Vanredno stanje: Dnevnik Milenka Bodirogića

Novi Sad, mart 2020. Photo by Ivan Bjelić.

Već godinama, gotovo svakog dana idem u gradski azil za pse na putu za Šangaj.  Ni kilometar od azila je šuma, veštačka šuma ogromnih topola okružena veštačkim kanalima sa prljavom vodom.

Šuma i kanali su veštački, ali tamo ima srna, zečeva, fazana i pataka i ponekad roda. Pravih, istinskih, zbiljskih srna, zečeva, fazana i pataka. Tamo, u tu šumu, izvedem pse. Oni jurcaju po lišću, njuškaju i zevzeče se i čini se da brzo zaborave na uske, mračne obore u koje su smešteni.

I kada je oktroisano vanredno stanje nastavio sam da idem za Šangaj. Prvih dana sve je bilo uobičajeno, a onda su mi ograničili posete na dva sata, između 11 i 13, potom su mi zabranili da pse izvodim u šumu.

Predložili su istrčavalište. Moji su se prijatelji lenjo vukli oko žičane ograde visoke preko dva metra: ovo je za njih još uvek bio azil, još uvek zatvor. Pet-šest dana kasnije zabranili su mi posete.

I dalje idem za Šangaj, nosim im hranu. A idem i zbog Fantomke, keruše koju su tako prozvali jer se na čudan i zagonetan način mota oko azila, uvek na odstojanju, uvek oprezna, često podignute gornje gubice i iskeženih zuba, preplašena i zato agresivna, sva u strahu. Neki dobri ljudi prebili su joj zadnju desnu nogu koja sad visi, ili se mlitavo klati pri svakom pokretu. 

Fantomku hranim tako što joj bacam krupne komade salame, bacam ih par metara od sebe jer ne dopušta da joj se približim. Ona pokupi tu salamu, ali je ne pojede, puna usta joj se razvuku u nešto što liči na osmeh, i ode. Vrati se još dva puta, sve se ponavlja, i više je nema, nestane.

Kada je pao ovaj poslednji martovski sneg Fantomke nije bilo. Obuo sam planinarske cipele i krenuo da gacam po blatu i raskavšenom snegu. Nisam znao kako da je dozivam, ona nije pristajala ni na kakvo ime, a svakako bi bilo smešno da vičem Fantomka.

Na rubu najprljavijeg kanala, ispred ogromnog polja raštana, začuo sam režanje i Fantomka se izvukla ispod hrpe naslaganih balvana. Tamo je izudubila nekakav log i odatle je režala. Bacao sam joj parčad salame, ali ona se na njih nije obazirala. Gledala me je pravo u oči, besno, gornja gubica joj je drhtala iznad iskeženih zuba.

Pre nego što ću izaći na put pogledao sam još jednom prema gomili naslaganih trupaca: tri sićušne nespretne prilike gegucale su po snegu, među promrzlim lišćem raštana. Fantomka je šepesala oko njih, a ona sakata noga joj se klatila.