Podcast Urbani razgovori No. 002: Smiljana Milinkov
Urbani razgovori se ne čuju samo u gradskim kvartovima, već i u istoimenoj seriji podkasta autorke Aleksandre Bučko koju možete pratiti na MultiRadiju.
Podkast “Urbani razgovori” možete slušati na SoundCloud-u i Mixcloud-u, a gledati na Youtube-u.
Transkript razgovora:
Smiljana Milinkov: Meni je važno da kažem da mi dan ulepša kada imam priliku da sretnem mlade ljude koji su otvoreni, koji razmišljaju koji su odgovorni koji koriste svoju glavu i postavljaju pitanja i imaju širinu i to je nešto što me zaista u potpunosti ispuni i negde osećam se kad da svet, naš svet, naše društvo ima nade. Ovo posebno naglašavam – ne kažem da su mladi ljudi o kojima sam sad pričala retkost, ali nažalost nekako ne dolaze često do izražaja, ne nudi im se prostor, oni se nekad možda ne bore dovoljno da budu glasniji, ali u svakom slučaju ima ih i to je ono što zaista mene ispunjava.
Aleksandra Bučko: Čuli smo šta je važno Smiljani Milinkov, docentkinji na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu koja je doktorirala na Rodnim studijama u okviru novosadskog Univerziteta, a sa kojom ćemo, na temu feminizma i rodne ravnopravnosti, pričati u „Urbanim razgovorima“. Ja sam Aleksandra Bučko, a vi ste uključili podkast Multiradija koji se zove „Urbani razgovori“. Smiljana veoma mi je drago što ste danas ovde i što razgovaramo o ovim važnim temama. Recite mi, da li ste vi feministkinja?
Jesam feministkinja i krajnje je vreme da budemo glasniji
Smiljana Milinkov: Jesam. Jesam feministkinja i to bez ikakvog ustručavanja kažem i glasno kažem i smatram da je krajnje vreme da i mi budemo glasniji i da negde, pošto nekako, oko feminizma stalno kruže neke fame, misterije i uglavnom postoje neke predrasude i, ne znam, neka razmišljanja kakv je to bauk i kakve su to žene, a ustvari je jako važno da kažemo da smo mi obične žene koje samo želimo svi na ovom svetu, pa i muškarci i žene, budu jednaki.
Aleksandra Bučko: A šta je feministkinja i ko može da bude feministkinja ili feminist?
Smiljana Milinkov: Može svako da bude. To je način razmišljanja. Upravo ono što sam maločas rekla da su i muškarci i žene ravnopravni. Borimo se za svet gde svi imaju jednake mogućnosti. Ne kažem da su muškarci i žene fizički jednaki, i naravno da treba da budu različiti, svako ima svoje neke specifičnosti, ali to nije razlog da budu u neravnopravnom položaju, nego feminizam jeste ustvari zalaganje i sama ideja da bez obzira na to odakle neko i sa koje startne pozicije polazi, da ima jednake mogućnosti i da ostvari svoj maksimum, onošto svako ponaosob želi. Tu su sad različite i želje i mogućnosti, ali je poenta da ono što svaki pojedinac i pojedinka želi da može da ostvari.
Aleksandra Bučko: A s tim u vezi, zašto je možda malo čudno kada muškarac za sebe kaže da je feminist. Zašto je to u našem društvu možda čudno?
Smiljana Milinkov: Pa zato što je naše društvo duboko patrijarhalno. I negde, nekako sam pokret „feminizam“ kod nas nije prihvaćen i primljen na, možda pravi način. I ono što sam i pomenula – više se kruži ta neka fama, šta bi to moglo, i to su te neke žene koje bi želele da ovaj svet funkcioniše bez muškaraca, i onda se još nadovezuju i neki epiteti, što je potpuno iskrivljnea slika i iskrivljeno mišljenje. Nažalost, nisu samo muškarci koji se plaše i ustručavaju da izgovore reč feminizam, nego su i žene. One kažu: „ne, ne, ja nisam feministkinja.“ I onda kada se pojasni „pa da ali se feminizam u krajnjoj liniji, najšire rečeno zalaže za jednak položaj, ravnopravan položaj žena u društvu, znači jednako sa muškarcem“, – „pa ja se zalažem za jednak položaj ali nisam feministkinja“. Upravo zato što kažem, negde i kroz obrazovni sistem i uopšte kulturološki, feminizam kod nas nije naišao na neku dobranu podlogu da se ispravno shvati. I sad možemo, brojni su razlozi zašto sad to nije uspelo ali mislim da je negde sad i na mladim ljudima. I raduje me što ima dosta mladih žena koje kažu vrlo glasno „ja jesam feministkinja“ i mladih muškaraca koji takođe razumeju i shvataju i mislim da se tu negde malo krećemo napred, ali ovo govorim o pojedincima. Generalno ako bismo generalizovali naše društvo je ipak i dalje duboko tradicionalno i vrlo, vrlo sporo idu te promene.
Kada ne želite promene – najlakše se zakačiti za neprihvatljivo
Aleksandra Bučko: Spomenuli ste iskrivljenu sliku feminizma kod nas, spomenuli i tradicionalno društvo, s tim u vezi boh htela i da vas pitam da malo više popričamo i na tu temu da često ljudi smatraju da su feministkinje, kao što ste i rekli agresivne ili jako vrde, radikalne. Da li je to stereotip u smislu da mi samo čujemo žene koje su radikalne, a nečujemo feministkinje koje se samo zalažu da ostvare svoja prava normalno, kako treba?
Smiljana Milinkov: Ja bih rekla da društvo možda želi da čuje samo one koje su na krajnjoj jednoj strani, ajde da nazovemo i radikalno, mada ne bih ja to… Ima i onih koji jesu radikalni i koji nisu, ali negde se najlakše prihvatiti, kad ne želite neke promene, onda je najlakše zakačiti se za ono što mislite, i što je možda za većinu, hajde da kažem većinu, članova društva neprihvatljivo i onda „A ma ne, to nama ne treba, vidite kakve su“. Pa još da ne govorim uglavnom su ovaj to one lezbejke koje, maločas sam rekla, ne žele svet sa muškarcima, one su dovoljne same sebi, one bi sve muškarce uništile i tako dalje. To je zaista najlakše, uhvatiti se za tako da te krajnosti i mislim da je to taj neki refleksni – „pa eto to su“ i uprte prsti, i „mi nemamo veze sa tim, niti ne želimo“. Onda se na osnovu toga generalizuje na sve, mislim feministički pokret i uopšte, em što traje dugo, više od 100 godina se žene bore ovaj za bolji položaj žena, ima toliko različitih i ideološki smerova u okviru samo feminističkog, odnosno pravaca u okviru samog feminističkog pokreta i različitih ideja i načina razmišljanja i mislim da je da je pogrešno svoditi na jednu osobu, na jednu ili dve osobe. Ali to je mana ne samo u vezi sa vodom za bolji položaj žena, to je nekako sa svim onim idejama koje bi trebalo da doprinesu da naše društvo bude bolje nekako onako je lakše se zatvoriti i upirati na ono što mi mislimo da je ustvari loše. U krajnjem slučaju hajde da poredimo se idejama Evropske unije, pa se priča svodi na to da se nećemo moći da pečemo rakiju. To je ta, kada se vezuje kada se ne gleda širina, a opet da tu utiče i, hajde da kažem, i ta elementarno funkcionalna pismenost u našem društvu je na vrlo nisko nivou. Nekako se zatvaramo u ono što nam je dobro poznato i krećemo se u tim poznatim granicama i sve ono što izlazi iz tog nekog okvira u kom se osećamo kao sigurno, bez obzira što se ne osećamo dobro, mi ne želimo da izađemo da slučajno ne bi… hajde da kažem, svaka promena ume da bude, ajde da kažem, ne bolna ali može jednostavno promena je. Donosi nešto novo može da bude i zastrašujuća, a ne mora. Ali postoji taj neki strah od promene i od uopšte širenja svojih ono okvira u kojima smo se smestili. I to je negde ovaj hajde da kažem, to se dešava u nije to specifično za ovo naše okruženje. To se dešava i u nekim drugim društvima, ali nekako mislim da su malo možda… Što su im više resursi različiti dostupniji, nekako su i vidici širi i lakše se prihvataju neke stvari.
Aleksandra Bučko: A da li feminizam imam svoj negativni aspekt u smislu, već ste spomenuli i Evropsku uniju. Mislim, Evropska unija ima jako dobrih strana, ima i nekih negativnih, naravno. Da li tako i feminizam, i šta je to?
Smiljana Milinkov: Mislim, iz mog ugla mislim da nema, jer nema, ja ne vidim nikakvu negativnost upotrebi da ljudi budu ravnopravni. Sad namerno koristi termin ljudi. Možemo reći muškarci i žene možemo sad razvojiti na različite druge grupice i ovaj različite zajednice. To je jednaka potreba i sad hajde feminizam je specifična zato što se bori za polje prava, za veće prava žena. A kažem, tu su zajedno i sa ostalim pokretima koje se bore za jednakost. Tako da ja ne vidim tu nikakvu negativnu stranu u borbi. Možda načini, da kažem načini na koji se sprovodi ta borba možda nikad nisu dovoljno efikasniji – spomenula sam da se više od 100 godina traje borba, a dokle smo došli da još i dalje nismo apsolutno jednaki. Nekako čak imam osećaj da se već poslednjih nekoliko godina i dolazi do retradicionalizacija, da se vraćamo nazad nekako zato što, ono što sam i govorila, kad vi izađete izvan nečega gde ste sigurni vi se nađete na vetrometini. Biti na vetrometini nije prijatno koliko god da imate želju da se osetite slobodniji da se osetite bolje. Recimo žene da budu samostalnije, ali nije lako boriti se u jednom svetu koji nije prilagođen ženama nije uvek blagonaklon. To nije lako, to je izuzetno teško. I nekako, to sam primetila kod mlađih žena kao da postoji potreba da bude ušuškanije – „Ok, završiću fakultet, udaću se, da ne moram ja previše da mislim i to je neka moja sigurnost“ jer je mnogo teže izaći i boriti se i vući. To je mnogo, mnogo, mnogo teže ali ovaj, to donosi jednu slobodu. I to bi trebalo da bude izazov i negde po mom mišljenju nešto čemu mi težimo. Da ja ne zavisim od toga da li je to moja slobodna volja i želja – „Ok, da li ću biti u nekoj zajednici, da li ću imati dete, neću imati dete, na koji način, da li ću raditi, koliko ću raditi, na koji način ću raspolagati sredstvima koja zaradim. Eto to je ta sloboda koje vuče i ogromnu odgovornost. Vi ste onda odgovorni. Mnogo u našem društvu se svi negde, sklanjaju od odgovornosti. Pa mnogo je lakše i jednostavnije. Kažem, kada izađete iz tog nekog kruga, vi ste na vetrometini i to nije lako i jednostavno. Mnogo je teže nego kada ste ušuškani i kada neko postavi sve okvire i vi samo se krećete unutar tih okvira. To je mnogo jednostavnije, ali podrazumeva da vi nemate slobodu. Pa sad, izbor je na svakom od nas pojedinačno.
Feminizam = ravnopravnost
Aleksandra Bučko: Kakve veze feminizam ima sa ravnopravnošću? Spomenuli ste upravo ljude – niste rekli žene ili muškarci ili ne znam – ljude. Kakve veze sa feminizam ima sa ravnopravnošću?
Smiljana Milinkov: Ja bi tu stavila jednakost, jer to negde, ja bar tako razumem, moje shvatanje feminizma i za ono za šta se zalažem: ne da muškarci imaju manje prava, nego da mi svi imamo, da smo svi ravnopravni. Da svako može da se ostvari u onome što želi. Ne da muškarci budu manje manje muškarci, niti žena da budu manje niti da se menjaju uloge, nego da krenemo i da imamo jednake mogućnosti. Da krenemo se istih pozicija, a ne kada recimo, i dalje je to dosta prisutno, u porodici gde recimo imate muško i žensko dete pa se od malena zna da će sva imovina biti predodređena tom dečaku. Eto tako su i naše babe, tako su i naše prababe i pevale i ćutale jer one, ustveri njima je bilo to: „vi ćete se udati, odlazite, a kuća i sve ostalo ostaje ovom članu koji je muška glava. Biće jednog dana muška glava porodice. E to nisu ravnopravne pozicije i kad u startu odrastate u takvoj porodici da znate da negde se od vas očekuje da se dobro udate da bi ste stekli nešto, a dok onaj ko je muško dete eto samim svojim rođenjem dobija – to je već vrlo loša startna pozicija. A nažalost, tako se i dalje generacije vaspitaju. Mislim, menja se, ali negde i dalje to ostaje.
Ne živimo u ravnopravnom svetu dok nam svima startne pozicije nisu iste
Aleksandra Bučko: Taman ste mi ustvari dali šlagvort. Htela sam da te pitam da li živimo u rodno ravnopravnom svetu, odnosno u kojoj meri je ta rodna ravnopravnost rasprostranjena?
Smiljana Milinkov: Nažalost, ne živimo. Počevši od, sad sam govorila, ta očekivanja sa kojima se uopšte, sa kojom pozicijom se recimo ženska deca suočavaju od najranijih nogu, pa nadalje i tokom školovanja nekako uvek se recimo, matematika i takmičenje iz matematike to je za dečake, književnost i već ne znam, muzičko – tu su devojčice. Tu je već podela, u samoj školi. Učitelji, učiteljice ili hajde nastavnici, deci pričaju o tome da je sramotno da mame imaju pomoć u kući – one treba sve same da rade. Eto to. Ne govorim samo porodici -evo šire, ono što je ogromni faktor koji utiče na obrazovanje na prvom mestu, ali i na vaspitanje dece jeste to školsko okruženje. Pa nadalje da ne govorim. Evo samo pogledajmo koje fakultete upisuju momci, koje devojke. Filozofski je tradicionalno decenijama ženski fakultet, Fakultet tehničkih nauka je muški i tako dalje i tako dalje. Tako da negde ne postoji svest i dalje o potrebi da se ne jednak način vaspitavaju i ženska i muška deca. To i dalje utiče na uopšte njihov krajnji položaj, kada odrastu jednog dana u društvu. Evo kada birate poklon za bebu, prodavačica vas prvo pita da li je dečak ili devojčica i nema, tu odmah počinje razvrstavanje. Igračke kada gledate tačno postoji kutak za dečake i kutak za devojčice. Mislim sve se to menja lagano, ali i dalje onako na dosta stabilnim osnovama i nogama i te promene ne dolaze onako kako bismo možda želeli.
Neravnopravnost je očita
Alekandra Bučko: Znači to više nije… Htela sam da vas pitam da li je prekrivena ta rodna neravnopravnost ali mi u još uvek nismo došli do toga, da je ustvari to očito.
Smiljana Milinkov: Jeste očito. Vi recimo uzmite koliko očeva koristi mogućnost porodiljskog odsustva? Čitala sam pre neki dan neke podatke na nivou Srbije za to, da mislim svaki 200. otac koristi mogućnost da bude sa bebom. Nije to stvar samo mogućnosti brige, to je i nešto što je, da kažem, najlepša stvar na svetu kad vi imate mogućnost da budete sa svojim detetom u tim prvim danima. Da ne govorim sad samo ono što je briga, što je odgovornost, sve što što je muka, nego ono što je lepota roditeljstva. I tu, mislim da su u tom smislu recimo očevi na gubitku. Jer ne mogu da osete to što je lepota – dobar deo njih. S druge strane, hajde počela sam sa onim što je lepo, a sa druge strane roditeljstvo je jedna ogromna odgovornost. Znači vi brinete za jedno malo, malo biće i ono apsolutno, u potpunosti zavisi samo od vas, to je ogromna, ogromna odgovorst i ogromno breme za roditelje koje u najvećoj meri snosi mama, majka. E to, to je – sad kad ovde, ravnopravnost – gledamo i ono što je lepo da se deli, ali ono što je, hajde da kažemo one, neću da kažem nikako ružne, nema ružnog ništa u roditeljstvu. Ali ta odgovornost je nužno da se podeli, da bi u u toj zajednici muškarac i žena bili jednako zadovoljni i srećni i jednako ispunjeni. Jer vi ako, ovaj sami snosite tu odgovornost, konstantno – pa naravno da ne možete da budete apsolutno ispunjeni. A da ne govorimo to, o potrebi da bi žena i da radi, i da ima svoj neki život koji, pogotovo u prvim godinama ne može da ostvari. Eto, na ovim vrlo pojedinačnim primerima se vidi da je daleko od toga da… Hajde, proklamovano i možemo i reći, ono što je zakon neki nivo – to sve može da bude i OK. Mada imamo problematičan zakon o pomoći porodiljama, finansijskoj pomoći porodiljama. Mislim, to je apsolutno, ali to je ono što je od strane države problematično i što je otežavajuće i što ukazuje na nejednakost i na ponižavajući položaj majki. A ovo govorim u nekom kulturološkom kodu da, eto, ne postoji ta svest da u tom roditeljstvu i uživaju ali i o deci brinu jednako i majka i otac.
Aleksandra Bučko: To sam i htela da vas, to je jedno ustvari, bilo od pitanja, kada je u pitanju ta rodna ravnopravnost – gde su tu muškarci. Odnosno, upravo to, za to porodiljsko, gde muškarac ili ima jako ograničeno ili, u nekim radnim odnosima, on ne može da dobije to porodiljsko, ili…
Smiljana Milinkov: Zakonski bi mogao, ustvari, nužno je da i otac i majka budu zaposleni da bi muškarac mogao da koristi porodiljsko, ali je stvar u tome: i oni muškarci koji bi hteli da koriste, oni u svom okruženju bivaju ismevani. Oni su papučari. U našem društvu se shvataju kao neko ko je, eto tako – ženskać, pa će sad da menja pelene umesto da ide na posao. Zato što je u našem društvu briga, i uopšte briga o deci i roditeljstvo se smatra nečim manje vrednim, zato se i prepušta ženama. Pa sad, možeš misliti, menjanje pelena koje je zadovoljstvo u tome. A nije samo to. To je ogromno, kažem to iskustvo koje bi svako trebao, i to može samo da dobro donese i muškarcu i ženi. Biti roditelj – to je nešto što je najlepše. Ali ovaj ovde se sada svodi, kod nas se roditeljstvo sa te muške strane svodi na to da se eto, odvede dete na sportić i vrati, ili se malo poigra, kada se vrati s posla i to je to. Mislim da neka istraživanja, odnosno statistika pokazuje da očevi provode nekih 11 minuta dnevno sa decom. Eto, to je jedan od pokazatelja ravnopravnosti. Da ne govorim o nekim specifičnim zanimanjima, o stavovima kada se žene pojave na nekim mestima na kojima se ne očekuje da žene imaju vode vodeću ulogu. Gde se potcenjuju, smatraju da nije dovoljno dobro, da neće, da posao neće biti dovoljno dobro urađen. Podcenjuje se i njihova stručnost, i tako dalje, i tako dalje. A s druge strane, opet kada pogledamo, ne mogu sad neke statističke podatke, ali činjenica je da više devojaka završava fakultete, i da je više devojaka koje su visoko obrazovane, a sa druge strane je više i devojka koja su na tržištu rada i to govori dosta.
Gledamo na pol, ne na stručnost
Aleksandra Bučko: Kada već pričamo profesijama – Da li postoji diskriminacija, odnosno da li u našem društvu mi možemo da pričamo o vaspitaču u vrtiću ili o vozačici šlepera?
Smiljana Milinkov: Teško, teško. Jednako postoji, možda je veći zazor kada vidite, recimo vozačicu u autobusu ili kamiona, onako postoji, inače imamo problem kada, sa ženama u saobraćaju odnosno, stereotip o ženama u saobraćaju – to je široko rasprostranjen i kod muškaraca i žena. Tako da je to ogroman problem, ali druge strane postoji onako, hajde kažem, zazor i kada se shvati, kada ljudi shvate da će umesto vaspitačice njihovo dete imati vaspitača. I tu se isto procenjuje i ne gleda se, zato što se gleda da li je muško ili žensko, a ne gleda se nečija stručnost. Koliko je neko stručan i sensibilisan da radi sa decom. Evo, maločas smo ćerka i ja pričale i pitala me: „a zašto ljudi koji ne vole decu rade u vrtiću?“ i to je poenta. Znači, da oni koji rade u bilo kojoj profesiji, da budu apsolutno stručni za to što rade, a ne da li su muško, žensko ili se apsolutno ne izjašnjavaju rodno.
Muškarci su sigurniji. Zato je prva asocijacija na rodnu ravnopravnost – prava žena
Aleksandra Bučko: Nekako, kada se pomene pojam rodne ravnopravnosti mi automatski pomislimo na žene, na prava žena i na borbu žena za da budu jednake. Zašto se ne pomisli na na muškarce ili na možda čak, sad imamo i ljude koji se izjašnjavaju kao nebinarne?
Smiljana Milinkov: Rodno neopredeljeni. Pa oni, nekako još nisu ni stigli na red. A zašto se misli na žene? Pa zato što žene jesu realno u lošijem položaju, i one su te koje se bore za svoj bolji položaj. Muškarci su ovaj, u principu dosta sigurni na svojim. Mada otvara se tu ogromno pitanje, u današnjem svetu je negde i prilično poljuljana ta pozicija muškarca, u smislu da je ovaj period tranzicije, i uopšte taj taj period nesigurnosti, često muškarci ostaju bez posla, često oni ne mogu da budu ti – odnosno da ispune ona očekivanja koja je od njih društvo, patrijarhalno društvo je postavilo pa sad da bude on taj koji zarađuje, on taj koji otplaćuje kredit, plaća letovanje, on je taj koji donosi pare u kuću. I često nisu u mogućnosti, pojedini, da ispune ta očekivanja, a s druge strane i društvo od njih to očekuje. Onda se oni nalaze negde između i ogromne nezadovoljstvo nesigurnost imaju. Ima i onih koji smatraju da je sasvim u redu da žena više zarađuje i to je.. Ali je ovaj opet, u nekom društvu oni se ne smatraju dovoljno vredni, i mislim da je tu dosta onako, poljuljane su pozicije. I da zaista bi trebalo da se vodi računa i o tome kako će se oni naći, i da se one lepe stvari ovih promena – negde da se više govori o tome. Za razliku recimo, od naših očeva koji su još manje vremena provodili u kući i sa svojom decom današnji očevi imaju veće mogućnosti i više mogu i da se to shvati kao blagodet. Kao nešto što je pozitivno, nešto što je lepo. E tu negde kažem dolazi, ne smatram da su muškarci u lošijem položaju, i dalje su žene u mnogo, mnogo lošijem, o tome govori, nažalost broj ubijenih žena u porodičnom nasilju. Za poslednjih 10 godina je tri, više od tri stotine žena ubijeno. To je zaista ogroman, ogroman broj, i to možda više od ovih finansijskih i drugih momenata govori u stvari o tome koliko su žene ugrožene. Ali i to govori o tome da muškarci sad ne mogu baš ni da se snađu u svojim ulogama. S jedne strane ne prihvataju jedno, a sa druge strane negde se menja i onaj tradicionalan način, i oni se sad ne snalaze u ovom nekom međuprostoru i rodna ravnopravnost bi prevashodno trebalo da podrazumeva i jedno i drugo. Da kažem da se brine. Jesu žene u lošijem položaju, ali naravno to ne znači da muškarci ne treba da budu dobro. Treba i jedni i drugi da budu dobro i da se osećaju dobro, da se osećaju dobro u svojoj u svojoj koži, u svom životu, u svom izboru da budu ispunjeni da budu sretni.
Najgori primer diskriminacije – porodična ubistva, a društvo nije svesno
Aleksnadra Bučko: Pred kraj, kratko da se osvrtnemo na možda… Da pokažemo slušaocima koji su neki najgori primeri diskriminacije koji ste vi čuli ili doživeli ili na koje biste ukazali?
Smiljana Milinkov: Pa mislim da su najdrastičnija ova porodična ubistva. To jeste zaista, zaista nema… Mislim, ljudski život nema.. Zaista nema šta da bude strašnije. Ja bih se na to.. I mislim da je ogroman problem u našem društvu, a plašim se da društvo nije dovoljno svesno. Koliko to što se dešava u porodici i ono što zovemo porodično nasilje i kakve su posledice uopšte na čitavo društvo. Jer to je kao domine jedno povlači za sobom drugo i zaista mislim da je jako, jako, jako tonemo u vezi sa uopšte i verbalnim i psihičkim, a pogotovo kad je reč o fizičkom nasilju i to je negde… Jer kreće, naravno da sve kreće iz iz kuće. I dalje se širi, a država nema kvalitetan, a plašim se da ni ne želi da ima kvalitetan odgovor na tu situaciju kad je sasvim.. Hajde, neću da kažem, nije normalno, ali se u našem društvu eto to više nije ni vest kad ne znam, čovek ubije ženu. Nego kažemo „e, još jedna“ – a to je u stvari zastrašujuće.
Aleksandra Bučko: Da ne bi završili na tako teškim temama koje su možda pozitivne primere, da li imamo neke pozitivne primere koji nas okružuju, gde ta rodna ravnopravnost, gde bi možda mogli da kažemo da nije bitno ko je ko,ko je kog pola?
Smiljana Milinkov: Ima, ima pozitivnih primera i zato ja bih se vratila na onaj sam početak, kada vidim, kada pričam sa mladim ljudima koji imaju široka shvatanja, koji su otvoreni i koji ustvari, iz razgovora mogu da shvatim da kod njih zaista nema veze ko je kog pola, je kog rodnog opredeljenja, seksualnog, i tako dalje – nego se gleda čovek. U smislu, i s jedne strane košta može, ko šta ume i koliko zna. E to je ono što je zaista pozitivno i zato sam i istekla na samom početku, da zaista negde i moja nada jesu mladi ljudi koji su spremni da se menjaju, koji su otvoreni i koji nemaju problem da preispitaju sebe bi da budu načisto sa sobom. I mislim da je to jako važno.
Aleksandra Bučko: I sa tom mišlju ćemo završiti današnje „Urbane razgovore“. Hvala vam, Smiljana, na ovom razgovoru. Ovo su bili „Urbani razgovori“, podkast MultiRadija, ja sam Aleksandra Bučko, a i sledećeg meseca razgovaramo sa interesantnim ljudima o važnim i ili interesantnim temama.
