Vanredno stanje: Dnevnik Ivana Bjelića

Novi Sad, mart 2020.

Karantinski relativizam

Već smo izgubili pojam koliko smo dana zapravo u ovoj izolaciji. Kada se postavi to famozno pitanje odgovori su različiti: “Petnaest, šesnaest, dvadeset”.

Nas četvorica menjamo lokaciju na kojoj boravimo nakon dva dana provedenih u istom prostoru. Pa tako se selimo čas kod Mlađe, čas do mene, čas u Komitet… mora se postizati neka dinamičnost, zar ne?

Dan mi počinje nekako identično, probudiš se sa glavom velikom kao panj nakon neprospavane noći i zalivanja vremena od 17 časova jeftinim pivom iz limenke. Potom tako raščupan sa jednim usukanim brkom pogledaš sebe u ogledalo, štucneš od straha i kažeš “Na šta ličiš, jebem ti”. Sva sreća pa nosim masku na licu pa mi ljudi još i dozvoljavaju da ih fotografišem.

Novi Sad, mart 2020.

Potom se šolja napuni vrelom kafom, pusti se Gary Moore na gramofonu i zapali prva cigareta. Tada negde postanem svestan da sam se probudio i da se treba baciti na posao, a odakle početi, e pa to mora doći spontano. Pre svega pogledam na limenke koje su razbacane po celoj terasi jer smo ih tu sklonili kako nam ne bi upadale u oči po buđenju. Gledam ih tako i shvatim koliko ta terasa ima nekakav poseban duh, baš se vidi situacija u društvu prema tim limenkama, punim pepeljarama i opremi koju čistim na stolu.

Tišinu i relativno stečen mir, prekine zvonjava telefona jer ljudima kojima pomažemo treba dostviti namirnice koje nam poruče:

“Dobro jutro teta Nado, kako ste?”…”Da li Vam je potrebno još nešto”….”Stižemo, oko 12 smo kod Vas”. I tako u krug.

Sada, za razliku od vas kojima se apeluje da ostanu kod kuće i ne izlaze napolje, ja po ceo dan jezdim gradom i izvan grada. Čoveče, ovaj Novi Sad se ne može bolje upoznati osim ako ga peške ne obiđeš i okolo i uzduž, a bogme i popreko. Svakakve nove situacije, novi kadrovi i po malo zabrinutosti jer na momente, van redova ispred prodavnica, sve zaista izgleda apsolutno redovno na fotografijama.

“Iskreno da ti kažem, meni je sve ovo nekako nestvarno, a i boli me glava od danonoćnog obraćanja na televiziji. Iznesite bre ljudi mere na pravi način, šta sad kukate na narod…” reče jedan čikica na Keju žrtava racije, dok sam odmarao noge od sedamnaest prepešačenih kilometara u martinkama.

I kada se konačno pozicioniram kući u zavisnosti od toga od koliko je sati policijski čas, opet se skupimo u križni štab na poznatoj lokaciji, uključimo mikrofon, snimimo naše lupetanje i stavove u formu potkasta, dok se terasa polako puni lienkama jer smo opet zaboravili da ih iznesemo.

Desi se sva sreća da radi neka kurirska dostava, pa kada tekućine ponestane, za čas posla ti se na vratima pojavi kurir, dostavi šta treba uz obaveznu priču kako su rafovi prazni na pumpama i da ima samo po koja limenka različitog piva pa nam je zato tako doneo šarenoliku narudžbinu a bogme i račun.

Jebiga, standard.

Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •