Vanredno stanje: Dnevnik Branke Opranović i Slavice Ranisavljev Kovačev

Novi Sad, april 2020. Photo by Ivan Bjelić.

Branislava Opranović: U doba corone, Bože, kakva sam!   

Drezden, leto kasnih osamdesetih, dupke pun fudbalski stadion. (Potrefilo se da smo u isto vreme Brega i ja bili u Dresdenu, svako svojim poslom, ja u poseti mojoj prijateljici Annemarie Mueller, on doveo Orkestar za svadbe i sahrane). Zgužvalo se mastiljavo nebo, kiša razbija, noge nam u vodi do gležnjeva, duša nam natopljena… Bregović prži, Nemice vrište, ori se O, bella ciao… Nikada se od tog transa nisam ni oporavila… Srećom! I danas, dvadeseti dan oranja smrdljive pošasti, uhvati me, Nebu hvala, taj drezdenski trans…

Jao, na svakom ćemo koncertu, opet, u prvom redu biti, kako ćemo se samo voleti i kakve ćemo žurke praviti kada… ako preživimo i ne zaboravimo šta smo, dok je trajalo, sebi i drugima obećali… Neću više nikada…

A, da ćemo, kanda ili, bar uglavnom, preživeti, javilo mi se u snu još prvih dana govnave corone, polovinom marta. Tog dana, koji je prethodio snu, zapisala sam, u čudu, Bože, kakva sam: 

Upoznajte Branislavu (mart 2020. corona): Prvo sam nabavila lekove za brata i muža. Napisala tekst, poslala u redakciju. Proverila kako stojimo s rakijom. Onda pitala rođake i prijatelje u NS i po belom svetu jesu li dobro?

Četvrto: Kupila tri pušle zeleni, da ne nestane – kako ćemo nedeljom kuvati supe! Peto: Kupila sebi farbu za kosu – da ne budem zapuštena, da budem dobro, pa ću moći da pomognem i drugima.

Napumpala gume na bajsu. Okačila na lift u mojoj zgradi poruku da ću rado ići u radnju komšijama 65+. Sve to ispričala mojoj mami, poslala joj poljubac na onaj svet…Noćas sanjala da stojim pred izlogom i gledam novu kolekciju kupaćih kostima – valja leto dočekati spreman. Plivati! 

Jutros sela na bajs, da kupim ‘leba, koji skoro ni ne jedem, ali sad sam, shodno situaciji,  odlučila da kupim od svake vrste po jednu veknu, nek se nađe, duga su ta tri dana bez leba i vazduha (Vođa  odlučio, a ko bi drugi tako revnosno brinuo o našim životima)!

Pod maskom osetim, nekako krivim usta! Pogledam, ostao mi trag od crvenog ruža i postidim se. Prošlo me za sekund, pa, zar baka nije rekla da se na ulicu nikad ne ide bez ruža na usnama!

Sad će Uskrs, jedan, pa drugi. Kako je nama, mom bratu i meni, svejedno u koju crkvu, dva puta godišnje (za Uskrs i Božić) idemo, mi ćemo, ovog puta, zakucati na vrata one, koja je za plebs zatvorena!

Nismo kukavice, ali došla vremena da se bojimo jedne, samo naizgled obične, kašičice! Nešto prebiram po glavi: Pa, dobro, kad je već takva boleština nastupila u njihovim glavama, što gazda ne naredi da se otvore ti trezori s blagom, pa nek se iskeze, onako široko, galantno i kupe plastične kašičice (mrzela sam ih, sve do sada).

Mnogo, plastičnih kašičica, neka ima bar za svakog po jedna… nije ni jako skupo, sto dinara paket… Evo, ako treba, staću ja u red pred plastičarsku radnju!

Novi Sad, april 2020. Photo by Ivan Bjelić.

A, u redu sam, juče stajala pred apotekom. Primitivizam buja, mozgovi tek što tinjaju, samo što se nisu ugasili! I to nema, izgleda, veze sa vanrednim stanjem! Rado bih vrištala: S početka većina njih stoji jedan iza drugog na pristojnoj razdaljini (to je, kažu lekari, najvažnije, važnije od svih maski i rukavica, oak i od pariotizma… Kako koji čovek uđe u apoteku, onaj se iza njega pomeri bliže onom ispred sebe, pa opet još bliže, (valjda misle pre će stići ako budu bliže, očin bi ih znao), pa mic po mic, za tren oka svako svakom diše za vrat!

Šta se, osvrćete, gospođo, pita me vremešniji gospodin u redu (rekla bih da pripada onoj generaciji o kojoj se On najviše brine, srce mu se steže…).

Nemam masku, jer nemam! Što me sad nisu zvali da mi je uruče, kao onomad onaj papir pred glasanje! Ja sam radio u Nivi, nekada smo svi imali maske i zaštitna odela, i platu…dok se sve nije raspalo…

Čovek je u godinama mojih roditelja, vozi bicikl, ima čiste ruke, razložno razgovara, kontam, ne  laže…

Ovih dana najčešće se setim onog roditeljskog, dosadnog, na glavu su nam se popeli, uši su nam probijali: Čitanje, čitanje i čitanje! Ne sme se lagati! Ne sme se biti ohol naročito prema slabijima od sebe… Vi ste srećni, imate sve, ne okrećite glavu od sirotih ljudi, pomozite…Nemoj da čujem… I sve u tom fazonu…

Pritiskaju me ti saveti, predsedniče. Pitam: Šta danas jedu oni koji se hrane iz kontejnera, oni koji nisu nigde, ni na kakvom spisku, do kojih ne stižu volonteri…(uzgred, kako to da ih nema dovoljno, gde li je partijski podmalak?)… Šta ste smislili, kakav je raspored za osobe sa invaliditetom, kad oni, s kim i kako idu u radnju, jedu, leče se…

Gde u  mom gradu, gde nema javnih česmi i bunara, kao ni toaleta, beskućnici mogu da piju vode, piške …

Pribojavam se, (da se razumemo, ja sam Vojvođanka, K&K disciplinovana osoba, dakle kada se kaže tako, ja tako, kad je ponašanje koje odgovornost i zdravstvena bezbednost nalažu), ali, umorni ste, sigurno, da ne pobrkate u tim rasporedima kad ko piški, pazari, jede, diše…

Slavica Ranisavljev Kovačev

Super su mi slikovita poređenja – kako sam očekivao da ću izgledati u karantinu/kako zaista izgledam u karantinu. Od sebe sam očekivala uživanje u knjigama, aktivnu brigu o kućnim biljkama, online učenje nekih novih veština, možda i jezika…

Za ove dve nedelje dobrovoljne izolacije sam procitala 1/5 knjige. A ne mogu reći da sam baš uživala, više je bilo “hajde da bar nešto pametno uradiš u slobodno vreme”.

A kako mi protiču dani van onih 8 sati posla od kuće? Gledam televizijske programe i serije koje zahtevaju baš malo pažnje i sa kojim se ne bih hvalila, visim po društvenim mrežama i razmišljam koji je dan u nedelji, koja je nedelja uopšte. 

Moj dosadašnji karantin veoma liči na večeri onih dana kada sebe zatrpam obavezama i psihički se izmorim. Onda uglavnom uzimam tu jeftinu hranu za mozak ne bi li ga odmorila od dnevnih zahteva.

S obzirom da osećam samo blagu zabrinutost usled ove situacije sa virusom i vanrednim stanjem, verujem da je to zato što mi mozak negde obrađuje i filtrira informacije štiteći me od tuge, straha, nezadovoljstva i svega onog što izolacija sa sobom nosi. S obzirom da obavlja tako velik posao, rešila sam da ga ispoštujem i ne zahtevam od njega poseban i trenutno nepotreban napor.

Sa prijateljima maštam o događajima i mestima koje ćemo posećivati kada “sve ovo prođe” i planiram kupovinu odevnih predmeta, kao i patika za trčanje.