Vanredno stanje: Dnevnik Jasmine Mihnjak i Vere Šoti

Novi Sad, Mart 2020. Photo by Ivan Bjelić.

DVA NEDELJNA DANA

Jasnima Mihnjak

Policijski čas prvi put počinje u 15h. Kao u inat još je i pomeren sat pa je u 8h bilo 9h, a već u 10h bili smo u šumi. 

Šumu sada još više cenim. Vazduh, sunce, prirodu. Pričala sam sa jednom neobičnom pticom. Kaže da je sada manje ljudi na Fruškog Gori pa su i ona i druge životinje manje uplašene. Zato sam sad mogla da je vidim tako blizu. Šetajući u velikim razmacima jedni od drugih u jednom sam trenutku ostala sama.

Ispred mene se odjednom pojavila srna. Pogledala me je. Pozdravile smo se i potom je otišla svojim putem. Šta bih dala da sam na njenom mestu. Barem sada kad nema lovaca. Čudno je to. Mi zarobljeni, priroda konačno slobodna. 

Vreme je brzo prošlo. Već u 14h smo krenuli nazad. Svi su žurili. Mi najveći neprijatelji koji smo se usudili da udahnemo malo svežeg vazduha uz mere opreza i na distanci od drugih ljudi, žurili smo da stignemo pre policijskog časa. Bilo je i vojske i policije na putu.

Još sirene da nam puste pa da se još realnije prisetim onog prvog vanrednog stanja 1999.godine. Mislila sam da su bombe najopasnije. Ispade da je nevidljivi virus ipak moćniji neprijatelj. Ili nije, ne znam.

Bar mi se čini da smo tada bili složniji, razumniji, tolerantniji. Znali smo ko su neprijatelji, nismo krivili jedni druge. Strah razumem ali odakle toliko besa i mržnje u ljudima.

Čini mi se čak da taj bes nema u potpunosti veze samo sa virusom. Kao da se akumulirao godinama. Polako se širi miris panike.

Usput smo ipak stigli da na čas skrenemo sa puta kako bismo obišli baštu naše draga Sabrije koja je kao i svi ostali 65 + u potpunoj izolaciji, ili kako ona kaže kavezu. 

Većinu penzionera koje poznajem u životu održava aktivnost. U šumi danas nije bilo starijih planinara koji u redovnim okolnostima ne preskaču ni jedan vikend, šetaju ture koje su i nama mlađima teške. Pitam se kako su sada. 

U 15h stižemo u stan. Izuvamo se odmah na ulazu i sve stvari skidamo sa sebe. Peremo ruke. Doroteja broji do 30 dok pere ruke. Odmah sam Sabriji poslala fotografije vikendice da je iznenadim. “Zar bez mene?” Zove.

Ispričala mi je da je danas iskoristila svoja dva sata slobode za odlazak u kupovinu u cik zore. U marketu gužva. Penzioneri čekaju u redu. Osećala se poniženo.

Zar nije logično da ako se ograniči vreme izlaska da se povećava šansa da više ljudi u isto vreme bude na jednom mestu? Danima se to pitam. I to se odnosi i na ovo skraćeno vreme dozvoljenog izlaska sa 17h na 15h.

Kad god uspem da pronađem bilo kakav smisao u svemu ovome, ovakve odluke me opet bace u prostor potpunog beznađa i nedostatka smislenog objašnjenja.

Zapravo, da li je kovid 19 opasniji od posledica ovog izvanrednog stanja u kojem isti ljudi koji ne vide svetlost dana nedeljom u redu čekaju da uđu u market kako bi kupili osnovne namirnice. Da li je korona opasnija od konferencija na kojim se grdimo svi mi i na kojim se preti smrću onima koji se i bez kovida boje smrti?

Danas je i drugi dan u nizu budućih dana u kojima neću slušati obraćanje predsednika. 

Sve druge bolesti i dalje postoje, dodatno smo ugroženi zatvaranjem, udaljavanjem jedni od drugih, ponižavanjem i stravičnim vestima. Ali sve to ne ulazi u statistiku pa se takoreći ne računa.

Nije važno ako umremo, samo da ne umremo bas svi istovremeno i da ne umremo od covida 19. Tako nekako sam razumela. 

Doroteja je već sela za sto i počela da slaže lego kocke. Juče je te iste kocke slagala puna 3 sata.  Neverovatna je ta njena sposobnost da od bilo čega osmisli igru i da utone u svoj svet mašte i ostane tamo satima. Kad smo tačno mi odrasli izgubili tu sposobnost?

Rođendan je umesto u igraonici slavila online. Bila je srećna. Izgledalo je da je srećna. Sutradan je bila tužna. Nije sa svojih 6 godina znala da objasni zašto. Nisam insistirala. Samo sam je zagrlila. 

Robert ne radi. Sada smo po ceo dan zajedno. Dobro to nama ide. Bolje nego što sam očekivala. Danas smo se prvi put posvađali posle dužeg vremena. Upao mi je u reč i to u potpuno pogrešnom trenutku. 

Čini se da smo dobro. Izgleda da smo dobro. A da li smo? I da li ćemo biti svi dobro i kad se ovo zavrsi?

Doroteji se klima zub. Verovatno će ovih dana da ispadne.  Zubić vila postoji i tokom vanrednog stanja zar ne? 

Idemo da spavamo. Mazim je. Pričamo priču o šumskoj vili koja čuva šumu od ljudi. Volim te nežne momente pred spavanje. To je ostalo isto. Poznato je. A poznato je u ovom trenutku dovoljno dobro… Laku noć.

Novi Sad, mart 2020. Photo by Ivan Bjelić.

Vera Šoti

Imam 72 godine. Novinarka u penziji sam odavno. Od polovine marta sam u kućnom zatvoru. Kazna: moje godine. Sudiju poznajemo svi. Izdržavam svoju kaznu još dosta trpeljivo u stanu. Naviknuta na samoću već godinama. Nisam navikla na to da me osude na kućni zatvor, pa me onda još iz dana u dan vređaju i pujdaju druge na mene.

Zapamtila sam i osetila optužbe tokom decenija bilo kao ideološki greh, pa nečista krv i sumnjivo prezime. Ali da ću zato što sam stara, “baka i deka”, ne znam koju varijantu da izaberem, biti kriva za pandemiju, to još nisam doživela.

Elem, mi kažnjenici smo dobili već dva nedeljna praskozorja za kupovinu. Čudan doživljaj. Nedelja, Futoška ulica, Univerexport, red a u njemu i ja. Nikad nisam imala takav deprimirajući doživljaj.

Scena izgleda ovako, pola pet je, ima nas ispred u redu, razmak propisan. Izdresirana i lepo vaspitana populacija. Sve po jedan ili u paru, dolazi Satelit i Novo naselje. Ispred svakog kolica, u njima neki zembilji. Starost: zavidna. Svi maskirani, urukavicama.

Ličimo na povorku Jevreja pred ulazom u Treblinku. Ili na Varšavski geto i stanovnike u večnoj potrazi za hranom. Napolju je hladno kako biva pred zoru. Odeća: kućna, dosta istrošena na svima. Pamti bolje dane.

Na cilju, pred vratima koja iz našeg mraka deluju svetlo, obećavajući, stoji policajac, tu je i obezbeđenje firme.Policajac određuje koliko srećnika ulazi kroz te dveri. Ušla sam u petoj turi. Unutra toplo, osvjetljenje blještavo, rafovi, gondole, prepune. Ima svega, osim luka, zašto nemam pojma.Ima i toalet papira i mesa.

Prodavačice ljubazne. Gde su te žene noćas spavale. Verovatno tu. Samo povremeno dignu glas, da objasne. Potrošači su, naime, dosta gluvi.

Kupovala sam neke gluposti, išla iz radoznalosti. Imam ja svoje anđele, Duleta iNedima i Gorana. U stvari mi ništa i ne treba. Došla da se provozam, vidim grad i vidim kako to izgleda kupovati u doba korone. Kad sam izašla, red je bio kao na početku. Iste pogurene siluete, sad već i zora svanula.

Grad avetinjski, ulice bez ljudi, tek pokoji automobil. Policijske patrole nonšalantne pored kolovoza. Nezainteresovane. Nek se starci vesele. Dobili su izlaz. Kao kad se nekad išlo na zaboravljenu instituciju “korzo”, pa se nije smelo zakasniti kući, jer jeuvek neko namrgođen gledao na sat.

Nisu stigle novine. U stanu moja samica osvetljena suncem. Pravi prizor. Neću više ići na ove hepeninge, ako ne moram. Ako se probudim, ići ću da se provozam po gradu, da ga ne zaboravim.

Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •