da tragamo za novim. I zato verujemo da smo ipak poneli neku dobru pouku i iz svih tih negativnih okolnosti.  

Bolje poznajemo sebe, jasnije razumemo šta nam je potrebno i šta želimo, i čemu težimo i da je važan uvid u koje nas je ovo stanje šoka stavilo. 

Menjamo se i po pitanju samih planova, možda se fokusiramo više na sada i ovde, da ne budemo fiksirani za dugoročne planove ili da se ne osećamo nužno promašeno ako ne uspemo da ih realizujemo. 

Pandemija nije samo donela loše, na nju možemo gledati kao na simbol jing jang koji u tamnom polukrugu ima svetlu tačku. Ta svetla tačka koja nam je pomogla da bolje  razumemo sebe i druge, ostvarimo dublji kontakt sa sobom. Cela ta pandemijska situacija počinje da ima smisla, to je on najbitnije što možemo da uradimo za sebe, da nemamo taj utisak da smo kroz to sami prošli, daništa nismo naučili iz toga, da nismo naučili  nešto za sebe, da smo samo patili.

A naš zadatak je da ukažemo na sve ove promene koje smo opisale na psihološkom nivou.  Zašto?

Zato da kada se sledeći put nađemo u nekoj takvoj situaciji da se setimo šta nas je održalo kada je kriza trajala. I još jedno važno podsećanje: ne moramo na silu da se vratimo tamo gde smo bili pre vanrednog stanja.

Iako postoji spoljni pritisak da se brže bolje vratimo u neki uobičajeni tok to ne znači da moramo i mi tako individualno da se postavimo, nego da imamo vremena da “sažvaćemo” to što smo prošli, da se osvrnemo i obratimo pažnju na promene koje su se desile sa nama, oko nas i da uzmemo za ceo taj procesa vremena koliko nam treba. Važno je  i početi ili nastaviti negovati sebe –biti sa sobom najbolji prijatelj, oslanjati se na svoje snage i verovati u njih. 

Taj momenat za sebe je izuzetno važan, odvojiti vreme za kafu sa sobom, posložiti se pa onda nastaviti dalje bez brzanja a stićićemo svuda gde želimo biti kada imamo dobar oslonac u sebi. I upravo tome nas uče ova iskustva. 

Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •