Promene u Promeni – Život provincijskih plejboja

„Život provincijskih plejboja“ je prva komedija del arte koju sam ja pogledala. Dakle, znala sam neke krajnje laičke podatke koje sam dopunila uz pomoć majke znanja – Interneta i svojih prijatelja. Guglam i raspitujem se…. Komedija del arte se bazira na improvizaciji, prostoj scenografiji i prenošenju tema koje su da tako kažemo – ljudske i univerzalne. U njima svoje majstorstvo pokazuju glumci, jednostavno obučeni, gestikulirajući svaku emociju kako bi je što vernije dočarali (pa čak i prenaglasili) publici.

Ako je suditi po prikazanoj glumačkoj veštini onda su „Plejboji“, u režiji Borisa Isakovića, svakako odgovorili na temu komedije del arte. Glumci ne samo što su pokazali svoje majstorstvo već su i zaista zabavili publiku što i nije tako lak zadatak. Sigurno ste se pre kupovine karte za neku komediju pitali: Da li će me zaista nasmejati? „Plejboji“ sigurno hoće.

Srž priče jesu brak i bračna neverstva. U početku nevešto sakrivanje tragova prevare izaziva smeh ali kako predstava odmiče nemoguće je a da sebi ne postavite brojna pitanja.

Koliko se u realnom životu često banalizuje ne samo institucija braka već i iskreni odnosi dvoje ljudi? Ukoliko ne želimo da se otkrijemo kao emotivno ranjivi dok u isto vreme želimo da ostanemo privrženi emotivnom odnosu u kojem se nalazimo, zašto se onda čudimo što nepoverenje i strah od vezivanja često idu ruku pod ruku? Da li su prevare naizgled logična posledica kada u jednom odnosu izostane balans ove dve strane i sve, samim tim, postane „over the top“? Koliko često razmišljamo o onom drugom i da li on/ona pati zbog naših odluka?

Scena iz predstave "Život provincijskih plejboja"
foto: Teodora Jović

Posle predstave razgovarala sam sa Radetom Maričićem, glumcem iz klase Borisa Isakovića, koji glumi jednog od plejboja. Po njegovim rečima ova predstava nosi neku vrstu upozorenja na posledice koje mogu da proisteknu ukoliko se nastavi sa promovisanjem takvog ponašanja kroz forme rijaliti programa.

Kada smo se osvrnuli na metode koje su likovi koristili, poput izmišljanja bolesti i trudnoće, kada su laži zapravo dobile očigledno banalizovan karakter, rekao mi je:

Ljudi su na sve načine spremni da opravdaju svoje postupke, da prema sebi budu veoma blagi a da iste stvari drugima oštro zameraju. Postoje dupli standardi kojima se ljudi u svakodnevici rukovode. Postavljanje nogu jedni drugima, laži, neiskrenost… To je problem komunikacije između ljudi. Svi se okreću lakšim stvarima, umesto samo da rade na svom odnosu.

Na moje pitanje da li misli da su ljudi spremni da prevare a da u isto vreme prihavate da budu prevareni, Rade je rekao:

Stvarno ne znam odakle dolazi nada da možemo da radimo nešto loše, a da nam se loše ne vrati?

Međutim, stekla sam utisak da je i pored silnih prevara i laži u ovoj predstavi izostala iskrena patnja. Zaista, ovo je komedija u kojoj se smeh ponekad meša sa očajem. I to očajem onih koji su na teži način naučili da ako iskrenost ne postoji onda…… kao što i lajtmotiv predstave kaže: Ovo nije moglo da izađe na dobro!

Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •