Vanredno stanje: Dnevnik Srđana Merkovića i Đerđi Ačaji

Srđan Merković

Kad bi me sad na nekom kvizu pitali koliko je dana prošlo od uvođenja vanrednog stanja, siguran sam da iz prve ne bih pogodio… Školski TV čas iz biologije me je podsetio da je “adaptacija uslov za preživljavanje”. Dobro, možda je preživljavanje prejaka reč za trenutnu situaciju a opet, možda i nije. 

Ovo stanje me je podsetilo i na priču nastavnika srpskohrvatskog jezika iz osnovne škole na temu: “Šta je mera?” Prema toj priči, u davnim danima u davnim kafanama boca za vino od 0,7l je bila mera koju dva čoveka popiju da se oraspolože i opuste za veče. I ko se drži te mere to tako i bude. Ali…

Onda su se pojavili prodavci šuštave vode i glasno i tobož radosno ubeđivali goste danima i danima kako je vino razblaženo jednakom količinom šuštave vode nešto novo, lepše, pitkije a i sporije opija pa ga je moguće više popiti. Kad su neki gosti odlučili da probaju, na njihov sto doneta je boca sa šuštavom vodom. Probali su i dopalo im se.

Bio je to nov ukus, savremen, drugačiji. Išli su doduše u toalet češće ali to nije predstavljalo problem. Šuštava voda je bila jeftinija od vina, efekat razblaženog vina je bio nešto slabiji u odnosu na čisto vino. Međutim, kad bi nasuli poslednju čašu vina i pomešali ga sa šuštavom vodom shvatili bi da još ima šuštave vode u boci. Boca šuštave vode je od 1l. Tražila je novu bocu vina. A posle će ta nova boca vina tražiti novu bocu šuštave vode. I ko zna dokle tako…

Onda su gosti počeli da se adaptiraju. Ako bi odustali od šuštave vode i pili čisto vinu, okolina bi im se podsmevala. Zato su probali sami da naprave odnos sipanja da ne ostane ni vina ni vode. Postoji legenda da je samo jedan čovek to i uspeo.

Ubrzo su sve gazde kafana počeli da naplaćuju i toalet…

Mnogi su, iako je bila sitna para u pitanju, iz revolta počeli da nužde oko kafane, ne znajući da je dan pre toga donet je zakon da je vršenje nužda javnim površinama zabranjeno, kazna je naplaćivana na licu mesta a bila puno veća od apanaže za toalet.

Sad kad, ne svojom voljom, imam više vremena, osvrćem se i gledam gde sam preterao meru. I iznenađem sam jer jesam. Po više osnova… 

Zatim gledam šta sam zapustio. I to jesam. Svašta sam zapustio. I to po više osnova…

Đerđi Ačaji

Uspostavljam novi sistem navika i trudim se održim rutinu. Disciplina, samo disciplina. Ograničila sam prisustvo na mrežama i praćenje izveštaja, kako bih se sačuvala. Svesna sam ozbiljnosti situacije i trudim se da poštujem uputstva stručnjaka, ne paničim, mada se u meni  javi detinji bunt … neko mi je ograničio kretanje. 

Svakodnevno  komuniciram sa porodicom, prijateljima i dragim ljudima, svi su dobro. 

Dubok udah. Obične stvari, izuzetne….

Bitno je ugađati sebi, topli nes u omiljenoj beloj šoljici sa plavim tufnama i narandžastim rubom. 

Sedam pred štafelaj, hvala na vremenu. Započinjem crtež velikog formata iz tri dela, improvizujem. I bez novonastale situacije, ovo je moj uobičajni ritam, nedostaje posao. 

Slušam Buč Kesidi, Artan Lili, Avichai Cohen… kontrabas. 

Kuhinja je postala bitno mesto… a u šumi šum, oštrina čistog vazduha… čvrsto grlim stablo… beremo koprivu… Sunce. 

Čitam Vrijeme koje se udaljava, i Murakami je dobar kada govori o trčanju. 

Na Tisi mora da je mir…. nedostaju najbliži…………..