Prevencija narkomanije ili prestani pre nego što počneš…

Istraživanje bolnice Vita iz Novog Sada iz 2016. godine na uzorku mladih od 15 do 30 godina je pokazalo da je svaki drugi mladi čovek u Srbiji ponuđen drogom, čak 69,8% poznaje nekog u svom neposrednom okruženju ko je konzumira, dok skoro polovina ispitanih zna gde i od koga može da je nabavi. Ovi podaci ukazuju na visok nivo izloženosti mladih riziku od droga, a samo istraživanje je sprovedeno na uzorku od 400 ispitanika. Rezultati su pokazali i to, da je svaki četvrti mlad čovek probao drogu. Prevencija narkomanije je tema o kojoj smo za MultiRadio pričali sa bivšim zavisnikom od psihoaktivnih supstanci Jovica Oluški, aktivista organizacije Marita Zapadni Balkan koja se bavi prevencijom narkomanije.

Prevencija narkomanije ili prestani pre nego što počneš. / Foto: pixabay.com

Tema narkomanije, zavisnosti i droga je vrlo teška. Priznaćemo da ne volimo baš mnogo da na ovu temu diskutujemo. Kako je vama, kada da o ovoj temi pričate, kao čoveku, koji je bio zavistan od psihoaktivnih supstanci?

“Meni je zaista super da govorim na ovu temu, pogotovo zato što radim za organizaciju Marita Zapadni Balkan, koja se bavi prevencijom narkomanije u srednjim i osnovnim školama. Ta prevencija je zasnovana na ličnom iskustvu a to je i dokazano, da deca mnogo lakše prihvataju i apsorbuju neko lično iskustvo, nego klasična predavanja. Ukoliko jedna osoba iz moje priče nešto nauči, ja sam postigao cilj. Naš moto je „Prestani, pre nego što počneš“.”

Kako vaša priča počinje?

“Ja sam se drogirao dvadeset godina. Počeo sam sa jednim „bezazlenim“ uzimanjem marihuane a to je, kako na prevenciji kažem, najgora odluka koju sam doneo u životu. Ono me je odvuklo dalje u eksperimentisanje s drogama. Bio sam na kokainu, na kreku i svim tim drogama a na kraju sam poslednjih deset godina bio na heroinu. Upravo u tih poslednjih deset godina drogiranja sam shvatio da imam problem, hteo sam da prestanem da se drogiram, ali je to bilo jako teško. Uspeo sam da se skinem na dva-tri meseca, onda sam ponovo počeo da koristim. Na prevencijama posebno naglašavam da ne postoje lake i teške droge. Sve droge imaju psihičku zavisnost, tako da nije istina ono što čujemo na ulici da je neka droga laka i od nje se ne može postati zavisnik. Naglašavam, svaka droga izaziva psihičku zavisnost, zbog koje sam joj se ja vraćao. To je ono što pokušavam da naglasim i objasnim deci.”

Prevencija narkomanije je bila u fokusu nedavno održanog Čitalačkog kluba živih knjiga u prostorijama organizacije Balkan Idea u Novom Sadu. Tema je bila “Bivši zavisnik od psihoaktivnih supstanci” a zajedno sa bivšim zavisnikom od psihoaktivnih supstanci Jovicom Oluškim se govorilo o velikim borbama koje je vodio sa sobom i okolinom i kako je uspeo iz svega da pronađe pravi put. / Foto: Miroslav Gašpar

Koliko se u tradicionalnim medijima, ali i na filmovima realno prikazuje ovaj problem? Da li imao pravu sliku realnosti?

“Da budem iskren, ja nisam gledao ništa, što se bavi pomaganjem zavisnicima. Video sam da ima takvih programa, ali nisam gledao. Na kraju se sve svodi na odluku čoveka. Ja sam se skinuo tako, što sam bio u rehabilitacionom centru Raskršće na Čeneju a rehabilitacija je trajala 18 meseci. Na njoj ti imaš obaveze koje treba da ispuniš, stvari koje moraš da promeniš na sebi, jer narkomanija nije puko uzimanje droge. To je ujedno i način razmišljanja a ti moraš sve to da promeniš. Dok si u programu misliš da je to teško i da nećeš uspeti, ali pravi posao nastupa tek kada prođeš rehabilitacioni program.”

Pomenuli ste da narkomanija nije puko uzimanje droge, nego stil života, razmišljanja.

“I nikako drugačije! Sve se svodi na to – kako nabaviti pare, kako nabaviti drogu, koga prevariti, koga opljačkati, šta prodati… To ide prvo, prodaja stvari a posle ovo dalje nabrojano. Ja sam to nazvao kurblanje, odnosno ta narkomanska manipulacija, naročito ako ste dugo u tome, treba mnogo vremena da prođe da ona ne bi više bila deo vašeg karaktera.”

Istraživanja pokazuju da droga vreba na svakom koraku. Da li je do nje zaista tako lako doći?

“Da, jako je jednostavno doći do droge. Kada sam ja počeo da se drogiram, nije bilo tako jednostavno. Osim toga, što je lako doći do droge, veliki problem je i to, što postoje novi trendovi, nove droge. Posebno naglašavam da je i inače velika lutrija, pošto nikada ne znaš šta će ti prodati a jedno uzimanje može biti fatalno. Vrlo je to jednostavno – dok ima potražnje, biće i ponude. Izgubiš zdravlje, prijatelje, njihovo poverenje… Sve to nekako se može nadoknaditi. Ono, što se ne može nadoknaditi jeste i jedan izgubljen dan. Da ne pričam o dvadeset izgubljenih godina…”

Borili ste se deset godina, odnosno od momenta kada ste sami sebi priznali da imate problem. Koliko je teško izaći iz tog kruga? Pretpostavljam da ste imali takve prijatelje…

“Imao sam, ali ja sam sam išao po drogu. Nije mi bilo potrebno društvo za drogiranje. Mogu da se dotaknem toga, da sam pre odlaska na rehabilitaciju i prilikom neuspešnih pokušaja „skidanja“ išao kod psihijatara. Tek na rehabilitaciji sam shvatio da je dubinski uzrok mog problema, kako se to stručno naziva, i zbog čega sam počeo da se drogiram bio moj odnos sa ocem. Moj drugi psihijatar mi je to kazao, ali ja to nisam mogao da prihvatim – imaš problem sa ocem a zbog toga nemaš dovoljno samopouzdanja, samopoštovanja i povodljiv si a u stvari ti treba da naučiš da živiš sa tim. Meni je to tada bilo neprihvatljivo. Tek nakon rehabilitacije i sa 40 godina ja shvatam da to nije bio moj problem, već problem mog oca. Shvatio sam da ne mogu promeniti ništa, ali mogu da počnem da živim svoj život.”

Jovica Oluški: “Tek nakon rehabilitacije i sa 40 godina ja shvatam da to nije bio moj problem, već problem mog oca. Shvatio sam da ne mogu promeniti ništa, ali mogu da počnem da živim svoj život.” / Foto: pixabay.com

Kako ste doneli odluku o odlasku na rehabilitaciju? Pretpostavljam da ste u tom momentu bili čisti.

“Nisam bio trezan, ali je to bio kraj. Imao sam iza sebe prvi brak. Oženio sam se, pod znacima navoda sam bio čist deset meseci – koristio sam sve, sem metadona, trodona i heroina. Krenulo je lepo, ja sam imao posao, bivša žena je imala posao. Međutim, ona otputuje negde, ja počnem da se drogiram… Uglavnom, na kraju se sve raspalo. Iako svesno nisam razmišljao o samoubistvu, uzimao sam velike količine droge i bilo je pitanje hoću li preživeti ta uzimanja. I u jednom trenutku mi je drugarica predložila „Raskršće“, otišao sam, video te ljude, takođe bivše narkomane, koje poznajem sa ulice. Međutim, oni su bili nekako drugačiji, nisu bili u konstantnoj borbi. Pomislio sam da ću pokušati još jednom. Odlučio sam se da prvi put u svom životu nešto uradim kako treba i do kraja.”

Od čega se rehabilitacija sastoji?    

“Imate stručno osoblje, posebno svako ima svog konsultanta. Postoji šest faza tokom rehabilitacije. Prva je prilagođavanje, u drugoj se postavljaju ciljevi. Meni je bilo jako teško, jer sam bio najstariji i bilo je teško primiti nešto od nekog, ko ima mnogo manje godina od mene, iako sam mnogo godina proveo kao narkoman. Morao sam to da prevaziđem, da čujem i prihvatim ljude i nešto, što mi neko govori. Radi se na promenama, slabostima, postoji radna terapija, uči se, polažu se lekcije, program je zasnovan na veri u Boga. Meni nije bilo teško da poverujem u Boga, jer sam deset godina mislio da mogu sam. Verovao sam u sebe, nisam uspeo a na kraju sam poverovao u Boga i uspeo.”

Kao aktivista organizacije Marita vodite radionice i predavanja o prevenciji narkomanije u srednjim školama. Kako protiču tribine, odnosno vaša izlaganja u srednjim školama?

“U ovom trenutku ja vidim da je to smisao mog života. Zato tako i nastupam a koliko mi je drago, toliko mi je i teško kada odem među tinejdžere. Znam kakav sam ja bio, znam takođe koliko je teško dopreti do njih. U prevenciju pokušavam da inkorporiram neke stvari, nešto, što se ne uči u školama – od onog da je život težak i pun problema i da oni tako mladi treba smelo da iskorače, zadaju sebi neke ciljeve, da nauče da razgovaraju sa sobom, da nauče da razmišljaju. Koliko god zvučalo banalno, ali retko ko od nas sedne na petnaest minuta i „razgovara“ sam sa sobom.”