Vanredno stanje: Dnevnik Sabolča Tolnaija

Palić, april 2020. Photo by Sabolč Tolnai.

Jutros nisam želeo da otvorim oči. 

Nosim kompjuter sa popravke. Pridržavam veliku crnu kutiju sa jedne strane nehigijenski – licem – dok gacam po blatu. Razmišljam da ga je majstor baš tamo dodirnuo rukom. Nosio je rukavice. Hard disk sa svim bitnim stvarima od poslednjih godina, projektima, dokumentima, predavanjima je puko. Neka je. Ima neke simbolike u tome. Restart. Krajnje je vreme.

Pukla je i česma u kupatilu. Ne želim vodoinstalatera u kući, posle izvesnog mučenja i nesnalaženja zbog nedostatka odgovarajućih alata i zarđalih delova, popravljam ga. Nešto sam naučio danas. 

Noć.  Kao neko ogromno uvo koje prisluškuje. Delujem sebi kao Giacomettijeva  figura u četvrtastom prostoru-akvarijumu oivičenih ivica.

Svi tako sedimo, ležimo unutar svojih kaveza, jedan do drugog u isčekivanju…  Sajam sa svojim ogoljenim prostorima za život postaje simboličan prostor ovog momenta. Sve se polako svodi na suštinu.

Sinoć dok sam zapisivao prethodne rečenice, na nekoliko metara od nas – i jednim zidom odvojena –  je umrla naša komšinica (95 godina) uvek nasmejana i mladolika tetka Milka. U Drugom svetskom ratu je peške došla iz Bosanske Krupe kroz teritorije na kojima  su razne vojske sejale smrt. Video sam danas kroz prozor kako dvoje iznose  sanduk.

Proletela mi je Tetka Milka  kroz glavu, ali sam brzo odbacio tu mogućnost. Završetak 95, od života vrcavih godina ne može da se završi iznošenjem jednog običnog sanduka, delovalo je nerealno, a ni ti ljudi nisu bili u nekoj uniformi, pa sam odbacio tu mogućnost. Kasnije sam saznao da je to zaista bila ona. 

Sanjam neke ljude koje sam izgubio i neke koje nisam video duže vreme. Neka lica su poznata, znamo se ali se ne sećam odakle. Nedostaje mi sestra. 

Život na balkonima – Italija. Arije sa terase, kancone i zajedničko ismevanje đavola (kao u commedia dell arte komadima) su utihnuli. Ostaje samo podmukli tajac i strah. Prazni bulevari sa bankama i izlozima u neonskom svetlu.

Mene je sever Italije i bez korone sa ispraznim tv-rijalitijima i zgradama od belog mermera i  dosad podsećao na Huperove slike. Nije to ništa novo ni originalno (Pasolinijeva proročanstva pred smrt, Antionionijevi i De Kirikoovi metafizički prostori).

Korona je samo logični nastavak priče koja kao da je  izazvana sterilnim prostorom.  Zapravo se prazan prostor širi kao virus. Amerika… Čitam da se grupe gladnih građana organizuju u Italiji i da su počeli napadati tržne centre. 

Mama nam javlja da smo zaboravili da joj odnesemo kvasac i  neće moći sutra da ispeče hleb. Moj sin se nudi, da će  da odtrči do njih. Blizu je, ali  ga zamišljam ga kako bi se uplašio i pogubio kada bi ga slučajno uhapsili. Krećem sam. Koristeći svoje znanje iz Otpisanih, pretrčavam od senke do senke noćnim ulicama Palića. Kačim kvasac za kvaku kapije.  Vraćanje je slično, u stilu Prleta samo gitarski rif fali.  

Koliko brzu prodju i ovi dani…imam osećaj da je i današnji dan propao, i da nisam u stanju da iskoristim dobijeno vreme.

Sa ćerkom planiramo da sagradimo tajni nudistički kutak, zaklon u dvorištu. Biće odmah pored sadnice povrća.

Ćale mi priča preko telefona da je pričao sa svojom sestrom. Zarobljeni su u malom stanu u Subotici na prozivci.  

Teča je ceo dan nervozan ako ne može da pročita Politiku. Stoga je tetka odlučila da odtrči do kioska iako je već prešla 65. Kad je zadihana stigla do kioska bila je u tolikom stresu da je dobila privremeni gubitak pamćenja. Nije mogla da kaže zbog čega je došla.

Razmišljam o scenariju. Da li sam pristupio pogrešno?  Mizanscen treba da polazi iz geometrijske forme a ne obratno. Ne geometrija života nego život geometrije. Opet se vraćam na isto. Ogoljeni život. Ogoljene forme. A montaža…. Montaža ne treba da bude nevidljiva i da služi samo kontinuitetu – „analizi dramske situacije“. Naprotiv, ona treba da ukaže na rezove, na kadar. (Stari dobri Bazen. Sve je rekao.)  

Palić, april 2020. Photo by Sabolč Tolnai.

Imitacija života je pogrešan put. Reygadas koji je po zanimanju pravnik, kad su ga pitali, ili sam ga možda ja pitao ono veče koje smo u Bratislavi kao mladi reditelji proveli  u razgovoru (još nije bio poznat ), kako je uopšte postao reditelj od međunarodnog pravnika, rekao je. Pročitao sam „Šta je film“ od Bazena, mislim da je to sasvim dovoljno.

Tetku Milku su sahranili, naravno samo najbliži. Njene ćerke su okačile smrtovnicu na kapiju. Super je što je na slici nasmejana, uvek je takva bila. Piri je pobrala cveće i okačila ispod smrtovnice. 

Svi govore, pišu o promeni. Čekaju ga, kao Deda Mraza, veruju u njega kao u čudo koje samo što nije stiglo, već ga propovedaju. Istovremeno svet se sprema da uloži velike pare  (štampane bez pokrića)  u privatnike koji bi pokrenuli biznis da bi se proizvodnja i potrošnja vratila tamo gde smo stali.

Trošićemo ako treba još više i više i više…  Industrija će ponovo da procveta…u sve bolesnijem svetu. U Vojvodini je zemlja i voda zatrovana, rasprodata strancima i tek će da bude sa ovim našim majstorima, erozija pogađa 85% poljoprivrednog zemljišta.

Izašao sam da trčim do šume. Počelo je sve kao u nekom (lošem) češkom filmu. Nailazi poštar sa biciklom, vraćajući se sa jednog salaša, na licu maska. Pogledam ga trčeći, mahnem mu (pripadnici smo iste zemaljske vrste u teškoj situaciji), tog trenutka zapnem za neki koren i prospem se po prašini. Kao smejem se, pravim se da ništa ne boli ( a dobro sam skinuo kožu sa podkolenice). Zalazim u šumu. Nešto je čudno. Tišina. Ali potpuna. Ok, što nema aviona. Ali nema ni pčela, ni ostalih insekata, nem ptica, a voćke  pune cvetova. 

Naši seljaci sa lokalnim proizvodima su isterani sa pijaca, koja su ipak na otvorenom prostoru. A u supermarketima načičkani u gomili poslušno kupujemo talijansko i špansko voće i povrće.

Možda je vreme da i mi krenemo na supemarkete. Nek gore frižideri i veš mašine i tosteri koji su unapred programirani da se pokvare i bace bez mogućnosti popravke. I nek gore rafovi sa zatrovanim (ili od robova i decom proizvedenim) stranim namirnicama.

Idem da spavam. Ujutro će mi ovo sve verovatno delovati kao budalaština. 

Na fejsbuku Kuburić piše, u Ruandi lik prekršio zabranu izlaska, otišao na reku da peca, i pojeo ga krokodil. 

Sanjam da smo se sreli. Napeto se pogledali puni ogorčenja i povreda. I onda  se nasmešili.

Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •