Vanredno stanje: Dnevnik Gordane Klašnje, Tamare Srijemac,Vlastimire Stanković Ruškuc

Danas je 24. mart. Vanredno stanje.

Gordana Klašnja

Uključimo kameru.

“Hi! Hello!” 

Tu smo svi, nastavljamo. Obradujemo se, mašemo. Naučili smo da šaljemo palac gore, da tapšemo kad neko nešto dobro uradi, kaže, i srca šaljemo!

Engleski je tu, oko nas, leti i leteće, a mi…, mi čekamo da se dugo, toplo zagrlimo.

Tamara Srijemac

Iskreno, pojma nemam trenutno koji je dan vanrednog stanja. Sa dvoje dece u kući čini se kao da je to jedan isti dan bez početka i kraja.

I to izgleda otprilike ovako:

…doručak, noša, crtani, “mama, mama, mama”, “daj ovo, hoću ono”, “mama, mama”, “neću to”, pa malo plača, RTS škola, domaći, novi domaći, pa malo čitam sastav, kontrolišem deljenje i množenje, pa ručak ( nisam dobila kreativni nalet da kuvam ono što nikada do sada nisam. Štancam tri obroka dnevno, apsolutno rutinski, bez preteranog uživanja), pa proveri aplikaciju Classroom – stigao domaći iz engleskog, u međuvremenu odgovori na 354 poruke pristigle u Viber grupu “nastava/III5”, mlađe dete i dalje “mama, mama, mama” , “piški mi se” , “kaki mi se”, čitaj priču, sklanjaj igračke deset puta dnevno jer ne mogu da se saplićem o njih, čistim naravno, dezinfikujem, čistim, čistim … i tako…

Sve vreme jedno uvo (ono na koje bolje čujem) odvojim za podcaste, vesti i generalno informativu jer i dalje postoji ta novinarska opsesija da budem u toku i sve ispratim.

Da ne odem u drugu krajnost bude tu i smeha, zajedničkog đuskanja, igrica, glupiranja, maženja ali buka je prisutna KONSTANO dokle god su/smo budni. Setih se kuminog saveta kada su njeni bili mali. Lepila je zvučnike kod onih igračaka na baterije koje imaju opterećujuće pesmice, melodije da priguši i smanji buku. Lepim i ja sada, šta ću.

Na ulicama tiše nego ikad! U mom domu je ovo jedan glasan karantin.

A, da, umalo da zaboravim, kada smo kod glasnoće. Tu su online igrice u svakoj pauzi od domaćeg, pa uz moje dvoje dece čujem povremeno i Nidžin i Ukijev glas.

Svaki momenat koji ukradem za sebe u toj atmosferi je uglavnom multitasking tehnikom. Telefon je uvek tu, držim ga uz sebe (dezinfikujem redovno) to je veza sa odraslim svetom. Kuckam neumorno na raznoraznim četovima, čitam, informišem se. Uf, bude tu i gomila gluposti, pa onda pomislim pametnije mi da se vratim učiteljicama na RTS-u.  

Ljubomorno čitam one statuse na društvenim mrežama, a ovih dana je takvih premnogo – ukratko – saveti kako prekratiti vreme tokom vanrednog stanja i kako se konačno posvetiti sebi (… predlozi za knjige, serije, filmove, obroke koje niste pravili do sada…). 

 Hoću i ja, ali tek posle policijskog časa. Sa novim merama Vlade i ja saopštavam nove mere u mojoj kući koje se uglavnom tiču ranijeg odlaska na spavanje. Može aplauz u 20h, pa u krevet. 

I kreće moje vreme! Glavna misija da ostanem budna što duže. Za početak, odoh da odgledam poslednju epizodu The Leftovers. Serija je žešći trip, ide uz trenutnu situaciju 

😉

Ps. Zdravi smo. Što je ipak najvažniji podatak 

Vlastimira Stanković Ruškuc

Nas dve, Vlastimira Stanković i Vlasta Ruškuc, dobre smo. 

Jutro nas je, 24. marta, dočekalo snegom. 

Ja sam, inače, politički vrlo korektna prema pročišćavajućoj čistoti snega, ima čak tu i nježnih emocija, ali bih najiskrenija bila kada bih prethodnu rečenicu drugačije napisala.

Jebeno jutro nas je, 24. fucking marta, dočekalo jebenim nepripadajućim snegom. Ne samo zato što ovo i nije neki sneg, već zato što sve i da jeste, na sankanje jebeno ne možeš, a i šta ima da pada sada kada nije pao 31. decembra, dok smo jebenu 2020. dočekivali puni nade da će biti do jaja!   

Inače sve OK. Ja se prepuštam klišeima: slušam muziku, čitam knjige, kuvam ko nikada ranije, cedim bubuljice, stavljam maske, potapam ruke naizmenično u kiseline i kreme, pogledam poneki film ili malo popričam sa Lenom i dečkom joj, Stefanom, pratim vesti i dugo, dugo, razgovaram sa Vlastom. 

Nije nas sramota da priznamo da nam nije svejedno. Brinemo za sve, posebno za mamu, i davimo se u ovom potopu „stručnih“ saveta, sveopšteg baljezganja i čudne, ali očekivane koegzistencije hejta i solidarnosti.

Ja mislim, a i Vlasta se slaže, da mi, ljudi (a prvi put za moga života govorim nešto što se realno odnosi na ljude na celom svetu), moramo naći meru u svemu: u pranju i dezinfikovanju, u strahu, u hrabrosti, u informisanju. Mediji vonjaju po formaldehidu. 

Moramo biti pametni i disciplinovani, ali i ostati sa glavom iznad vode, pa nije ovo prvo govno koje pluta Dunavom dok plivamo uzvodno. Da je veliko – jeste, i baš gadno smrdi, ali rano je da kidišemo jedni na druge u komentarima ili u redovima ispred marketa, pošta i apoteka. Šta će biti za dva meseca? 

Sve u svemu, lipi moji, napolju pada jebeni sneg, ali granuće opet.

Uzmimo pod ruku svog najboljeg prijatelja, prošetajmo do police sa knjigama, izaberimo nešto, otiđimo do restorana „Domaća kujna“, počastimo se, predveče do banje ili saune, a uveče na neki film, predstavu, ili na piće i dobru muziku. Mogu i ukućani sa vama, ali upravo zarad najrođenijih, najvažnije je da sada sa sobom budemo OK. To je jednako važno kao izolacija i dezinfekcija. 

A kao i da pa imamo druge opcije? 

Mislim, imamo, ali to je već putovanje u cuckoo’s nest. 

Trebaće nam i glava, i čuka, i debelo crevo za vreme koje dolazi nakon što ova jebena korona prođe. 

Vlasta i ja ćemo tako.         

Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •