Vanredno stanje: Dnevnik Lazara Kuzmanova, Marine Andrin i Bojane Kulačin Vol.2

Novi Sad, mart 2020. Photo by Ivan Bjelić.

Danas je 25.mart. Vanredno stanje. Dan u kojem je zabeležen četvrti smrtni slučaj.

Lazar Kuzmanov

Ko se boji Virdžinije Vulf? 

Pre petnaest dana sam gledao ovu predstavu u pozorištu i sedeo u prvom redu. Ako je neko mogao da me zarazi novim virusom, onda je to bio jedino Rade Šerbedžija. Maestralno je odigrao ulogu kao i cela ekipa. Posle dugog aplauza sledio je odlazak kući, zatim informacije, neverica, strah i samoizolacija, koja traje već dovoljno dugo da znam da se ni Rade, a i ni ja nismo zarazili te večeri.

Neposredno pre „izolacije“ sam sa drugarima flaširao vino koje smo napravili i odneo ga u Titel. Počeo sam tamo u kući da sređujem podrum da bih mu dao pretenciozno ime „Vinski“, al’ radovi su zbog svega stali.

Sva sreća vina ima dosta, tako da relativno lakše podnosim boravak u stanu i policijski čas. Ali svakako mi lek (Prilinda od 2.5mg) koji pijem za pritisak, nije dovoljan da bez posledica pratim konferencije za štampu, dotičnog, tako da sam prestao da to gledam.

Rešio sam da prestanem i sa buljenjem u mobilni i besumučnim čitanjem vesti i komentara i da krenem da čitam knjige, sviram gitaru i usnjak i družim se sa decom. Možda ova izolacija pomogne da budemo kao porodica upućeniji jedni na druge nego obično.

Teško mi pada saznanje da su Liverpulu trebale još dve pobede da postane prvak Engleske, pre nego što su prekinuli ligu. Al što bi Klop rekao, očigledno ima puno važnijih stvari od najvažnije sporedne stvari na svetu, kao što je fudbal.

Odustao sam od svojih novih izložbi, pokušavam da projektujem, al mi je, na žalost, arhitektura sad nekako predaleko da bih mogao da se skoncentrišem na nju. Očigledno nedostatak društvenog života ostavlja trag i na mojoj energiji. Strah od virusa je nešto što me uznemirava, al ipak taj strah nije toliki da ga se bojim.

Uostalom….Ko se još boji Virdžinije Vulf!!!

Novi Sad, mart 2020. Photo by Ivan Bjelić.

Marina Andrin

Čitav dan zveram u prve pahulje ove zime, ah pardon proleća, na samom kraju marta. Pa što da ne, ionako ništa više naizgled nema smisla. Čuj, planovi. Kakvi crni planovi, sve se to izokrenulo naopačke, svima.

Pas je najsrećniji ovih dana, on je naš zen majstor. I mi imamo našu kućnu školu, učimo lekcije od gospodara dremki i ležernog života. 

Vanredno je stanje i u glavi, posao je kompletno obustavljen. Iako se trudim da izloženost dnevnim vestima svedem na minimum, kreativnost i inspiracija su mi duboko zatrpane njima.

Uglavnom pokupim esenciju po društvenim mrežama, vođu i anti-stručnjake zaobilazim u širokom luku, ne mogu ja tu retoriku, izveštačeno herojstvo i neizostavnu dramu, nemam želudac za to. Želudac je okrenut ka frižideru, u kom za sada može nešto i da se nađe, jer nismo čistili rafove kad je to bilo popularno. 

Glavu sam zaronila u knjige, ionako ih samo gomilam, kad ću ih pročitati ako ne sad. Tik pred početak vanrednog stanja obnovila sam člansku kartu biblioteke posle dugo godina, prvenstveno u cilju da pronađem dečiju knjigu za koju treba da ilustrujem korice za jednog mladog izdavača. Našla sam je i usput sam, alava za knjigama, uzela još 4 naslova, potpuno nasumično.

Jedan od njih je Sjenkjevičev “Quo Vadis” kog upravo završavam. Kud sam i uzela to sada da čitam, u doba onog suludog “šeranja” kašike na pričestu od pre neki dan.

Šaram između redova naslaganih knjiga, a isto tako je i sa filmovima, podkastima, kolumnama, gde god da misli odlutaju. Puštam ih da lete kao ove snežne pahulje, do daljnjeg. Samo nervoze bez, tu slepo sledim svog četvoronožnog učitelja. 

Bojana Kulačin, Vol. 2

Mreže su preplavljene linkovima za free knjige, filmove, prenos koncerata , ture po muzejima… Ne mogu. Pokušala, priznajem… Ne ide. Plaćam pretplatu za Netflix…Uzalud!

PDF knige = 0 bodova.

Inače, u normalnim okolnostim bindžujem, kao i svaki normalan čovek, i čitam 100-ak strana dnevno.

Ne znam koju boljku imam. Volela bih da neko analizira. Prija mi samo muzika. Samo da drnda na glasno. Ne pitajte žanr. Lista boleština, kao i lajf, tambien. F – dijagnoza sigurno.

I onda, setih se slike. Konačno! Ivana i ja deca. Ja upisala fax ona gimnaziju. Ratni raspored sledi. Razdvojene u dve sobe, zauvek! Izolacija u cilju spasavanja života. Zadatak: Odvajanje pomahnitalog tinejdžera od nadobudnog studenta.

No, raseljenju prethodi podela zajedničke imovine. Tu nastaje sranje!
I eto zapleta!

Neko će da dobije TV a neko mjuz lajnu.

Znojenje…. Trema… Ćale, faktor stabilnosti, izvalači iz šešira papiriće! (al stvarno). Na svakom papiriću želja. Zjuu kako sam tad bila usrana za sopstveni opstanak.

I……. Bingo!!!!

Ja sam srećna dobitnica Hitachi deck-a i gramofona!!!! Ivana skače od sreće – osvojila je TV.

Tako je i danas… Slike me ne zanimaju!
Svašta raspetlja ova koronizacija. Aj živeli!

Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •