Vanredno stanje: Dnevnik mARTe Kiš Buterer

Kada su mi septembra 2015. godine saopštili da imam rak i da je već  i metastaziralo…u tom trenutku sam tražila da mi doktor kaže neku utešnu reč! Trebala mi je jedna jedina reč da moje suočenje sa prolaznosti postojanja nekako uspori?! Utešna reč koja će me spasiti budućih patnji koje me čekaju!

Umesto utehe, lekar mi je zvanično saopštio da moramo čekati rezultate analiza koje će tek posle operacije stići. Njegove reči su mi vratile sliku lica moje majke koja je u najvećim patnjama umrla u svojoj 39. godini od iste bolesti. Ja sam tada imala samo 16.

Ne znam kako sam se doteturala do auta i ne znam kako sam uspela da nazovem svoju mlađu sestru. Sećam se da sam  samo jecajući urlala u telefon neeeeeee, neeeee, ja neeeću!

Jedva sam se sabrala i tako polako , haotično , zamišljeno , zabrinuto, prestavljeno vozila auto kući. Hiljadu misli, pitanja su mi se javila.Vozeći ugledah pored puta sudar. Ljudi van svojih vozila su najverovatnije čekali uviđaj.Tad sam pomislila: EH SAMO DA MI JE KAO NJIMA!

Sve može da se kupi samo zdravlje ne! Nismo toga svesni dok se ne suočima sa ozbiljnom bolešću. Eto to se sada zapravo dešava. Svet je suočen sa ozbiljnim virusom koji je već odneo hiljadu života!

Možemo svi da urlamo da nećemo to stanje ali je došao trenutak da uronimo malo u svoje duše. Eh da nam je posla, svakodnevnih aktivnosti!

Možda nismo cenili ono što smo imali?

Pre neki dan sam izašla da kupim jednoj baki nešto jer sa svojih 85 godina ne može. U radnji disciplinovano stoje ljudi ispred kase. Prolazim pored jednog tipa i zakačim malo njegovu korpu.

-Izvinite!-učtivo ja.

– Kretenko! Da ti je…  mater! Ne znaš da kažeš da se pomerim? Na šta to liči?!-udri paljbu tip na mene i tako nastavio još par sekundi ili minuta i pored toga što sam ponavljala reč izvinte.

Sa takvima neću ni da se svađam niti želim da se srozam na tako dubok i nizak nivo ljudskosti!

Čini mi se da ovo suočavanje sa prolaznosti postojanja kod mnogih izaziva čak pojačava njihov veliki egocentrizam, bes, drskost.

Još pre uvođenja drastičnih mera nisam mogla više  da opstanem kao biće. Naboj agresije, drskosti, egoizma sa nedostatkom ljudskosti, empatije pogađalo me stravično. 

Sada sadim svoje biljke u svom dvorištu, hranim već mesecima ptice i slušam muziku. Doduše imam puno obaveze kao razredna starešina ali napravim pauze kad nisam onlajn i uživam u svom svetu. Planiram i otići u atelje da  naslikam neki vazdušasti akvarel. Volim akvarel jer je kao dah povetarca, kao duša.

Gradila sam godinama ovo stanje nirvane koje u ovom trenutku imam.

Mnogo godina patnji i bola su čistile moje telo da bi mi duša bila ovakva.

Došlo je ono vreme kada možemo da konačno primetimo čarobnost ptičjeg peva, sveti trenutak ljubavi prema svim bićima sveta. Ja uživam u izolaciji jer konačno  mogu da budem u svetu koje sam sebi godinama gradila kako materijalno ali pre svega duhovno.

Zabrinuta sam i ja za svoje najbliže, za svoje prijatelje, za svoje učenike, za ceo svet ali ovo stanje okrećem u korist svog duhovnog napretka.

U katalagu jedne moje samostalne izložbe stoji citat od Otta Ludwiga:

Ko nebo ne nosi u sebi, uzalud će ga tražiti u čitavom svemiru.

Odoh da slušam  Tchaikovsky-Hymn of the Cherubim – Liturgy of St John Chrysostom.

Pre spavanja ću se pomoliti za sva bića ovoga sveta.

Vanredno stanje: Dnevnik Borisa Varge Vol.3

Novi Sad, maj 2020. Photo by Boris Varga. Sedam nedelja nakon uvođenja vanrednog stanja, rezime prve sezone epidemije korona virusa je sledeći: Ne postoji nikakva dobra strana ove pandemije, ali bih ipak izvukao tri pozitivna iskustva iz nužde nastala. Prvo – ispunila mi se dugogodišnjaželja, …
Read More

Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •