Vanredno stanje: Dnevnik Nataše Gvozdenović Vol.2

Novi Sad, april 2020. Photo by Aleksandar Milanović.

Duge šetnje (kad je to izvodljivo) i dugi telefonski razgovori sa prijateljima – tako provodim vreme karantina. Malo poezije i malo serija ( ne mogu da provedem sate gledajući serije, ali dve epizode dnevno, to mogu).

Nikad ranije nisam pratila ritam cvetanja drveća. Nešto sam stalno imala utisak da proleće odjednom grune i da sve istovremeno procveta. Sada uočavam da tu ima jednog finog ritma.

Portret medicinske sestre na naslovnoj strani New Yorka times magazina, izdanje koje je posvećeno medicinskom osoblju u Italiji, me duboko potresao. Čisto, jednostavno, bez objašnjavanja i komplikovanja – o obavljanju svog posla do kraja i preko granice izdržljivosti.

Druga stvar u New Yorker magazinu ( na Selindžeru sam odrasla odatle ovoliko Njujorka u priči) šef koji ima Mišelinovu zvezdicu Massimo Botura na instagramu pokazuje kako se kuva u, kako bih rekla, emisiji koja se emituje na Instagramu – ‘Kitchen quarantin’.

Iz svog stana u Modeni, iz svoje kuhinje. Publika je bila neobično zainteresovana za to kako pravi bešamel sos. Logično, mislim, jer jednostavni recepti da bi bili dobri moraju biti majstorski. Ništa, zapravo, nije jednostavno. Njegova porodica sa njim kreira ove kratke forme. Uživam u toj priči, lepoj i toploj, na sarojanovski način.

Naučena sam da ono što ljudsku vrstu pokreće jesu nagoni: za opstankom i produžetkom vrste. No, nesumljivo postoji taj nasleđeni deo u našem mozgu koji je zadužen za empatiju.

Otišla bih kod Nataše i Radeta da gledam u drveće, reku i grad i pijem neko ukusno vino, sa tim da se razumemo da je sve što Nataša uz to vino spremi čista poezija. Zatim se čujem sa Nenadom i to je uvek o hrani. Sa njim jedem ono što volim, a izbegavam inače, bez trunke griže savesti. Nenad je majstor u naručivanju hrane.

Kada se čujemo uvek pitam: Šta si jeo danas? Milan, ako govorimo o prijateljima u Beogradu, izvrsno kuva hranu koja teši. Svakako čeznem da budem na mestima koja mi pružaju zadovoljstvo i široku perspektivu.

Kompozitorka Irena Popovic mi šalje ono što nastaje u izolaciji. A Irena ima nepogrešivu moć da me potrese.

Ima jedna scena koja mi je važna: radila sam intervju svojevremeno sa Nikolom Ristanovskim, on je hteo da razgovaramo pred predstavu ‘Odisej’. Dolazim u Srpsko narodno pozorište, kucam na vrata garderobe, Svetozar Cvetković i Boris Isaković su već u kostimima. Ne vidim Ristanovskog.

Pitam: ‘ Izvinite gde je Nikola Ristanovski? ‘ Cvele kaže: ‘ Tu je iza ovog ogledala.’ Iza ogledala je mrak u koji se on mogao zavući samo ako se sagnuo i prošao ispod ogledala. Kazem Cveletu, ljubazno: ‘ jel vi mene zezate? ‘

I čujem Ristanovskog, pošto sam to izgovorila, iz tog mraka iza ogledala koji kaže: ‘ evo me, stižem na vreme, znate da sam stari Bugarin- Švajcarac. ‘ Razgovor smo vodili na sceni. Tik pred početak predstave.

Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •