Vanredno stanje: Dnevnik Mione Paskulov

Novi Sad, mart 2020. Photo by Ivan Bjelić.

Danas je ponedeljak 30.mart. Vanredno stanje. U Srbiji je od Korona virusa do sada umrlo 16 a zaraženo 785 ljudi.

Prva asocijacija na odrastanje tokom devedesetih, sankcija, praznih rafova i redova za ulje, mi je uvek miris svežeg hleba, tek izvađenog iz rerne. I palačinki. I krofni! I gomile dece iz komšiluka na okupu, jer smo mi jedini imali plinski šporet, pa je sve ovo moglo da se sprema u romantičnim uslovima, uz odsjaj sveće.

Svaki put kad razmišljam o tome, imam osmeh na licu i potrebu da zagrim mamu i zahvalim joj. A danas, više nego ikada ranije, razumem njenu logiku.  

Berlin nije kompletno zatvoren kao Novi Sad. Nema policijskog časa, dozvoljeno nam je da idemo napolje, u ne većim grupama od dvoje. Zatvoreni su restorani, kafići, frizeraji, radnjice, ali prehrambene rade normalno, osim što je ograničen broj ljudi, pa se čeka u redu ispred. Kao onomad u Srbiji… I da! Ni ovde nema toalet papira. 

Mi smo smanjili izlaske na minimum. Radimo od kuće, kupovina se obavlja samo kad je neophodno. Social distancing. Dvogodišnjoj ćerkije to najteže palo. Još uvek je mala da može da razume zašto smo joj ukinuli druženje sa  drugarima, vrtić i igralište i zašto, dovraga, moramo da sedimo za tim kompjuterima. 

Danas je nedelja, 17. dan od kako smo u izolaciji i osećaj da ne radim dovoljno, ne jenjava.

Ne mogu da se fokusiram na posao jer dete skače okolo, divlja i konstantno zahteva pažnju. A kad se igram sa njom, stalno imam strah da ne propustim nešto važno na poslu, pa večito skačem na svako zvrckanje telefona. I nit‘ sam tamo, nit‘ sam ‘vamo. 

Ali zato kuvam! I svaki dan stan miriše na nove đakonije. I to sam baš inovativna. Prekrajam recepte, dodajem, uglavnom oduzimam sastojke. Trenutno radim na projektu kako da od 40g ražanog brašna, dva CELA (bahato!) jajeta i kesice vanilin šećera napravim čokoladnu tortu.

Potpuno nesvesno počela sam da radim ono što je radila moja mama davnih dana.

OK, moje dete će verovatno o koroni čitati u knjigama i slušati dogodovštine od nas matoraca. Ali sve se nekako mislim da će joj u taj mali nosić ući i koji miris iz kuhinje. Prava sam keva. 

Novi Sad, mart 2020. Photo by Ivan Bjelić.

A onda dođe veče, švrćan zaspi, a ja, kao muva bez glave… whatsapp, viber, zoom, skype, houseparty app… telefon se upali, a baterija sve brže gasi. Ubi me ovo socijalno distanciranje!

Ne sećam se kad sam poslednji put obišla ovoliko žurki za jedno veče. I svi imaju super ideje i svi rade nešto zanimljivo. I pomažu jedni drugima. I misle jedni na druge. I, dovraga, zato ćemo i pobediti ovaj virus! I vakcinom, naturally. Samo još malo da ostanemo kod kuće, taman da dozvolimo i ovom proleću da se zakuva kako mu i dolikuje. 

xxx

A od sportskih vesti izdvajamo: Miona potrčala posle punih šest godina. I preživela. Dva ćoška. Posle se folirala da je plan i bio zapravo samo brzo hodanje. 

Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •