Vanredno stanje: Dnevnik Aleksandra Reljića, Milice Kravić i Vesne V. Zarić

Danas je subota, 21. mart. Vanredno stanje.

Aleksandar Reljić

Probudio sam se u stilu novonastale situacije. U pola šest. Ukućani su naravno spavali. Pio sam kafu na terasi i slušao cvrkut ptičica. Ipak, bio sam uznemiren jer su mi prolazlile slike prethodne večeri i susreta sa delom družine iz klape „Suton scene“ – Rašom, Veljom i Dedom. Tu su bili i Kaćanac, i Kuzma. 

Deca su nam se igrala po dvorištu, a mi smo pili vopi na zidiću i krali još malo vremena do policijskog sata. Prethodno smo se pozdravili nogama u stilu „give me five“(!) i stajali na propisnoj udaljenosti. Kuzma je na internetu tražio bilans stradalih u Italiji. Prestravili smo se informacijom da ih je tog dana preminulo preko šest stotina ljudi. 

U jednom trenutku stigla je vest da je u Novom Sadu preminula prva žrtva korone u zemlji. 59 godina. Iako smo prethodno pravili selfie video i pevali „Dida moj“ i kačili ostatku ekipe na nekoj Viber grupi, odjednom se povećalo rastojanje među nama. 

Ubrzo smo se razišli i otišli kućama, kao da je upravo ta vrsta reakcije predstavljala vid solidarnosti koju smo iskazali jedni prema drugima, a pre svega uplašeni zbog tragične vesti koju smo čuli. 

Tog jutra, razmišljao sam koliko je solidarnost odavno postala čudan pojam, ali dok sam manično bazao po društvenim mrežama, naleteo sam na sjajan klip, poznata lica i neočekivan gest. 

Upravo u znak solidarnosti sa narodima širom sveta, članovi orkestra opere Srpskog narodnog pozorišta, zajedno sa italijanskim dirigentom i maestrom Andreom Salinasom, odsvirali su, svako od svoje kuće, a uz pomoć interneta, čuvenu italijansku slobodarsku „Bella Ciao“. 

Oduševio sam se. Bravo ljudi! E viva SNP!    

Milica Kravić

Uz sav strah i brigu koju poput većine osećam, meni su ovi koronski dani doneli i neki redak osećaj mira, ili da budem u još izraženijem kontrastu, osećaj spokoja?! Da pojasnim, pre nego što svi odustanu od daljeg čitanja misli ove lujke…

Izgleda mi je bilo potrebno vanredno stanje da bih sebe zadržala u domu, ispred knjige (zapravo najmanje deset knjiga koje vrište s police “Obećala si da ćeš me pročitati i hvalila se svima mudroserski kako me imaš”), ispred TV-a (napokon odgledala “Lepotu poroka” koja ceo moj život (bukvalno) stoji na čekanju)  i konačno sam licem u lice sa magazinom “Lice ulice” koji obožavam i kupujem redovno (sad im je posebno teško pa pozivam i druge na urgentnu pretplatu).

To nije sve! Sad najvažniji razlog za spokoj u doba korone: NAPOKON MOGU DA KUVAM. Bile feministkinje ili ne :), zbog posla i vannastavnih aktivnosti, slabo koja od nas kidsfree žena stiže da kuva i smatram to užasnom činjenicom.

Zato sada u karantinskim danima ne izlazim iz kuhinje, sve mi je zabavno, pa i hleb da mesim. Prvih dana, podršku mi davali bendovi “Skunk Anansie”, “Kristali” i “Placebo”, a kontam menjaću ploču narednih dana, pa makar toga ima.

Sve u svemu, koronska Milica sad svakog dana kuva sebi kafu s kakaom, briše prozore, pere veš, peva i malo roka fiskulturu i kulturu, a ako bude bezbedno izleteće ovog sunčanog dana i po zemlju. Ne “pod” već “po” zemlju za cveće, šta pomišljate odmah na najgore…. Dakle, pridružite mi se u karantinu, optimizmu, ostanite kod kuće i volite se, ovaj sebe.

Vesna V. Zarić

Samo za početak – ako mislite da nam je dosadno – NIJE!!! Kada bih u toku dana samo čitala savete stručnjaka šta i kako raditi u izolaciji, kako raditi od kuće, kako se spasiti dosade u četiri zida, virtuelno pogledati predstave i posetiti muzeje i izložbe  – ne bih stigla ni do toaleta.

Trudim se da se oslonim na životno iskustvo koje uključuje vreme sankcija, rata i sećanje na ne baš tako davno bombardovanje. Sa bitnom razlikom – sada nema sirena, aviona i bombi, plus – sada sam majka dva dečaka. Hiperaktivna.

Na samom početku pandemije pročitala sam “Slepilo” Žoze Saramaga. Nisam sigurna kolika je to greška bila, ali u poređenju sa opisom karantina iz pera portugalskog nobelovca, mi i dalje živimo poprilično bezbrižnim životom.

Ta svakodnevnica u mojoj porodici izgleda ovako – budimo se i dalje u vreme u koje smo inače ustajali dok smo odlazili na posao i u školu. Razlika je jedino što ne jurimo po stanu i ne vičemo jedni na druge da izlaze iz kupatila.

Doručak je uvek bio zajednički, samo što sada niko ne odskače sa stolice kao da je seo na vrelu ringlu, jer kasni na čas ili autobus. U našoj porodici suprug se mnogo bolje snalazi u kuhinji i sada konačno daje oduška svom talentu i umeću – a mi uživamo. Natenane. Već u pola devet uključujemo laptopove, računare i kreće regularan radni dan. Tu i tamo prekidan pitanjima dece, šetnjom do par metara udaljenog frižidera.

U planu je da na pola “puta” postavim vagu za merenje kao kontrolnu tačku na koju bih zalepila papir sa pitanjem – Ako je m >= xx kg da li želiš da nastaviš prema frižideru: DA ili NE? I onda nazad za sto.

Srećom, radim u IT sektoru, u firmi koja je dala maksimum da ovaj period prebrodimo bez puno muke. Svi menadžeri, ceo HR tim nam je na raspolaganju u svakom momentu, a osim što redovno izvršavamo svoje zadatke – organizujemo online druženja sa različitim temama. 

Zajednički ručak je isto svetinja – vreme za nova uživanja – uz obavezne pohvale kuvaru. Ne znam šta će biti ako se ostvare najcrnje slutnje i prodavnice postanu prazne. Mada, poznajući mog muža, to će biti samo izazov više.

Psihičko zdravlje je važno. Jer, saglasićete se, ovo neće biti lako izdržati. Malo opuštanja uz dozu humora može da pomogne svakako. Pamet, skromnost i prihvatanje situacije takođe.

Izbrojte do 10 pre nego što krenete u besmislenu svađu sa mužem, kao ja pre nepunih 15 minuta. Ok, možda sam trebala da brojim do 20. Ali sad je sve u redu, uskoro će ritual hranjenja.

Prošlo je osam. Dan neverovatno kratko traje. Ili – vreme jako brzo prolazi – kada si sa pogrešne strane vrata. Laku noć! 

Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •