dnevnik Vesti

Vanredno stanje: Dnevnik Nedima Sejdinovića

26/03/202024/07/2021 Dragan Gmizić 0 Comments #danuizolaciji, #multiradions, #NedimSejdinović, dnevnik, koronavirus, Novi Sad

Danas je 26. mart. Vanredno stanje. Dan u kojem je zabeležena sedma žrtva.

Nedim Sejdinović

Planiram da pročitam jedan od romana koji je ove godine ušao u najuži izbor za Ninovu nagradu – “Mulat albino komarac” Steve Grabovca. Knjiga počinje citatom Danila Kiša, koji se protivi teoriji sveopšteg i beskonačnog ponavljanja. Kaže Kiš u “Enciklopediji mrtvih”, a prenosi Grabovac: Nikad se ništa ne ponavlja u istoriji ljudskih bića, sve što na prvi pogled čini da je isto jedva da je slično; svaki je čovek zvezda za sebe, sve se događa sad i nikad, sve se ponavlja beskrajno i neponovljivo.

Dobar citat za ovo neponovljivo vreme koje izjeda korona-virus. Međutim, meni – s obzirom na duhovno stanje – možda prva autorska rečenica Grabovčevog romana više paše: Stojim pred velikim ogledalom u hodniku i posmatram odraz svoje glupave face.

Kontam: ima tih nekoliko dobrih stvari koje je ova korona iznedrila. Jedna od njih je da smo napokon – u ovo vreme beskonačne tranzicije i tupave inercije – ostali sami sa sobom i pružila nam se prilika da, zagledani u ogledalo, saopštimo sebi istinu o sebi.

Drugo, kada sve ovo prođe, a valjda će proći, mnogo više ćemo ceniti male stvari koje sloboda i svakodnevni život nosi sa sobom, pa ćemo recimo više uživati u pivu sa prijateljima u “Izbi” ili “Fridi”. A možda ćemo shvatiti i šta znači reč “solidarnost”, i početi razumevati ljude oko sebe, njihove slabosti i probleme, a ne podsmevati im se, pokatkad i likovati nad nemoći slabijih, pojačavajući tako iluziju o vlastitoj omnipotentnosti.

Duško i ja već mesecima radimo od kuće, te naš dnevni ritam korona nije mnogo promenila. Dan počinje zelenim čajem, kojeg imamo dovoljno čak i ako ova izolacija potraje godinu dana. Gde god odemo, dovlačimo ogromne količine čaja, pa tako na lageru još imamo deo kontigenta iz Kine, u kojoj smo boravili proleća pretprošle godine.

Danas smo se upravo čuli sa našom dragom drugaricom Majom, kod koje smo tada bili u poseti, a koja se sada nalazi u hotelskom karantinu u Tianđinu. Ona je odletela u Kinu pre desetak dana (tamo radi kao profesorica matematike u internacionalnoj školi) i ispostavilo se da je jedan od putnika na letu bio zaražen virusom COVID-19.

Nakon tri dana kućnog karantina, Maju i ostale putnike smestili su u hotel, gde redovno prate njihovo zdravstveno stanje. Maja je dobro i prepričava nam, putem audio poruka na WeChatu, kako pronalazi zadovoljstvo u malim stvarima dok se dosađuje u hotelskoj sobi.

Mi joj referišemo šta se ovde dešava, kako je pao sneg i kako je Velja Ilić zaglavio u bolnici usled anafilaktičnog šoka od pčelinjih proizvoda.

Duškov sto se nalazi blizu ulaznih vrata, pa tako on obavlja i funkciju vratara za naše četiri mačke (Mica, Mehmed Meša Baždarević, Vasil Tupurkovski i Žozefina II) i psa Lazu. Izlaze malo-malo da malo šajcaju po dvorištvu, mada se mora priznati da im sneg ne prija odveć. Odu i brzo se vrate, otresajući sneguljice po kući. Potom spavaju, zadržavajući, u skladu sa preporukama Vlade Srbije, međusobnu distancu od po minimum dva metra. Laza spava na na kauču u dnevnoj sobi, i s vremena na vreme glođe veštačku kost koju mu je Duško kupio. Kost je skoro veća od Laze i koštala je čak 690 dinara. Meša i Vasil se ponekad potuku, ali se čini da je to više igra nego stvarni okršaj.

Skoro svaki korona-dan navrati nam naš drug Ljuba i sa njim sedimo, slušamo muziku, prepričavamo zbivanja na društvenim mrežama, nerviramo se i smejemo, i popijemo po koju rakijicu.

Duškov ćale proizvodi sjajnu kajsiju (trenutak za EPP), a Ljuba rakiju od jabuke. Popijemo po jedno tri rakije i razilazimo se. Naši susreti su izvedeni po najvišim zdravstvenim standardima, a asepsol smo nabavili preko veze.

Uveče gledamo filmove i serije. Sinoć smo, recimo, gledali sjajni film Kreše Golika na HRT-u “Tko pjeva zlo ne misli”. Seriju “Žica” nismo gledali onda kada je bila u modi, pa sada nadoknađujemo propušteno. I, naravno, tu su “Ubistva u Midsomeru”, koja su postala lajtmotiv našeg života.

I da, pristavio sam pasulj. Kad je teško, skuvaj pasulj – kaže naša narodna mudrost.