Vanredno stanje: Dnevnik Andrije Nikitovića Vol.2

Novi Sad, april 2020. Photo by Aleksandar Milanović.

XX dan je ovog čudnog stanja na koje se nekako navikavam.

Porodica, prijatelji i bližnji su mi dobro i to je najbitnije. Magičan štit je i dalje oko nas i nadamo se da će ostati. Pronalazim sebi kojekakve poslove da bi bio iole produktivan.

Te krečimo Berberaj , čistimo klime, kosimo travu (kod Jecinih) izmislio sam lakiranje pecare na tom placu. Namirnice kupujemo normalno i dalje se gadimo histeričnog shoping-a.

U svakoj radnoj akciji maznem par piva i kao neki mali sedativ smirim moždane vijuge i kupim si lakši dan. 

Ove nedelje u par dana sam se video sa ljudima sa posla, jer je bilo je deljenje plata. Obradovali smo se jedni drugima i lepa nekakva atmosfera vlada bez obzira što nam je posao u potpunosti stao (pukao). Niko od nas 26 nije dobio otkaz, nije odjavljen, nije ostao bez osnovnih sredstava za život. To nam je sigurno najveći uspeh.

Novi Sad, april 2020. Photo by Aleksandar Milanović.

I da ne bude zabune – nije se nas 26 našlo odjednom u istoj prostoriji, nego u par dana i u različitim vremenskim periodima.

Fali mi noć, beskrajno. Fali mi jurnjava bajsom u sitne sate, sardine i paštete koje maznem pre spavanja. Fale mi prijatelji, poznanici, kafane. Fali mi sloboda kretanja. Fale mi ljudi.

Kada legnem u krevet ko morž na onim plažama jer su ga već okupirale moje devojke (naravno), i pogledam njih i njihov spokojan san to mi uliva mir i osećaj da je sve u redu.

PS

Pustio sam brkove da mi ljudi ne gledaju u stomak kada ovo prođe.