Vanredno stanje: Dnevnik Nataše Gvozdenović i Milorada Cvetićanina
Susreti
‘’Atomi plešu jezgra se šminkaju’’
S. Tišma
Slušam Nikolu Nedića glumca riječkog HNK ”Ivana pl. Zajca” kako recituje Enesa Kiševića, pesmu ”Pa, to je krasno” dok pijem jutarnju kafu. Nedić na snimku puši, pije rakiju i recituje izvrsno.
Danima, pa od kako je ovo počelo, žalim što mi nije tu nego kod Nenada u Petra Drapšina, na tavanu, (gde su sve moje knjige, pošto sam u strašno dugoj selidbi) zbirka poezije Ota Horvata ”Putovati u Olmo” i to u izdanju kraljevačke ”Povelje”, jer mi je nužno da odem u taj behar i proleće koje nikada ne prolazi.
Čitam Harvudovog ”Garderobera” i čeznem za pozorištem, naročito, za prostorima iza scene.
Tadija kaže, dok radimo intervju i govorimo o vanrednom stanju, da nema te situacije koju on neće preokrenuti u svoju pobedu.
To uzimam kao moto.
Na moment, svakako brinem i pitam se koliko smo vlasni nad svojim životima?
Petar M. poznati vajar i vizionar, mi kaže: ”Rekao sam ti sve ovo pre godinu dana. Ali si bila nervozna da me saslušaš.” Fakat.
Gregora, Perinog i Neveninog sina, gosta koji je nedavno stigao, vidim na skajpu i jedva čekam da karantin prođe da se upoznamo.
Sa Teofilom i Oljom pričam dugo uveče, fingiramo telefonom susrete koje bismo imali u Fridi, da je normalno.
Sa Oki gotovo govorim o ekstenziji vremena i sveta.
Sa Tinom se, povodom jedne fotografije snimljene u ‘’Marti’’ nekih godina ranije, hranim vremenom koje je prošlo, a koje nas je formiralo.
Eto tako, da, hoću da kažem, da je ljudski kapital, u svim vremenima, najveći kapital.
Kao i da obožavam proleće na Naselju.
Kad god se čovek pita o slobodi u neslobodnim vremenima, kao mi sada, odlazak u poeziju, vidim kao prostor u kojem se, kako nas uči Freni Glas, možemo opružiti i prepustiti Suncu.
Na kraju ću, naravno, krasti, lepo rečeno- biću inspirisana krajem komada ‘’Noćna straža’’ koji je napisao Fedor Šili , posegnuću za ”Orlandom Furiozom”: ” O damama i vitezovima, o ratu, o ljubavnim poduhvatima, o junačkim delima pevam”.
Tako, jer svakako nas čeka osvit jedne nove zore. Od tamo je citat sa početka teksta.
10. mart 2020. Vuhan; NR Kina, gledam vesti 19:30h RTV.
DAN POBEDE
Sredinom širokog Bulevara korača Predsednik.
Sam.
Korača mirno i dostojanstveno. Ima masku na licu.
Iza njega nema ešalona koji marširaju. Nema ni oklopnih kola. Nema topova, tenkova. Nema raketnih jedinica ni bojevih glava. Nebo ne paraju borbeni avioni. Nigde nema zastava. Ne čuje se muzika vojnog orkestra, i nigde nema razdraganih građana duž širokih bulevara.
Čuje se samo zlokobna, nezaustavljiva tišina.
Ispred Predsednika kamera koja ga prati. Okreće se prema fasadama ulice kojom korača. Na fasadama prozori, tek otškrinuti. Na balkonima po neki lik. Svi imaju maske. Mašu Predsedniku, on otpozdravlja.
Neprijatelj je pobeđen, dobro utvrđen i sakriven tu negde oko njih.
I NAS.
