Vanredno stanje: Dnevnik Milice Nikitović

20/04/202024/07/2021 Dragan Gmizić 0 Comments #dnevnik, #milicanikitović, #multiradio, #novisad, dnevnik, koronavirus

Novi Sad, april 2020. Photo by Aleksandar Milanović.

To je samo jedan dan koji nas deli od svega preko ograde. Jedan dan pre proglašenja vanrednog stanja koji sam ja provela u samom jezgru dešavanja, na poliklinici. Prva i poslednja ozbiljna praksa, završila se, ne tako dobro i mnogo ranije nego što je trebala.

Tek tada, kada sam videla izmorena, zabrinuta ali hrabra lica ljudi koji su se borili za živote shvatila sam ozbiljnost ovog podmuklog virusa.

Mana ili prednost, ovo iskustvo me je zavezalo za unutrašnjost mog doma praveći od svakog mog dana rečenicu sa million zapeta bez tačke. Ne postoji kutak u koji nisam zašla i pesma koju nisam već bezbroj puta poslušala.

Uzimanje knjige u ruke ne pomera se sa samog dna na listi obaveza, mada ako se ja pitam ima sreće što se tu uopšte našlo. Da li je moj talenat po imenu “odlaganje” dostigao vrhunac svoje karijere,sigurno ću saznati na prijemnom, koji se prikrada, maskiran u najlepše sunčane dane bez daška vetra.

Traženje nestale čarape odjednom dobija mnogo drugačije značenje. Dok (mislila sam da ovo nikada neću izgovoriti) pranje sudova postaje polako ali sigurno moja omiljena zanimacija jer ima svoj početak i kraj.

Kada opereš i poslednju čašu, slobodan si. Ali recite Vi meni gde se u svemu ovome nalazi poslednja čaš. Ne nazirem joj rub i ne vidim oblik. Sasvim sam sigurna da bi mi ova muka u obliku tamnice lakše pala kad bi znala kad će se okončati.

Posle, čini mi se, beskonačnog dana počela sam da bežim i od sopstvene senke misleći da me juri. Saterale su me misli, o kraju sveta i prolaznosti života, u ćošak. Gde ću ja sa svim tim glupostima? Nažalost bežanjem nigde ne stižem, probala sam. Još uvek sam na početku i ne pravim korak dalje od iste rutine i dnevne sobe. Peščani sat kao da se pokvario, a moj život postao je film sa mnogo specijalnih efekata a bez ikakvog zapleta pa makar i kobnog po glavnog lika.

Prednost ove situacije je ipak sve vreme koje provodim sa porodicom. Možda nas ova daljina zbliži. Ili nas podseti da su obične stvari ipak sasvim izuzetne. Da su zagrljaj i blizina esencijalni, a dodir neprocenjiv.

Možda nas opameti i nauči da malo više cenimo ljude oko sebe i vreme provedeno sa njima kao i sve one sitnice koje kada malo bolje razmislimo nisu sitna stvar.

Molim i zahtevam da nam se vrati onaj trenutak zahvalnosti koju smo dužni svim ljudima u belim mantilima i klompama koji su odvajali i odvajaju poslednji atom svoje snage da nas zaštite od ovog nevidljivog čudovišta zvanog COVID-19.

I naravno svim majkama,sestrama,ćerkama ali ništa manje očevima, sinovima i braći koji su se u svojim herojskim uniformama, keceljama i radnim odelima nesebično podmetali kao štit za nas i naše najmilije.