Vanredno stanje: Dnevnik Marije Srdić
Danas je 26. mart. Vanredno stanje. Dan u kojem je zabeležen šesti smrtni slučaj.
Marija Srdić
Sećate li se, vest o prvozaraženom stigla je do nas 6. marta. Pre samo tri nedelje. Od tada do danas na covid.rs nizali su se izveštaji Instituta za javno zdravlje koji su nagoveštavali sumorni scenario kroz koji su druge zemlje već prolazile.
Vreme izolacije za mene, kao nekoga ko se svrstava u rizičnu grupu, počelo nešto ranije nego što je Aleksandar Vučić, uz upadljiv višak (samo)zadovoljstva, proglasio Rat…korona virusu! Čitaj, vanredno stanje.
Sa puno sigurnosti (oprostite na neskromnosti) svrstavam se među dobro obaveštene, ali još važnije – natprosečno zainteresovane za društvane i socijalne odnose i politički život.
Preporuka autorke:
Moji su dani, već decenijama, kombinovanje poslovnih aktivnosti (onih od kojih se živi) i građanskog aktivizma (onog za šta se živi). To me ponekad dovodi u položaj Buridanovog magareta, često frustira, a najčešće iscrpljuje i ostavlja nezadovoljnu postignućima. Ipak, daje mi izvesnu prednost u situacijama poput ove: stalno otvorene oči i uši, funkcionalnost, utreniran praktični duh, proaktivan stav.
Tako sam, već početkom februara, s punom pažnjom i „upaljenim alarmom“ čitala o novom, nepoznatom virusu koji nam se približava i komunicirala sa bliskim ljudima razbacanim na raznim tačkama planete. U Kini, Americi, Kanadi, potom i u Nemačkoj, Italiji, Šaniji, već su se uveliko suočavali sa zarazom i njenim posledicama. Njihova svedočanstva su, iz dana u dan, bivala sve dramatičnija.
Samoizolaciju sam proglasila onih dana kada je predsednik Republike pred kamerama saopštio da će se od korona virusa braniti češicom ljute, a doktor Nestorović preporučio da od muževa „izžicamo neku kintu“ za šoping u Milanu, gde su sada velika sniženja, jer su se Italijani, gle čuda (!), uplašili „najsmešnijeg virusa“koji „postoji samo na Fecebook-u“.
Kao svi koji su preko leđa preturili raspad Jugoslavije, ratove devedesetih „u kojima nismo učestvovali“, hiperinflaciju (najveću ikada zabeleženu), NATO bombardovanje, rad u nezavisnim medijima pod presijom Miloševićevog režima, Petooktobarske promene, ubistvo Zorana Đinđića, ekonomsku krizu, nezakonita otpuštanja, društvenu regresiju, stigmatizaciju slobodnomislećih (nešto sam sigurno propustila, slobodno dopišite), odmah sam znala – zazvonilo je na uzbunu!
U potpunoj izolaciji sam duže od dve nedelje. Tek nekoliko puta izašla sam u nabavku, pod zaštitom koju su epidemiolozi preporučili. Spletom okolnosti sredstvima zaštite smo snabdeveni jer u stolarskoj radionici mog muža maski, rukavica i alkohola za sada ima u dovoljnim količinama.
Prihvatajući novu realnost, donela sam ličnu odluku da virusu korona neću dati priliku da ugrozi moje zdravlje. To je značilo, ne samo ekstremno samodisciplinovanje, već i restrikciju za dvojicu ukućana. Sa starijim, bivšim oficirom, nije bilo teško postići sporazum.
On odlično funkcioniše u krizama (ruku pod ruku smo kroz mnoge prošli), sklon je poštovanju jasnih i preciznih dogovora. Mlađi pak, student DIF-a, nedavno izašao iz adolescencije, hiperaktivan, pružao je prvih dana otpor i nije prihvatao redukciju socijalnih kontakata. Ipak, posle dramatičnih vesti koje su nam stigle iz Kikinde (grada našeg porekla) u kome žive naši najbliži, otrežnjenje je bilo tu. Sada se vežba i meditira u kući, diše na terasi, čaj i kafa ispijaju (ponekad) u malom dvorištu naše zgrade. Može se i tako. Videćemo do kada.
Dan je i u izolaciji kratak. Plan sadrži „stavku više“ (moja stara boljka).
Pratim vesti. Čak i kada sam izašla iz dnevnog novinarstva, to je ostala moja trajna potreba. Čitam raznovrsne analize[1]i prognoze stručnjaka[2]. Sve ih je više i sve su uzbudljivije. Možda će čitaocu ovih redova izgledati da mi manjka brige i strepnje.
Da, malo mi je hladno, malo me je strah, ali verujem da korona obrt može spasiti čovečnost, odavno izgubljenu u bespućima liberalnog kapitalizma. Svedočimo istorijskom potresu nakon kojeg ništa na svetu neće ostati isto.
Mogo bi se reći da sam ovih dana aktivna na društvanim mrežama. Rado čitam zapise koje dele moji prijatelji, kreativci i razni „oriđinali“. Racimo, sa velikom znatiželjom svakoga dana čitam Dnevnik koji u izolaciji, u Lisabonu, ispisuje Dejan Tiago Stanković. Ponekad, na njegovom zidu, diskutujem. Posle mislim, pisce je u ovom veku sustigla pretnja da će „jednom upoznati sve svoje čitaoce“.
Nekoliko puta dnevno razgovaram s majkom. S prezirom je primila nedavne predsednikove izjave ljubavi, kao uvredu doživela četiri hiljadarke jednokratne pomoći, a još nevoljnije prihvatila restikcije za generaciju 65 +. Naši razgovori oduvek su napeti i na ivici konflikta. Obično se „primim“. Sada sam, međutim, mirna. Slušam je s pažnjom i povlađujem. Kad sve ovo prođe, site ćemo se isvađati, da nadoknadimo.
Na kraju dana stižem da čitam. Dragocena promena.
Pesnike naročito. Podstiču me na introspekciju i otvaraju mi „drugi pogled“ na stvarnost. Nije novo, ali bi vredelo ponoviti – čitanje je od presudne važnosti ne samo za mentalnu kondiciju već i za očuvanje mentalnog zdravlja u vremenu neizvesnosti. Na stočiću su, za sada, omiljene: novele Tomasa Mana, izbor poljske poezije XX veka, Konstantin Kavafi, Đeo Bogza… Ima tu i nekoliko romana iz aktuelne produkcije. Kupovala sam ih kako bih se (samo)zavarala da pratim savremenu književnu produkciju. I evo, pokazuje se da knjige stalno treba kupovati, nikada se ne zna kad će nam zatrebati…
O poslu i održavanju aktivnosti moje firme u ovom zapisu nema mesta. Tema je važna i zaslužuje poseban osvrt iz vanrednog stanja. Pred izazovom preživljavanja je veliki broj mikro i malih, među kojima sam i sama. I dalje smo „nevidljivi“ za ovu i ovakvu državu. Nije fer, ali smo navikli. Oslanjamo se na vlastite snage, ne predajemo se, improvizujemo, ponekad smo čudesni. Kako? Čitaćete u nekom nastavku, uskoro!
