Vanredno stanje: Dnevnik Milana Ružića, Nikole Arežine i Melite Perić

Danas je 24. mart. Vanredno stanje.

Milan Ružić

Negde na vebu naleteh na izjavu: “Corona je vakcina, mi smo virus”. Čak i za mene, osvedočenog prirodoljupca, teške su to reči. Jeste, tačno je, brate, mnogo nas je na Zemlji. Arčimo resurse. Neinteligentno se rasipamo.

Zagađujemo, ubijamo, trujemo, sečemo, palimo, betoniramo, otimamo nekim stvorovima jedine domove. Pa onda te biljke i životinje budu prinuđene da traže nove načine za opstanak, pa nam se usele u gradove, u kanalizacije, u kuće i stanove, a ova nevidljiva žgadija poseti nam pluća, creva, mozgove… I šta mi uradimo? Potražimo krivca.

Ospemo paljbu na društvenim mrežama na masone, Amere, Kineze, Soroše, korporacije, industrije, farmaceute. I to sve radimo dok nam gradske kanalizacije idu pravo u reke gde planiramo da se kupamo tokom leta.

Dok sedimo na nameštaju koji je izrađen od drveta ilegalno sečenog u biološki najvrednijim šumama, a juče smo parkirali auto na mestu gde su nekada rasle orhideje i pevale ševe. Za ručak jedemo tunu koja je krivolovljena u dalekim morima, a računare nam pokreće struja dobijena spaljivanjem uglja zbog koga umiru ljudi oko Obrenovca, Smedereva i Kostolca.

Do nas je.

Poremetili smo sve oko sebe, a naplata teče. Ono čega se najviše plašim jeste da nikakve lekcije nećemo naučiti. Molićemo se da naučnici naprave vakcinu za ovu pošast, a čim je zgotove mnogi će nastaviti da pljuju po nauci, slede smrdljive desničare i internet prevarante.   

Nikola Arežina

Sve što ima veze sa vestima o virusu zaobilazim. Saznao sam dovoljno iz nekoliko proverenih izvora, ostalo je previše.

Izolacija…

Pravac Fruška gora, na vikendicu.  Proleće je počelo, posla koliko hoćeš.  Poneo sam manuelne i digitalne igračke kako bih se zanimao. 

Ideja mi je da napravim “pametnu” samoodrživu vikendicu. Taman mi dobro došlo malo samoće da mogu da se fokusiram. Prošle nedelje sam počeo da čačkam oko solarnih panela i struje kako bih mogao daljinski da kontrolišem sistem. Nedelja veče… polulud… konačno sam uspostavio kontrolu nad sistemom. Malo šta sam uradio od manuelnih radova ali sam savladao Docker, MQTT, Homeassistant (osnove), ako nekom nešto znači. 

Otišao sam u selo po hranu, vidim zakuvalo se. 

Vraćam se i nastavljam radove, nadam se da će me mnogo toga zaobići. 

Melita Perić

Jutros sam ustala i otkinula sam zanokticu, krv je počela da curi. Pomislih, nije to ništa u odnosu na ovu situaciju. Ja, koja nisam uspela devet meseci da nađem bilo koji posao i majka koja me izdržava, danas ostaje bez posla. Mislim da ćemo biti na vodi i hlebu.

Za mene ovo nije novonastala situacija. Sva prava mog života davno su mi uskraćena. Ja se vodim time da sam bogata duhom i to je ono što ne možete i nemate prava da mi oduzmete.

Zato ću nastaviti da izvodim Lua u šetnju, jer psi nisu prenosioci virusa. Ne idemo u park ovih dana, tek tu dva-tri kruga oko kvarta. Doći ću kući, napisaću pesmu ili kratku priču. Spremiću stan, posle ću slikati, slušati muziku.

Malo ću se zabaviti sa vama na Instagramu i Fejsbuku. Čitaću. Posle ću opet izvesti Lua pre policijskog časa. I diviti se sebi što sam uspela da izađem kao pobednik iz ove svoje izolacije od skoro godinu dana. Bez psihijatara, life coach-eva i ostalih “zabavljača” modernog 21. veka.

Budite mi saveznici, jer nikada ne znate kada ćete mi uskočiti u stih ili priču. Ja sam u svojoj izolaciji uspela da napišem knjigu od dve stotine strana. Pobediću i ovaj virus i lakše mi je jer u tome barem znam da nisam sama.

Tu sam sa vama.

Podeli
  • 2
  •  
  •  
  •  
  •  
    2
    Shares