Vanredno stanje: Dnevnik Borisa Varge i Sanje Đurović
Danas je 27. mart. Vanredno stanje.
Boris Varga
Muzika je glavna terapija. Jedino histerično i pažljivo biram plejliste slučajno koja pesma da ne zaluta, uleti u uho i večito tu ostane kao lični soundtrack #coronatime. Upravo zbog toga ne mogu da slušam pojedine odlične stvari iz 90-tih.
Stan je samoizolator, kindergarden, HQ geopolitičkih prognoza, krizni štab javne medijske ustanove…
Ne stižem da pišem, da čitam, pratim i objavljujem na društvenim mrežama, niti da gledam filmove. Ipak, prihvatio sam da igram glavnu ulogu u jednom, pokušavajući trogodišnjem sinu Andreju da prikažem da je i u našem karantinu – „život lep“. Razbili smo loptom plafonjerku, slomili cveće, na tepihu su ostali delovi umetničkih slika… posledice vanrednog stanja.
Dobro je, sneg još uvek pada. Dajte mi samo još pola sata sna. Na ripit je Miles Davis, album “Ascenseur pour l’échafaud”.
Prijatelj iz Nemačke radi u zdravstvu, javlja da se spremaju za najgori scenario. Prijatelj iz Kijeva je političar i kaže da će sve brzo proći.
Mediji se konzumiraju ograničeno, dozirano i selektivno. Iskustvo iz prethodnih vanrednih stanja.
Korona je armagedon, promeniće nas sve menje ili više, bespovratno i trajno. Sterilizovaće i prosušiti naše i onako oskudne fluide.
Ne sanjam ništa, ne strepim. Umorio sam se od straha, međunarodnih zavera, države, terorista, biološkog rata… Trajni imunitet.
Pucajte slobodno.
Sanja Đurović
Biram da se ne bojim. Toliko je do mene. Sve ostalo… pa, nije više…
Na sreću ili ne, živim sama. Čitav život sam podredila osobi koju najviše volim, sebi. I drAgima. Da bih bila sve što želim, potrebni su mi duži dani.
Ne može se postići raditi, biti gotivna tetka, prijatelj koji je na raspolaganju kad je potrebno ili koji će samo popiti pivo sa svima, volonter u centru emotivne podrške, ići u posetu roditeljima, održavati socijalni život organizacijom događaja, gledanjem predstava i odlaskom u kafane – bez dobrog planiranja…
Zato je ovo za mene neshvatljivo stanje. Ja? Da sedim kod kuće? Mirna? Pa, vi ste ludi…
Sela sam prvi dan i rekla sebi: Aleksandra, vidi, nije zajebancija (Tako sebe oslovljavam kad je situacija obiljna) Šta ćemo i kako dalje?
Odlučila sam da probam da živim iole normalno. Ponudila sam pomoć svima koje poznajem. Ipak je mala sansa da zarazim cimere ako i negde odem 🙂
Dok je dozvoljeno kretanje, idem u nabavku. Za sebe i ljude koji to žele. Obazriva sam, ne idem gde ne moram, ne prilazim ljudima, nosim rukavice i izuvam se pored vrata. Higijenu sam malo pojačala, ali zaista sam bila ponosna na nju i pre ovoga. Znam da ću biti dobro!
Posle nabavke dođem kući gde, na sreću, uvek ima dobrog alkohola i knjiga. A ima i video poziva. Nove li radosti. Svako veče neki novi smeh i neke nove pozitivne misli. Slabo idem na internet, ne čitam vesti, ne znam koliko je zaraženih. Ne zanima me… ne pomaže mi…
Možda ću ovako postati alkos, ali bar se neću plasiti 🙂
O, i kako su uloge promenjene:
– Tata, pa jel‘ treba milicija na vrata da nam dolazi zbog tebe? Šta si radio?
– Nisam, sine, ništa, nemaju pojma. Kažu da sam išao u Mađarsku. A ja bio davno. Brzo su otišli.
– Mirujete li?
– Mirujemo, ne idemo nigde, ne bojte se. Pusti ti nas, moramo da mislimo.
– Čuvajte se… Čuvamo se…
Postadoše oni nejaki…
Čekam da sve prođe i da mi se vrati moj lepi život. Ali, dobro sam dok čekam… to mi je najbitnije. I moji su svi dobro, svako se bori na svoj način. Ništa mi više ne treba u životu trenutno. Neka tako i ostane…
Proći ce!
Vanredno stanje u Srbiji – šta je drugačije nakon godinu dana?
Vanredno stanje: Dnevnik Tatjane Tucić Vol.2
Vanredno stanje: Dnevnik Borisa Varge Vol.3
Vanredno stanje: Dnevnik Gordane Perunović Fijat
Vanredno stanje: Dnevnik Jovana Gvera Vol.2
Vanredno stanje: Dnevnik Nataše Gvozdenović Vol.2
Vanredno stanje: Dnevnik Vladimira Radusinovića Raduleta
Vedrana Nedeljkov: Nedostaje nam pijaca!
Vanredno stanje: Dnevnik Milice Nikitović
