Vanredno stanje: Dnevnik Sabolča Tolnaija Vol.2

Palić, april 2020. Photo by Szabolcs Tolnai.

Dopisujem se nešto kratko sa Gmizom u vezi dnevnika (da pošaljem fotke).  

„Danas kuvam riblju čorbu za pola ulice…mi imamo post danas.” –pišem mu.

„Fotkaj obavezno 🙂 …I daj neki zapis o tome, kapiram da je „češka komedija” u najavi 😉 „  – odgovara. 

Ok. Znači češka komedija. Valjda će da se desi nešto smešno, šta ja znam, obratiću pažnju. Ali prvo da uradimo fotografiju.

Svako ko se malo razume u tematiku, zna da je  suština u boji paprike, a moja  – ako ćemo skromno…neću da se hvalim…pa minimum  je u ravni pompejskog crvenog.  A Gmiza stavlja crno bele fotografije.

Dok kuvam u dvorištu, sedeći u dimu, kroz viber razmenjujemo „budalaštine zabavnog karaktera”sa Andrašom (Urbanom). Ja sam obično dobro obskrbljen sa budalaštinama kao član viber grupe „Tenis Klub Palić 1878” (najstariji teniski klub u kontinentalnom delu Evrope – čisto da se zna)  gde se drugari upravo takmiče u  pimplovanju  rolne wc papira sa okvirom reketa. 

Andrašu sutra, u subotu ističe „samoizolacija” od 28 dana, što  znači plus dva dana do ponedeljka. Ne zavidim mu. Deca su mu nadohvat ruke a nedostižna – iza granice na 20 kilometara u Segedinu. Vedrana je ostala u Sarajevu. Andraš  je sam u kući mesec dana bez mogućnosti izlaska.   Mogao bih mu odneti malo čorbe. Pišem mu poruku (sve sa slikom kotlića).

Na moje iznenađenje zahvaljuje , ali i on je planirao da peče neku morsku ribu što je našao u zamrzivaču.  Gledam poruku i ne verujem. U sebi mu dajem  pet minuta da će se predomisliti. Za tri minuta stiže poruka.

“Ajde ok, donesi malo da probam. Samo kako ćeš, sad će policijski” . Sipam u trku i uskačem u kola. Dodajem mu paprikaš  preko ograde. Jako mi je drugačiji. Ne vidim u njemu Andraša „direktora”, „buldožera” kako je sebe jednom nazvao.  Zarastao  je u bradu i kao neki mali dečak, stidljivo stoji iza ograde. Očito da je usamljenost odradila svoje.

„Hoćeš da sipam i da ti vratim šerpu?”„ Ok. ”

Vraća se. Temeljan kakvog ga znam, oprao je i šerpu. Deset do pet je, ispričamo se kratko u par rečenica preko živice. Gledam u popodnevnom svetlu mog prijatelja i iznenadim se,  koliko ima lepe plave oči.

U povratku razmišljam o njemu. Andres, dečak sa plavim očima. Scena iz njegovog  Wojceka, koji nam je (imali smo oko 20 godina) bio jedan od najvažnijih momenata u pozorištu. Ikada. Pri tom, užasni rat se zahuktavao, bučna mašinerija je sa škripom opkoljavala gradove i gazila sve pred sobom.  I Andraševa predstava je bila žestoka. Na momente skoro nepodnošljiva.  I onda, posle oko sat vremena eksplozije energije i agresije, taj momenat tišine. Koliko je moćno zvučala. Sećam se svaki put (ja sam bio jedan od muzičara u predstavi)  publika kao da je zaustavila disanje. Bukvalno su se čuli otkucaji srca.  (Vojcek – Zoltan Pletl, Andres – Ferenc Peter)

VOJCEK: Psssst, čuješ li, Andres, čuješ li? Nešto se kreće!

ANDRES: Strah me je!

VOJCEK: Tako je neobično tiho. Čovek bi najradije zaustavio i sopstveno disanje… Andres!

ANDRES: Šta?

VOJCEK: Govori nešto! Nad gradom je sve užareno! Oganj se kovitla po nebu, a pod zemljom buka, kao od velike limene trube! Ne osvrći se!

ANDRES: (posle pauze) Vojcek, čuješ li to još?

VOJCEK: Tišina, sve je tiho, kao da je ceo svet zamro.

Dok ovo pišem neki piskav glas, kao dečiji plač  se čuje. Ne znam odakle dolazi. Osluškujem. Posle jednog vremena shvatam da mačka pored mene loše sanja i povremeno zajeca u snu. Pomazim je. Telo joj je skroz u grču,  mora da je negde daleko… gde oganj kovitla na nebu,  a pod zemljom buka. Mazim je i masiram desetak sekundi dok dolazi sebi. Kad je otvorila oči i pogledala me, osetio sam u njoj olakšanje. Telo joj se opušta.  Sretna je što sam je probudio i što je pored mene, ovde i sada. Naslanja svoju glavicu u moju šaku i polako zaklapa oči. U kuhinji noću u jedan i dvadeset. 

Dao sam paprikaš u jednoj šerpi i komšinicama, ćerkama pokojne tetke Milke.  Sledećih dana više puta kao „slučajno” prolazim pored ograde u nadi da će se povesti reč o mom paprikašu. Ne očekujem ništa. Eventualno neka pohvala, mada  ne mora, naravno. No ona ne stiže. Očito su komšinice u žalosti, imaju pametnija posla. 

Proleće je neočekivano donelo procvat i bujanje  jedne nove vrste organizma koji se širi kao lijana. Teorije zavere se množe brže od virusa, mutiraju, pare se i proizvode neočekivane nove oblike, orhideje mesoždere.

 Što je najgore, sve je postalo moguće. 

Paradoxalno, dok se život prividno usporava, u Kejdžovskoj tišini unutar naših mozgova se slika rasparčava, ubrzava do neslućenih mera. Umesto smirenja, stres i strah, iz čega proizilazi agresivnost i mržnja u tišini rastu iznutra i kao osmi putnik preuzimaju vlast nad  postupcima, stvarajući zombije od nas. 

Šizofreni split skrin-paralelni ograničeni prostori – ćelije – postaju osnovna forma  našeg života, nova forma filmske pa čak i pozorišne umetnosti. Ne dišemo isti vazduh. U tišini nemo otvaramo usta.   

„POLJANA, GRAD U DALJINI  (VOJCEK I ANDRES seku štapove u žbunju. Andres zviždi)

VOJCEK: Da Andres, ovo mesto je prokleto. Vidiš li onu svetlu prugu preko trave, gde su se gljive tako namnožile? Tu se uveče kotrljaju glave. Jednom je tako jedan podigao jednu, misleći da je jež: tri dana i tri noći je ležala na strugotini. (Šapatom) Andres, to su bili slobodni zidari, dokučio sam to. Slobodni zidari! 

ANDRES (peva) : Dva zeca su tamo čučala, 

                               Zelenu travu su obrstila…

VOJCEK: Pssst, čuješ li, Andres, čuješ li? Nešto se kreće! 

ANDRES:  (peva) Zelenu travu u obrstila

                               Sve do busenja

VOJCEK : Kreće se iza mene, ispod mene. (Lupa nogom po tlu). Šuplje, čuješ li? Sve je šuplje tu dole! Slobodni zidari!“

Odlomci iz drame Vojcek (1836)  Georga Bihnera prevod M. Karišik

Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •