Šejla Zarubica: “Velike titule iziskuju i više od maksimuma”

Biti šampion Evrope i sveta u fitnesu i bodibildingu zvuči elitno i prestižno, međutim put do tih titula nikako nije takav. Za bilo kakav uspeh potrebno je puno odricanja i ulaganja u sebe, a kada je u pitanju ovaj, u Srbiji ne toliko popularan sport, pripreme za takmičenja zaista mogu da budu rigorozne. Šejla Zarubica je te titule osvojila u junu mesecu, tačnije, kako objašnjava, Evropsko i Svetsko takmičenje u fitnesu i bodibildingu se jako retko organizuje dan za danom, kao što se to desilo ove godine, te je kako kaže „ubila dve muve jednim udarcem“.

Tako je krajem juna u Italiji organizovano Evropsko prvenstvo gde je Zarubica uzela titulu „Ms figure“ kao i apsolutne šampionke celog takmičenja. Sutradan je na Svetskom prvenstvu u kategoriji „Ms Fitness model tall“ takođe  osvojila prvo mesto, te je i na svetskom nivou dobila titulu apsolutne šampionke takmičenja. U „Pro elit“ grupi je osvojila drugo mesto jer kao amaterka nije mogla da pobedi profesionalnu takmičarku, a na istom tom takmičenju ona je postala najmlađa takmičarka koja je dobila i „Pro card“ što je najprestižniji nivo jer se time postaje profesionalni takmičar, te da bi se ušlo u razmatranje, potrebno je cele godine osvajati prve titule na ostalim takmičenjima.

Tri meseca teškog posla za pet minuta pod reflektorima

„Smatram da je fitnes i bodibilding jedan od najtežih sportova jer se osoba bori sama sa sobom. Bila sam u tri reprezentacije, takmičila sam se u više od 10 sportova gde sam na evropskom nivou osvajala medalje, takmičila sam se u sportovima kao što su MMA, džiu-džicu, grepling, tajlandski boks, običan boks, ali to su sve takmičenja gde ti vežbaš, pripremaš se intenzivno mesec dana, uđeš u ring i potom ili tebe neko istuče ili ti istučeš nekog. A u fitnesu i bodibildingu ti zaista radiš na sebi jedan duži period, izađeš na binu i tih otprilike pet minuta svi reflektori su upereni u tebe. Što si uradio – uradio si. Ne možeš više ništa. Takođe takmičiš se protiv drugih ljudi i rasa, nemamo mi istu genetiku kao crnci ili azijati, na primer.  Treba da budeš simetričan, isklesan, a svi mi imamo drugačiju genetiku i na nekim stvarima moram mnogo više da radim nego takmičarke drugih rasa – samo zbog genetike“.

Zarubica dodaje i kako dolazi iz jednog malog mesta, Ruskog Krstura, gde se jako puno stanovnika bavi poljoprivredom, i mnogi kažu „idem na njivu, nosiću džakove, to mi je trening – ja treniram“. „Da je to tako“ , kaže Zarubica, onda bi „svi u selu bili šampioni jer skoro svi imaju nešto posađeno na njivi“.

Bodibilderi ne treba da budu samo muškarci

Kada je u pitanju fitnes i bodibilding koji u Srbiji nije toliko popularan sport dolazi do mnogih stereotipa kako su to samo „napucani ljudi“. U kontekstu takmičarki u istim tim kategorijama stereotipi su još prisutniji jer „ženi ne pristaje da bude jako mišićava“.

Šejla Zarubica kaže kako se sa takvim stereotipima susreće, ali uvek pogleda od koga komentari pristižu.

„Obično su to muškarci koji nikada nisu ušli u teretanu, ili jesu ali ne mogu da postignu ništa. To su osobe za koje kažem da imaju 40 kilograma sa kaučem. Tada mi oni kažu kako sam mišićava, prepucana da izgledam kao muškarac ali kod nas se ovaj sport ne prati toliko i ljudi nisu upućeni u to šta je sve potrebno uložiti u sebe. Međutim, ima mnogo više pozitivnih komentara. Oni koji prate ovaj sport, koji znaju koliko je potrebno uložiti u sebe i odreći se, oni to jako poštuju. I onda mi je veoma drago kada mi stižu čestitke kada pobedim, ili poruke podrške kada tek krećem na takmičenje – kako znaju da ću da osvojim titulu, što mi ponekad stvara pritisak jer su očekivanja visoka i šta ako ih izneverim“.

Zarubica dodaje i kako se susretala i sa komentarima da je to samo odlazak u teretanu, „malo odradiš dizanje tegova, mesec dana vežbaš odeš na takmičenje i osvojiš mesto“.

„Ne znam ni šta da kažem na tako nešto. Sto ljudi – sto čudi, a sretala sam se sa svima.“

Najgori deo – odricanje

„Ove godine sam postigla svoj maksimum ulaskom u „Pro card“. Da bi uopšte bio razmatran za ulazak u elitnu titulu cele godine moraš da izlaziš na takmičenja i pobeđuješ, da održavaš formu, vežbaš. To ustvari jako puno iziskuje od takmičarke. U suštini cele godine moraš da radiš na sebi, ali dobiješ i datume kada su ti takmičenja te sigurno tri meseca pre takmičenja počinju stroge pripreme, kako volim da kažem „turbo“. Moraš da kreneš da vežbaš, uglavnom dva puta na dan, te da paziš na ishranu. S obzirom na to da se takmičim u kategorijama kao što su figura i fitnes, te da moji mišići moraju da budu kao isklesani moram i da pazim na ishranu. Ne smem da jedem ugljene hidrate, masti, šećer, ništa – samo proteine. To znači da nema voća, povrće tek poneko kao što je cvekla, krastavac ili luk, a s obzirom na stanje naše planete moram da pazim i odakle uzimam proteine. Uglavnom je to kuvana riba i belanca“, objašnjava put ka uspehu i izvajanim mišićima Šejla Zarubica i dodaje kako joj je teško odreći se slatkiša jer ih obožava.

Zarubica takođe dodaje kako je to put pun odricanja jer u periodu priprema nema puno snage kako bi se viđala sa prijateljima zbog procesa vežbanja ali i ne unošenja namirnica koje daju energiju gde je organizam zapravo u deficitu kako bi krenuo da troši masne naslage i formira mišiće. Takođe objašnjava i da u tom periodu izbegava slavlja i rođendane jer joj je teško biti na posebnom režimu ishrane dok ostali oko nje „uživaju u raznovrsnoj hrani“.

Međutim, kaže Zarubica, da se sve to isplati kada osvoji titulu, te da iako ponekad i plače koliko joj je teško i želi da odustane uvek se vrati tome jer, na kraju krajeva to i voli.

Kako objašnjava ona je u tome od malena jer je Ilona Zarubica, svetska šampionka u bodibildingu, njena majka. Njena mama je postala bodibilderka jer je gledala „Tarzana“ i htela je da bude jaka kao i on, a ona gledajući nju.

Međutim Šejla Zarubica, koja uskoro kreće u Majami u Sjedinjene Američke Države, kako bi tamo radila na fakultetu  i pripremala njihove sportiste, na kraju pomalo razočarano komentariše kako se na Balkanu često vrednuje „dno dna“, a da ljudi koju su školovani i koji su nešto postigli u svom životu „mogu da odu na njivu“.

„Zašto je to tako ja ne znam. Ali nekako je našim ljudima teško prihvatiti savet, da greše. Čak i ako su svesni da greše oni će nastaviti tako, predpostavljam zbog svog ega. Na televiziji imamo emisije kao što su „Farma“ ili „Zadruga“. Kako onda ljudi da znaju za bolje i da se bolje infomišu“, zaključuje Zarubica.