Vanredno stanje: Dnevnik Bojane Karavidić

Novi Sad, april 2020. Photo by Ivan Bjelić.

Danima već slušam dupli album Arsena Dedića „Homo volans“ (baš odgovarajući naslov za stanje u kome smo). Njegova muzika i stihovi čine da se malo smanji težina nevidljivog kamena koji mi je nalageo na grudni koš od kada je proglašena pandemija korona virusa na planeti i od kada je u Srbiji (namerno ne kažem „u našoj državi“, jer za one sa kojima se družim ona nije „naša“ već „njihova država“) uvedeno vanredno stanje.

Predsednik najavljuje scenario uvođenja 24-časovnog karantina. To saopštava na način diktatora, nema utešnih reči za svoje sunarodnike, bič fijuče u njegovoj ruci, jezik otrovnice palaca.

Pre neki dan, na propisanoj razdaljini, u samousluzi čekajući red za nareske/sir pored mene Brankica Drašković. Zaklonjena iza maske i naočara, prepoznatljiva je njena plavičasta, nakostrešena kosa dopunjena ljubičastim pramenčićima. Kaže – „Nisam izlazila sedam dana“, „Zašto?“, pitam, ona odgovara kao stideći se – „Depresija“. Došlo mi je da plačem, ali se pravim, starija sam od nje, pa kao ulivam dostojanstvenu sigurnost –  „Ama, proći će“.

Posle zabrane večerenje šetnje nama sa ljubimcima, težina nevidljivog kamena u duši se povećala. Noćas sam sanjala dugačak red ljudi koji čekaju trijažu na mestu za, valjda, bolnicu. Među njima smo bili moj muž i ja. Slika je ličila na kadar iz Spilbergove „Šindlerove liste“. Sanjala sam crno-belo (inače, sanjam u koloru).

Preko puta mog „Suburbium“ ofisa u Gradiću, u delu podruma gde je „Dublin“ – tišina. Vladan priprema zidove za krečenje, svirucka jedva čujna muzika.

Nedostaju mi glasovi Mlađe, Ćire, Marka, Ane, Nataše, Bojana (sa pratnjom od dva labradora), Silarda, Gmize, Lade, Duleta, Relje, Nebojše, BC-a, Džesike,… svih onih koji su od kada traje „Dublin“, sticajem okolnosti i deo mog života.

Smisao u ovim danima kojima se ne nazire kraj daje mi Korzo Portal za urbanu kulturu i baštinu koji uređujem već, evo četvrtu godinu. Komuniciram sa mojim dragim prijateljima (ne virtuelnim) sa kojima se dogovaram (virtuelno) kojim sadržajima da popunimo ovaj portal, jedni drugima pišemo na kraju svih poruka  – „Čuvaj se“.

Imam ideju o predstavljanju novosadskih umetnika, Tarko Janoš odmah odobrava, hoće da pošalje fotke svojih slika,  „kočim“ ga – „Čekaj da osmislim koncept“ i presrećna sam što smo živi, što radimo.

Arhitekta Lazar Kuzmanov mi je u planu za intervju, on je moj omiljeni lik (mislim da sam i ja njegov?!) malo se zasmejavamo na FB, ali tek „sporta radi“, jer smo duboko nesrećni, brižni, zapitani šta će biti sa nama na planeti koju smo toliko prenapregli da se ona batrga tražeći načine da nas upozori – šalje nam cunami, zemljotrese, požare, otapaju se sante čvstine prenapregnutog betona, presušuju reke… mi ne hajemo.

Prevršili smo meru i nevidljivi neprijatelj rešio je da uzme stvar u svoje ruke.

Mislila sam da ću napisati nešto veselije (recimo o brkovima koji mi rastu, jer kozmetički saloni ne rade), ali to nekom drugom prilikom, kada ponovo budem sanjala u boji. 

Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •