Vanredno stanje: Dnevnik Ljiljane Natošević Milovanović

Novi Sad, april 2020. Photo by Ivan Bjelić.

Od kada je uvedeno vanredno stanje, osećam se kao “spoljni momak” i umesto da se odmaram, zapravo se umorim i jedva čekam 17 sati, kako bi se bar malo posvetila sebi. 

Elem, pošto živim sa mamom Jovankom koja ima 73 godine i ona mora da je u izolaciji, kao i sa ćerkom Lanom koja je u martu napunila 15 godina i samu sebe je stavila u samoizolaciju, te ne mrda iz stana, jer čini mi se da je jedva dočekala da može da blene po ceo dan u telefon, trčim u nabavku, bacam smeće, šetam psa i naravno radim od kuće.

Sem za svoju kuću, nabavku obavim za svekra i svekrvu, na svu sreću da smo u komšiluku, pa ne idem daleko. 

Svakodnevno pišem tekstove za razne portale, a najviše volim kad pišem o pivu, mada ga nisam luznula već mesecima. 

Moj dan se svodi na kuvanje, pranje, spremanje, dezinfikovanje i šetnju psa i ništa mi nije teško, sem presvlačenja, jer kad krenem na ulicu, naoružam se maskom i rukavicama, pa mi je to smor kad se vratim kući – izuvanje ispred vrata, bacanje rukavica, pranje ili luftiranje stvari. 

Maska mi i ne smeta toliko, ali rukavice su pravi horor, ispada mi novac iz ruku i sve se nekako spetljam s njima. 

Velike prodavnice izbegavam, a u ovom vanrednom stanju sam otkrila koliko je divno pazariti u malim komšimskim radnjama i piljarnicama, tu rade divni ljudi s kojima popričam – ali naravno držimo distancu.

Bar jednom dnevno galamim, ali to nije ništa novo, jer sam po prirodi nervčik, pa su moje ukućanke naučile na moje šizenje po stanu.

Smirujem se uz jogu, vežbam svaki dan i vrlo sam ponosna na sebe, jer sam odolela čarima belog leba i kojekakvih kiflica i kolača. Jedem salate i sezonsko voće i povrće. 

Slobodne momente u izolaciji koristim i za spravljanje raznih maski za lice, te se jednom dnevno mackam s bananama, jajima, sodom bikarbonom…

Slabo ovih dana čitam, nešto nemam živaca, ne drži mi ništa pažnju, sem omiljenog ID kanala. Vesti i emisije o koroni ne gledam jer sam primetila da posle imam sve simtome ove boleštine, jer hipohondrija počine da me obuzima.

Nije mi teško pala ova izolacija, jer praktično u mom životu se ništa nije drastično promenilo, sem što mi je krivo što ne mogu da se prošetam i što ne mogu da vidim meni drage ljude.