Samo jedan propust u lancu reagovanja može biti fatalan po život

Nasilje nad ženama je jedan od osnovnih društvenih mehanizama kojima se žene prisiljavaju da budu u podređenoj poziciji u odnosu na muškarce.  Nasilje nad ženama je prepreka u postizanju jednakosti, razvitka i mira – deo je definicije nasilja nad ženama prema dokumentima Ujedinjenih nacija.

Kako bi se nasilje nad ženama sprečilo ono mora da bude inkriminisano, stoga kako na međunarodnom nivou, tako i u Srbiji postoji niz zakona koji regulišu ovu oblast, a primena propisanih sankcija treba da doprinese iskorenjivanju nasilja nad ženama.

Nasilje u porodici u Srbiji regulisano je sa nekoliko zakona koji se odnose na kažnjavanje, zaštitu i prevenciju.

Prvi je Krvični zakonik koji se odnosi na kažnjavanje učinilaca nasilja u porodici, a prema kom je nasilje uvedeno kao krivično delo 2002. godine. Prema ovom Zakonu nadležni državni organi kada saznaju da se desilo nasilje u porodici, ili na njega sumnjaju, imaju obavezu da ga prijave Tužilaštvu, nakon čega Tužilaštvo ukoliko utvrdi da postoje elementi nasilja mora da započne postupak protiv učinioca. Jednom kada postoje dokazi da se desilo nasilje, slučaj mora, po ovom Zakoniku, da bude procesuiran, objašnjava Diana Malbaša, pravnica Autonomnog ženskog centra u Beogradu.

“Tužilaštvo, kada ima saznanja da se to desilo, ili prepozna da postoje elementi nasilja u porodici, službenim putem mora da započne postupak protiv učinioca.  Žrtva, naravno, učestvuje u tom postupku, pitaju je da li ona ima mogućnost da svedoči, ali u svakom slučaju, čak i kad žrtva kaže da ne želi da svedoči u tom postupku, a postoje drugi dokazi koji ukazuju da se nasilje u porodici desilo – to delo mora da se procesuira“, objašnjava ovaj zakon Malbaša i dodaje kako je za nasilje u porodici predviđena kazna zatvora od 3 meseca do 15 godina u zavisnosti od težine dela, te da se ovaj Zakon odnosi na kažnjavanje i na krivični postupak.

Drugi zakon jeste Porodični, nastalja pravnica Malbaša, koji zapravo propisuje zaštitu od porodičnog nasilja i predviđa koje su mere zaštite koje jedna osoba može da traži kada je izložena ovom obliku nasilja.

“Mere zaštite mogu da budu zabrana daljeg uznemiravanja, prilaska toj osobi, zabrana prilaska njenom mestu stanovanja, mestu rada i čak i u težim slučajevima nasilja u porodici, da se traži i iseljenje iz tog porodičnog domaćinstva i ukoliko žrtva nije u tom stanu da se traži njeno useljenje. To je regulisano Porodičnim zakonom i to je klasičan parnični postupak. Žrtva ima pravo da podnese tužbu protiv nasilnika, postupak se vodi pred sudom, ali se obavezno u takvim slučajevima traži i mišljenje centra za socijalni rad”, objašnjava pravnica Malbaša. Dodaje i to da ove mere za zaštitu od nasilja u porodici službenim putem mogu da traže i Centar za socijalni rad i Tužilaštvo kad prepoznaju da se radi o nasilju u porodici i da je potrebno da se odrede mere kako bi se žrtva zaštitila.

Primena međunarodnih standarda

Međunarodni propisi i zakoni mogu da služe donosiocima odluka i zakona kako bi u što boljoj meri precizirali sve korake kada je u pitanju prevencija nasilja, postupci državnih organa u slučaju akutne situacije nasilja, ali i njegove sanacije.

Srbija 2017. godine usvaja i treći propis kojim se reguliše ova oblast. To je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, koji u sebi sadrži pojedine članove i propise upravo zbog ugledanja donosioca odluka i zakona na Konvenciju Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Prema rečima Snežane Knežević, zamenice Pokrajinskog ombudsmana značaj ovog zakona je pre svega u njegovom preventivnom karakteru.

Zakoni u Srbiji odnose se na kažnjavanje, zaštitu i prevenciju nasilja / Foto: Giammarco Boscaro / Unsplash)

“Zakonom se ispunjavaju standardi koje je postavila Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici, poznatija kao Istambulska konvencija koju je naša zemlja ratifikovala 2013. godine. Značaj zakona je, pre svega, u njegovom preventivnom karakteru i delovanju na nasilje, to jest u sprečavanju da se ono uopšte dogodi. Pored toga kao vrlo važno treba istaći da ovaj zakon obavezuje nadležne institucije na pružanje zaštite i podrške žrtvama nasilja u porodici, pa se tako propisuju, na primer, hitne mere zaštite, procena bezbednosti rizika, izrada individualnih planova zaštite i podrške žrtvi i slično.”

Dodaje i kako zakon “uređuje i postupanje državnih organa i ustanova u borbi protiv nasilja i njihovu međusobnu saradnju i koordinaciju, obučavanje profesionalaca, ali i prekršajnu odgovornost istih ako neodložno ne prijave i ne reaguju na svako saznanje o nasilju ili neposredne opasnosti od njega.”

Sve veće promene u odnosu prema nasilju

Knežević dodaje i kako se najveći pomak u rešavanju nasilja u porodici vidi upravo nakon donošenja Zakona o sprečavanju nasilja u porodici.

“Tokom protekle decenije došlo je do promena odnosa prema nasilju i partnerskim odnosima iako zaštita osoba koje su preživele nasilje, pre svega žena i dece, još uvek nije na zadovoljavajućem nivou. Osim što je promenjena zakonska regulativa, povećana je, čini mi se, i pažnja javnosti u vezi sa ovom pojavom. Najveći pomak u rešavanju problema nasilja u porodici i partnerskim odnosima, učinjen je upravo donošenjem Zakona o sprečavanju nasilja u porodici.”

Snežana Knežević iz kancelarije Pokrajinskog ombudsmana dodaje i kako je ministarka pravde u republičkoj vladi iznela podatak da je od “početka primene zakona podneto preko 100 hiljada prijava za ovu vrstu nasilja i da se po svim prijavama postupalo. Takođe, izrađeno je 30 hiljada individualnih planova za zaštitu žrtava i izrečeno 38 hiljada hitnih mera, to jest iseljenje nasilnika i zabrana prilaska žrtvi.”

Ona takođe naglašava i kako je izuzetna vrednost ovog zakona, jer iako svake godine u Srbiji bude ubijeno oko 30 žena, veliki broj njih bude spašeno, a ta situacija se odnosi i na decu.

Inovacije u novom Zakonu – sprečavanje nasilja

Ranije spomenuta Istambulska konvencija dovodi do inovacija u Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, a Diana Malbaša ističe obaveznu procenu rizika.

“Procena rizika je zapravo procena rizika od nastupanja nasilja ili ponavljanja nasilja, to je nešto što zapravo svi državni organi moraju da rade. Oni kad procenjuju rizik oni moraju zapravo da sagledaju taj problem iz više uglova, da prikupe sve potrebne informacije o tom slučaju i o toj porodici da bi mogli pravilno da procene rizik i onda u skladu sa tim da znaju kako dalje da postupaju. Zakon kaže da, na primer, policija koja se obično prva susretne sa prijavom za nasilje u porodici, da oni zapravo kad izađu na teren, kad razgovaraju sa počiniocem i sa žrtvom moraju da uzmu informacije koje su bitne za slučaj kada se vrši procena rizika od nasilja. Tada se u skladu sa procenom rizika planiraju dalje mere.”

Neke od tih informacija jesu i: da li je ranije prijavljivano nasilje, da li osoba koja je učinila nasilje poseduje oružje, da li postoje pretnje ubistvom ili samoubistvom, da li postoji sukob oko starateljstva nad decom, da li postoji zloupotreba psihoaktivnih supstanci, da li se žrtva plaši nasilnika, te kako ona sama procenjuje rizik.

Novina je i to da na osnovu procene rizika nadležne institucije sada imaju mogućnost izricanja hitnih mera na osnovu čega se ovim zakonom radi na prevenciji eskaliranja nasilne situacije.

“Ono što je bitno jeste da policija od prijave nasilja u roku od 8 časova, može da izrekne hitnu meru. Na raspolaganju imaju dve hitne mere, a to su zabrana prilaska i kontaktiranja žrtve i udaljenje učinioca nasilja iz stana. To su hitne mere koje policija određuje na 48 sati. Posle toga, policija obavezno mora da izvesti tužilaštvo da je izrekla hitne mere i tužilaštvo, takođe na osnovu  svih informacija koje imaju o slučaju i koje im je policija dostavila procenjuju rizik i odlučuju da li će predložiti sudu da se te mere produže na 30 dana. Sud kad dobije takav predlog tužilaštva, ponovo procenjuje rizik i odlučuje da li se hitne mere produžuju ili ne. One se produže u većini slučajeva”, kaže Malbaša i dalje objašnjava kako su to mere koje treba da budu usmerene na to da nasilje koje se prvi put desilo, gde postoji naznaka da će se desiti da se u tom momentu nasilje tim hitnim merama zaustavi.

Međunarodni propisi i zakoni mogu da služe donosiocima odluka i zakona u Srbiji / Foto: Wesley Tingey / Unsplash

Kod nas se, objašnja Diana Malbaša, hitne mere dosta primenjuju, međutim, usled loše izvršene procene situacije na mestu dešavanja nasilne situacije, policija hitne mere izriče i nasilniku i žrtvi, što može uticati na poverenje žrtve u sistem.

“Možemo reći da se kod nas hitne mere zapravo dosta primenjuju. Na mesečnom nivou imamo, čini mi se, oko dve hiljade izrečenih mera, možda malo manje. I isto tako se zapravo te hitne mere i produže. Ono što je nekad problem u praksi jeste da se ne izvrši dobra porcena ko je počinio nasilje, a ko se branio u tom nasilju. Policija kada prosto ne zna šta da radi i ne zna kako da proceni ko je nasilnik, a ko je žrtva – tada i jednom i drugom partneru izrekene hitne mere. Što zapravo nije dobra praksa jer se na taj način žrtva obeshrabruje da dalje prijavljuje nasilne situacije.”

Generalna obuka o fenomenu nasilja

Nezavisna stručnjakinja Andrijana Čović objašnjava kako je za dobru procenu situacije potrebna obuka i čitavog seta drugih institucija koje se često čak i svakodnevno susreću sa situacijama nasilja. Čović dodaje da su obuke fokusirane na samu primenu zakona, a potrebna je i generalna obuka o fenomenu nasilja, kako bi profesionalci mogli da prepoznaju u kojim situacijama njihove predrasude mogu uticati na donošenje odluka.

“Zakon nije prepoznao čitav set drugih institucija osim tužilaštva i policije, koje i te kako imaju obavezu i odgovornost, ali se i svakodnevno susreću sa situacijama nasilja. Takođe, program obuke policija i pravosuđe rade po programima obuke Pravosudne akademije i pre svega su fokusirani na samu primenu zakona, zakonskih normi i njihovih tumačenja – dakle davanja alatki za konkretan rad za primenu ovog zakona.”

Čović dodaje i da se stalno apeluje da je profesionalcima i profesionalkama neophodna obuka o samom fenomenu nasilja generalno, o nasilju u porodici i nad ženama i da se radi na njihovim predrasudama i stereotipima.

“To su osnovne stvari kako bi profesionalci mogli da prepoznaju u kojim situacijama njihove predrasude deluju prvenstveno i kada oni svoj posao obavljaju u skladu sa svojim predrasudama što nikako ne bi smelo da se desi. Profesionalizam mora da bude na visokom nivou, a ne da aktivnosti sprovode u skladu sa nekim svojim ličnim uverenjima”, zaključuje Čović.

Dosledna primena sankcija dovodi do smanjenja krivičnih dela

Kada je u pitanju zakonodavstvo – ono bi trebalo da funkcioniše u smeru zaštite žrtava nasilja, a za to je potrebno i kvalitetno sprovođenje sankcija. Prema mišljenju nezavisne stručnjakinje Čović – nisu potrebne veće sankcije, već to da one budu primerene i dosledne.

“Moje mišljenje je da sankcije jesu dovoljne. Ono što je problem jeste izricanje sankcija odnosno primena propisa. Da bi postojao pad u vršenju određenog broja krivičnog dela nije važna samo visina zaprećene kazne, već je važno do koje mere se te kazne zaista i izriču i izvršavaju. Kod krivičnog dela nasilja u porodici je veliki problem što je, a na to ukazuju nalazi istraživanja Republičkog zaštitnika građana, samo 25 odsto od ukupnog broja krivičnih prijava stiglo do postupka suđenja. To je već četvrtina. Onda od tih 25 odsto više od polovine, oko 60, 70 odsto su uslovne osude. Pričamo o veoma blagoj kaznenoj politici kada je u pitanju ovo krivično delo gde se šalje poruka da za ova krivična dela počinilac neće biti sankcionisan. Odmeravanje kazne je ono što je važno. Da kazna koja je izrečena odgovara učinjenom delu.”

Veoma je važno da žene poznaju proceduru i glavne institucije kojim treba da se obrate ukoliko se nađu u nasilnoj situaciji. Nezavisna stručnjakinja Andrijana Čović objašnjava kako se žene uglavnom javljaju kada je nasilje u akutnoj situaciji, odnosno kada je napad ili nasilna situacija najizraženija. Tada žrtve uglavnom prvo zovu policiju.

“Najčešće prijave idu preko policije. To je možda i neki najbolji put da žene prvo prijave policiji sa svim potrebnim ličnim podacima, ali i sa podacima kada je nastalo delo nasilja, koja vrsta je u pitanju, da li ima maloletne dece, kao i podacima o učiniocu. Policija radi svoj posao u vidu izricanja hitnih mera i podnošenja krivične pirjave tužilaštvu. Sama prijava policiji bi trebala da bude dovoljna što se tiče žene koja se nalazi u nasilnoj situaciji. Daljim institucijama će biti upućivane, a Centar sa socijalni rad je važan u smislu psihološke podrške, pripreme za dalje korake i obaveštavanje žene.

Ukoliko ima fizičkih povreda, Čović naglašava da je obavezno potrebno otići kod lekara u momentu nastanka povreda kako bi lekar što bolje mogao da ih zabeleže te povrede, a veoma je važno da se kod lekara koristi protokol za zdravstvene radnike i da sve povrede koje su nastale zabeleže na mapi – upišu ih i opišu.

“Ako fizičke povrede nisu vidljive, mora se popuniti obrazac koji je obavezan po protokolu, a lekar može i uputiti kod psihologa koji može da da adekvatan izveštaj koji je posle primenljiv na sudu u slučaju psihološkog nasilja.”

Kada je u pitanju seksualno nasilje, veoma je važno da žene, ali i zdravstveni radnici znaju da u okruzima Vojvodine postoje Centri za žrtve seksualnog nasilja pri bolnicama, dalje objašnjava Čović.

“U njima žene koje su bile izložene seksualnom nasilju imaju drugu vrstu podrške  u smislu da se pregledaju samo jednom. To predstavlja veliku promenu u praksi i jako, jako važnu za žene koje su preživele seksualno nasilje. Isto tako, imaju i psihološku podršku od savetnica koje dolaze u centre. One sa njima razgovaraju i pripremaju ih za dalje postupke.“

Preporuke za poboljšanje prakse

Zamenica Pokrajinskog ombudsmana Snežana Knežević objašnjava da je Pokrajinski ombudsman, između ostalog, ovlašćen da sprovodi istraživanja kako bi stekao uvid u stanje ljudskih prava i formulisao preporuke radi njihove zaštite i unapređenja. Tako je kao koordinator mreže „Život bez nasilja“ počeo sa prikupljanjem i analizom podataka u praksi institucija u borbi protiv nasilja u porodici.

“Uočeno je da se primena zakona odrazila na porast prijava nasilja u porodici, a uočeno je i pojačano angažovanje institucija – policije i tužilaštva. Takođe je uočeno i blago pojačanje kaznene politike prema počiniocima koja se odgleda u donošenju i izricanju hitnih mera, ali i smanjenja broja uslovnih osuda među izrečenim kaznama. Na osnovu prikupljenih podataka nakon početka primene zakona i uočenih problema u njegovoj primeni smatram da je potrebno kadrovski ojačati sve institucije u čijoj nadležnosti je borba portiv nasilja u porodici i nastaviti sa daljom edukacijom profesionalaca.

Adekvatno i blagovremeno reagovanje institucija i profesionalaca koji postupaju u slučajevima nasilja u porodici je ključno”, zaključuje Knežević.

Nailje iz stvarnog života može biti preneseno i u digitalni prostor (Fotografija: Ari He / Unsplash)

Digitalno nasilje = produžetak vršenja nasilja

Digitalno, sajber, ili onlajn nasilje su izrazi za nasilje koje se odvija zloupotrebom informaciono-komunikacionih tehnologija. U kontekstu nasilja u partnerskom odnosu, digitalno nasilje može se javiti kao produžetak vršenja nasilja kada se prekine nasilna veza, kaže Andrijana Čović:

“Sve vrste i oblici nasilja koje postoje u stvarnom životu mogu da postoje i u digitalnom prostoru. On se često, nakon prekida nasilne veze, koristi kao metod nastavka vršenja nasilja. Pre svega kao vid proganjanja, ucene u smislu zloupotrebe informacija koje se poseduju ili zloupotrebe dece. Vrste nasilja u digitalnom prostoru su uobličene i prenesene iz stvarnog života u digitalni prostor i prilagođene tom obliku.“

Kada je u pitanju digitalni prostor, proganjanje može da bude veoma često, a prema rečima pravnice Autonomnog ženskog centra Diane Malbaše, proganjanje i polno uznemiravanje do pre dve godine nisu bili prepoznati Krivičnim zakonikom.

“Pre dve godine, Krivičnim zakonikom je propisano kao krivično delo i proganjanje i polno uznemiravanje. Njih ranije nismo imali kao krivična dela, a inače je Istambulska konvencija obavezala Srbiju da ova krivična dela uvede kao takva. Dobro je što smo dobili proganjanje kao krivično delo. Ranije ga nismo ni imali, tako da ništa niste mogli da uraditi kada bi se desila takva vrsta radnji i ponašanja. Niste mogli da podnesete prijavu, a sada to možete.”

Ko je žrtva digitalnog nasilja?

Žrtvu digitalnog nasilja počinilac često “bombarduje” velikim brojem poruka ili mejlova, preti ili ucenju, koristi private fotografije žrtve u neprikladnim situacijama kako bi joj naneo štetu i ponizio je, širi lažne, uvredljive i ponižavajuće informacije. U odnosu na to kakvu vrstu nasilja počinilac vrši, Evropski ženski lobi napravio je klasifikaciju 12 tipova nasilnika na internetu.

Tipovi nasilnika između ostalog uključuju trola – osobe koja napada žene koje na internetu izraze svoje mišljenje, vršnjačkog sajber siledžiju, sajber progonitelja, nasilnika iza fotoaparata – koji fotografiše žene bez njihovog pristanka i te fotografije postavlja na internet, regrutera – koji koristi nove tehnologije da namami svoje žrtve, proda ih i prisili na prostituciju, internet pedofila i hakera.

Važno je prepoznati digitalno nasilje te potom pratiti preporuku “uslikaj – prijavi – blokiraj”. To znači da je važno prikupiti što više dokaza, printskrinovati – uslikati ih. Potom se nasilnika može blokirati na mrežama, i prijaviti administratorima sajta ili podneti prijavu nadležnoj instituciji. Dijana Malbaša, pravnica Autonomnog ženskog centra, objašnjava kako je, uz prijavu, potrebno predati i što više dokaza.

“Kad prijavljujete nešto, bitno je da imate dokaze. Ženama koje traže od nas pomoć u ovoj oblasti uvek savetujemo da nasilnika blokiraju, ali pre toga da sačuvaju sve poruke, da naprave skrinšotove svih objava, lažnih profila, da se to odštampa i da se priloži uz prijavu. Bitno je i da se vodi evidencija kada se šta dešavalo, da se napravi sled događaja od kada je sve počelo, koliko je učestalo, na koji način je neko pretio, da se detaljno opiše šta se dešavalo.”

Ovu vrstu nasilja moguće je prijaviti Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal na adresu vtk@beograd.vtk.jt.rs uz obavezno navođenje što više detalja o slučaju nasilja, dokaza i kontakt podataka.

Žrtve digitalnog nasilja mogu dobiti pravnu i emotivnu podršku pozivom na SOS telefon Autonomnog ženskog centra 011 266 2222.

Diana Malbaša (AŽC): ” Žrtve u tome nisu same i da se to ne dešava samo njima i uvek postoji neko ko će im pružiti pomoć” / Foto: Jen Theodore / Unsplash

Žrtve nisu same

Dijana Malbaša, pravnica Autonomnog Ženskog Centra poručuje kako je veoma važno da žrtva zna da nije sama i da se sa nasiljem može izboriti.

“Veoma je važno da žene, deca i osobe koje se nalaze u situacijama nasilja znaju da podrška uvek postoji, nisu sami u tome, a važno je da sa nekim o tome razgovraju o onome što se dešava i da potraže podršku. Mi kao organizacija smo uvek tu da nam se žene obrate, da porazgovaramo sa njima, vidimo na koji način možemo  da im budemo podrška, ali je veoma važno da znaju da u tome nisu same i da se to ne dešava samo njima i uvek postoji neko ko će im pružiti pomoć.”

Zamenica Pokrajinskog ombudsmana slaže se u poruci da žrtve nasilja nisu same, poziva sve građane i građanke da prijave nasilje u porodici ukoliko saznaju da ono postoji i zaključuje:

“Porodično nasilje ne treba da bude strogo čuvana tajna unutar četiri zida. To nije i ne sme da bude samo privatni problem pojedinca ili pojedinke već problem čitavog društva i države sa kojim svi zajedno moramo da se borimo, te da izgradimo svet da za nasilje nema opravdanja.”


Realizaciju projekta Izvan 4 zida finansijski je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •